БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА
На изреку: Да се не уписује међу удовице млађа од шездесет година (1Тим 5,9), и о подизању деце, и о милостињи[1].
Благодат Духа (Светога) удеси да у (право) време буде прочитан одељак ове апостолске Посланице који данас чусте, јер он има некакво сродство и след многи са оним што је казано пре неки дан, ако и не у (самим) речима, оно у мислима. То што је, наиме, ономад прочитано било је ово: Нећу пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули (1Сол 4,13), и много је тада говорено о васкрсењу, (о томе) да храбро ваља подносити страдања и благодарити Богу који узима (к себи) блиске нам (људе). Оно што је данас прочитано јесте: Да се не уписује међу удовице млађа од од шездесет година (1Тим 5,9). Будући, дакле, да удовиштво настаје услед смрти (мужа), и да је то оно што понајвише појачава бол и побуђује тугу, присетивши се онога што је ономад казано – а што смо казали тешећи оно што тугују – и прихвативши то са свом ревношћу, заједно са оним одложите у складишта разума. Име удовиштва изгледа као да је име несреће, а није, него је достојанство, част и највећа слава, не прекор, него венац. Јер ако удовица и нема мужа што живи са њом, али има Христа да живи са њом, Њега који одбија све страхоте које наилазе. Удовици је, наиме, довољно да када наиђу искушења уће (у цркву), преклони колена, уздахне горко и сузе пусти, и сваки напад оних што је вређају је одбијен, јер оружје удовице је то: сузе, уздаси и непрекидне молитве, тиме она може одбити не само вређање од људи, него и демонске навале. Удовица се ослободила животних послова и надаље путује према небу, и ону ревност и служење које је показивала према мужу, исту ту ће бити у стању да утроши на ствари духовне. А ако говориш да је та ствар у старини била несрећа, ја бих ти казао да је и смрт било проклетство, но постала је част и достојанство онима који је храбро подносе када наиђе. Тако се, наиме, овенчавају мученици, а на исти начин се и удовица сели према великом достојанству.
2. Хоћеш ли да сазнаш колика је то ствар бити удовица? Како је Богу драгоцена, како јој је Он највећа заштита и љубав, како када се појави, избавља и ослобађа и осуђене, и очајне, и оне који слободе (пред Богом) немају, и оне који су на Бога заратили и свакога оправдања су лишени, и не само да им доноси оправдање или ослобађање од одмазде, него и смелост многу и блиставост и чини их блиставијима од зрака сунчевих макар били више од свих људи упрљани? Чуј самога Бога како говори Јудејима: Када руке ваше пружите, одвратићу очи своје од вас, ако умножите прозбу, нећу вас услишити, јер руке су ваше пуне крви (Ис 1,15). Па ипак, истим тим скверницима, убицама, људима без слободе пред Њим и части, Он обзнањује да ће се помирити са њима ако помогну удовицама које трпе неправду. Јер након што је казао: окренућу очи своје и нећу услишити, вели: Умирите сироче и право учините удовици, и ходите да се расправимао, ако су греси ваши црвени као гримиз, избелићу их као снег (Ис 1,17). Виде ли колику моћ има удовица? Где се показује њено заступништво, не код кнеза и цара људи на земљи, него код самог Цара небескога? Колики гнев (Божији) она може да разреши, да измири Господара са онима који су неизлечиво болесни, да избави од одмазде неподносиве, да спере душу умочену у блато грехова од прљавштине и да је приведе највишој чистоти? Немојмо, дакле, презирати жене удовице, него да према њима покажемо сваку бригу. Удовица нам је уистину заступник. Али заставши вреди видети о којој удовици он то каже.
Јер удовице се зову и оне које су запале у стиску крајњу, које су уписане и хране се од црквених пара, дакле, као код Апостолa. Настаде, вели наиме, гунђање међу јелинистима да се удовице њихове заборављају у делењу помоћи, оном свакодневном (ДАп 6,1). Али не називају се само оне удовицама, него и оне које немају никакве потребе, него уживају у благостању и које су заступнице (свога) дома, а једино су изгубиле мужа. Да видимо, дакле, о којој удовици он овде каже говорећи: Да се не уписује међу удовице млађа од од шездесет година, да ли о оној којој треба помоћ и која има потребу да се храни од црквених пара, или о оној којој ништа не треба и која живи у богатству? Очигледно о овој последњој. Јер када говори о оној првој, оној коју мучи глад, он не домеће време, не тражи строгост нарави, него просто: Ако који верни или верна, каже, има удовице, нека се стара о њима да се не оптерећује црква (1Тим 5,16). Није казао: када буде имала шездесет година, није казао: ако је гостољубива била, ако је светима ноге прала (1Тим 5,10), и с пуним правом. Ту, наиме, где треба исправити глад, не чека се на време. Јер шта ако педесетогошњакињу мучи глад? А шта ако се деси да је у младости тело обогаљено? Седеће чекајући шездесету годину? Али то је ствар нечовештва крајњега. Због тога, када треба утолити глад, он се не упушта потанко у времена и врлину душевну, а када се сиромаштво не справља, него ваља одредити част према достојанству, с правом чини овакво испитивање нарави.
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Εἰς τὸ «Χήρα καταλεγέτω μὴ ἐλάττων ἐτῶν ἑξήκοντα γεγονυῖα» καὶ περὶ παίδων ἀνατροφῆς, καὶ περὶ ἐλεημοσύνης. Латински назив је: In illud, vidua eligatur non minus sexaginta annorum (1Tim 5,9); et de liberorum educatione, ac de eleemosyna, или скраћено: In illud: Vidua eligatur. Грчки текст у PG 51, 321-338.