БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ПЕТА
На апостолску изреку која говори: имајући пак исти Дух вере као што је написано (2Кор 4,13), и манихејима и свима који одбацују Стари (Завет) и раздвајају га од Новог, и о милостињи[1].
Стари вам дугујем дуг: тумачење (изреке) апостолске; али можда сте ви тај дуг током времена заборавили, ја га, пак, због чежње за вама нисам заборавио. Таква је, наиме, љубав, бесана и брижна некаква ствар; они који љубе не носе около у души само оне које љубе, него и оно што су им се обавезали дати, и на то имају тачније сећање од оних који ће то добити. Тако и брижна мати, када сачува остатке трпезе деци својој, ако би се и десило да се она забораве, она неће заборавити, него сачувавши их са свом ревношћу, износи их на среду и храни гладну (децу). А ако су мајке тако брижне са породом, много већу ревност и бригу треба да покажемо ми о љубави вашој, онолико колико су духовни порођајни болови силнији од природних. Која то, дакле, беше трпеза са које вам сачувасмо остатке? Беше то изрека апостолска која нам онда пружи храну духовну, а које вам један део метнусмо у разум, а други остависмо за овај дан, е да мноштво онога о чему се говорило не затрпа моћ вашега памћења. Која је, дакле, то изрека? Имајући исти Дух вере као што је написано: Веровах, зато говорих, и ми верујемо, зато и говоримо (2Кор 4,13). О каквој се, дакле, вери ту казује, да ли оној што твори чуда и о којој Христос каже: Ако имате веру колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће (Мт 17,20), или оној која нам твори знање, по којој смо сви верни, и то због чега се ту казује Дух вере, и откуда та вера, све то онда према моћи (својој) говорисмо вашој љубави, када покренусмо и речи о милостињи. А пошто је изостављено казати и због чега се каже: исти Дух вере, и пошто мношто ствари о којима је тада говорено не допусти и том изреком се са строгошћу позабавити, због тога њу сачувасмо за данашњи дан, те сада стадосмо отплаћујући вам и тај дуг. Због чега се, дакле, каже: исти? Хоће се показати много сродство Новога Завета са Старим, због тога нас је (Павле) подсетио на апостолску изреку казавши: Имајући исти дух вере, и додајући: као што је написано: веровах, зато и говорих. А исто то је одавно и пре многога времена и Давид казао (в. Пс 115,1), то што је Павле навео сада, показујући да је благодат Духа исту силу вере укоренила и у њему онда, и у нама сада, као да је говорио: „Исти Дух вере је говорио и у њему, и у нама се уделовио“.
2. Где су сада они који одбацују Стари (Завет), који тело Писма растржу, који једнога Бога додељују Новом, а другога Старом (Завету)? Нека чују Павла што затвара уста безбожна, што богоборни језик зауздава, који овом изреком показује да је исти Дух и у старом и у Новом (Завету). И сама имена показују нам велико сагласје Заветa. Јер „Нови“ се казује због Старог, (као) и „Стари“ због Новог, као што, наиме, и Павле каже: А кад говори Нови, претходни је учинио застарелим (уп. Јевр 8,13). А да нису од истога Господара, нити би се за овај говорило „Нови“, нити за онај „Стари“. Тако да сaма разлика у именима показује сродство оба; а та разлика није (разлика) по суштини, него је то промена временa, јер ново се раставља од старог само по томе, а промена временa не уводи нити разлику господарења, нити умањење. Па и то је опет Христос показао казавши: Сваки је књижевник који се научио Царству небеском налик човеку домаћину који износи из ризнице своје ново и старо (Мт 13,52). Видиш ли различите тековине, а једно господарење? Као што онај може изнети ново и старо, један господар будући (и једнога и другога), управо тако је и овде могуће да и Нови и Стари (Завет) буде (Завет) једнога Бога; исто то понајвише и показује богатство Његово и обиље, то да не само да је ново стечено, него се и у староме показује обиље. Тако да међу Заветима постоји једино разлика именa, али не сукоб, нити супротност. Јер оно што је старо постаје старо после новога, а то није сукоб, нити супротност, него је то ствар саме разлике именa. А ја бих начинио и оволико претеривање: да ако би чак закони Старога и били супротни онима Новога (Завета), са пуним поздањем бих тврдио да ни тако не би требало уводити другога Бога. Јер да је Он у исто време, истим људима који се баве истим стварима, будући у истим приликама, одређивао супротне законе, можда би њихово мудровање имало некаквог смисла, а ако су једнима написани они, а другима ови (закони), и онима у једно време, а овима у друго, док су једни другачије расположени, а другачије ови, која је принуда због разлике законa уводити два узајамно супротстављена законодавца? Ја не видим никакву, а ако је они имају казати, нека је кажу, но немају је. И лекар, наиме, неретко чини много тога супротног, али не из супротне намере, него по једној и усаглашеној. Јер он почесто исто тело и пали и не пали, и сече и не сече, и час даје пити горке, а час слатке лекове, те ствари бивају супротне, а намера из које оне настају јесте једна и сагласна, јер он гледа на један циљ: здравље болесника. Како, дакле, да није необично не пребацивати лекару када чини многе супротне ствари, и то једној природи тела, а Богу наводити прекор ако је у различита времена различитим људима дао различите заповести?
Наставак у штампаном издању
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Εἰς τὴν ἀποστολικὴν ῥῆσιν τὴν λέγουσαν, «Ἔχοντες δὲ τὸ αὐτὸ Πνεῦμα τῆς πίστεως, κατὰ τὸ γεγραμμένον», καὶ πρὸς Μανιχαίους, καὶ πάντας τοὺς διαβάλλοντας τὴν Παλαιὰν καὶ διαιροῦντας αὐτὴν ἀπὸ τῆς Καινῆς, καὶ περὶ ἐλεημοςύνης. Њен латински наслов гласи: De eisdem verbis apostoli, habentes autem eumdem spiritum fidei, sicut scriptum est (2Cor 4,13): et adversus manichaeos, et omnes qui Vetus Testamentum calumniantur, et a Novo separare conantur, et de eleemosyna, или скраћено: In illud: Habentes eundem spiritum (homiliae 1-3). Грчки тест у PG 51, 281-290. Није нам познато да постоји критичко издање.