БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТА
На апостолску изреку која говори: имајући пак исти Дух вере као што је написано (2Кор 4,13), и на оно: Веровах, зато и говорих (Пс 115,1), и о милостињи[1].
Најмудрији лекари када виде рану која потребује железо[2], изводе рез, али не немилосрдно нити без саосећања, него и брину и радују се, и то они ништа мање од оних које секу; брину због бола који настаје од засецања, а радују се због здравља која ће се после изродити. Исто то је учинио и Павле, тај мудри лекар душa. Јер прекоревши једном Коринћане који су потребовали прекор жесток, осети задовољство и растужи се, растужи се што их је заболело, а осети задовољство што су се окористили. Обзнањјући и једно и друго говорио је: Тако да, ако вас и ожалостих претходном посланицом, не кајем се, ако се и кајах (2Кор 7,8). Због чега се кајао, а због чега се опет не каје? Покајах се пошто ударих жестоко, а не кајем се будући да исправих. А како би ти научио да је због тога, чуј оно што следи: Јер видим да она посланица, ако и за мало, ожалости вас; сад се радујем не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање (2Кор 7,8-9). Ако вас и ожалостих на кратко, каже, та жалост је привремена, а корист трајна. Допустите и мени, молим вас, да кажем те речи вашој љубави, тако да ако вас и ожалостих претходном опоменом, не кајем се, ако се и кајах, јер видим да та опомена и савет, ако вас и ожалости на неко време, нас, међутим, још више обрадова: не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање. Јер гле колико је ревновање у вама произвело исто оно „ожалостити се по Богу“! Данас нам је сабрање блиставије, призор ведрији, хор браће бројнији. Та ревност је плод оне жалости. Због тога, колико се онда ожалостих, толико се сада радујем гледајући како вам је виноград духовни од рода отежао. Јер ако на чулним гозбама мноштво гостију доноси некакав осећај частољубља и радости ономе који их је позвао, много више то бива на гозбама духовним, премда тамо оно мноштво званица више троши изнесена (јела) и трошак чини већим, а овде је супротно, не само да мноштво позваних не троши, него и умножава трпезу, а ако тамо и трошак производи задовољство, много више ће исто то произвести приход, јер таква је природа духовних ствари: када се разделе на многе, још више се умноже. Пошто нам је, дакле, трпеза пуна, очекујем да у души вашој одјекне благодат Духа. Јер када види многе присутне Он тада приређује богатију гозбу, не што презире мањи број, него што тежи спасењу мноштва. Због тога је Христос Павлу, који протрчава остале градове, јавивши му се заповедио да остане у Коринту, казавши: Не бој се, него говори, и да не ћутиш, јер ја имам многи народ у овоме граду (ДАп 18,9-10). Јер ако пастир због једне овце иде по горама, шумама и местима непроходним, када намерава одвратити многе овце од лакомислености, како да не покаже ревност многу? А да не презире ни мањину, чуј од Њега који говори: Није воља Оца мојега да пропадне један од ових малих (Мт 18,14). Дакле, хоће да каже да Њега ни малобројниост, ни простота не убеђују да презире наше спасење.
2. Пошто Му је, дакле, толика брига о малобронима и најмањима, а толика и о многима, препустивши све помоћи отуда, наведимо беседу на данас прочитану изреку Павлову. А која је то изрека? Јер знамо, каже, ако се наш земаљски дом скиније ове разруши (уп. 2Кор 5,1), или боље да кренемо од раније, од оног што је главно у тој мисли. Као што, наиме, понеки људи тражећи извор, када виде влажну земљу не копају само тамо, него и испод саме влаге, те руководећи се жилом даље напредују све док не дођу до корена и почетка водених токова, управо тако ћемо и ми учинити. Пронашавши извор духовни који тече из мудрости Павлове, руководећи се том изреком као каквом жилом, спустићемо се до самог корена мисли. Шта је, дакле, оно главно и корен? Имајући исти дух вере, као што је написано: Веровах зато и говорих; и ми верујемо, зато и говоримо (2Кор 4,13). Шта то говориш? Ако не верујеш, не говориш, него стојиш безгласан? Да, каже, без вере не могу ни уста отворити, ни језик покренути, ни усне помакнути, словесан стојим безгласан без поуке отуда. Јер као што кад се корен добро не укорени, ни плод неће исклијати, тако и без претходно посејане вере неће изаћи реч поуке. Због тога и на другом месту вели: Срцем се верује за праведност, а устима исповеда за спасење (Рм 10,10). И шта би то било боље од тога дрвета, или њему равно, када не само гране, него и сам корен доноси плод, корен – праведност, а гране – спасење? Због тога каже: Верујемо, зато и говоримо. Јер као што штап са безбедношћу водећи удове који подрхтавају и који су од старости ослабели не пушта да клону и падну, управо тако душу нашу која се колеба и заноси слабошћу помислиˆ, вера држи сигурније од штапа и подупире сопственом силом, држи са строгошћу и не пушта да се икада саплете властитом снагом исправљајући слабост помисли и прогонећи мрак (настао) из те слабости, те душу која као у мрачноме дому седи у немиру помисли, властитим светлом осветљава. Због тога они који су ње лишени нису ни у шта бољем расположењу од оних што време проводе у мраку, него као што они ударају о зидове, сударају се са онима који им долазе у сусрет и падају у јаме и низ стрмине, те им очи нису ни од какве користи кад нема светлости да их руководи, тако се и људи лишени вере сударају једни са другима, ударају у зидове и на крају се срљајући стрмоглаве у понор погибли.
3. Сведоци ових речи су они што се поносе ванцрквеном мудрошћу, диче се брадом, тривоном[3] и штапом. Јер после дугих и многих развучених беседа нису видели каменове што им пред очима леже, јер да су их гледали као каменове, не би мислили да су богови. А ударише један на другога и падоше у сам најдубљи понор неблагочестија ни због чега другог, него што су све своје препустили помислима. Исто то објављујући Павле је говорио: залудеше у својим умовањима и потамне неразумно срце њихово, говорећи да су мудри, полудеше (Рм 1,21-22). А затим, наводећи и доказ тога мрака и лудила, придодао је: И заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека, и птица, и четвороножих животиња и гмизаваца (Рм 1,23). Но сав тај мрак развејала је из душе онога који ју је прихватио вера када је дошла, те као што спуштено сидро чува брод који се љуља од удара ветрова и таласа који се подижу и држи га на сред мора, управо тако и кад наиђе вера, она од сидра безбедније избавља наш ум од бродолома када га помисли ударивши споља заљуљају уводећи га у пуноту савести као лађу у мирну луку. И опет исто то објављујући Павле је говорио: Бог је због тога дао апостоле, за усавршавање светих, док сви не стигнемо у јединство вере и познање Сина Божијега, да не будемо више мала деца коју љуља и заноси сваки ветар (уп. Еф 4,11-14). Видиш ли дело вере, да као какво сигурно сидро, тако избацује колебање (из душе), што он, опет, и Јеврејима пише, овако говорећи о вери: Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази у унутрашњост иза завесе (уп. Јевр 6,19). А да не би када чујеш „котва“ помислио како она вуче надоле, он показује да је природа те котве некаква необична, која не вуче доле, него душу подиже горе, окреће је ка небу и уводи у унутрашњост, иза завесе, јер је овде небо назвао завеса. Због чега и зашто? Јер као што завеса[4] дели Светињу над светињама од спољашњег дела скиније, управо тако и ово небо, као завеса навучено посред творевине, дели Светињу над светињама од спољашњег дела скиније, то јест од овога видљивога света, (кад кажем Светиња над светињама) говорим о бићима вишњим, и онима изнад њих, где као претеча за нас уђе Христос (Јевр 6,20).
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Εἰς τὴν ἀποστολικὴν ῥησιν τὴν λέγουσαν, «Ἔχοντες δὲ τὸ αὐτὸ πνεῦμα τῆς πίστεως, κατὰ τὸ γεγραμμένον» καὶ εἰς τὸ, «Ἐπίστευσα, διὸ ἐλάλησα», καὶ περὶ ἐλεημοςύνης. Превод види уз беседу. Њен латински назив је: De verbis apostoli, habentes autem eumdem spiritum fidei, sicut scriptum est (2Cor 4,13). Item de his verbis, credidi, propter quod locutus sum (Psal 115,10), et de eleemosyna, или скраћено: In illud: Habentes eundem spiritum (homiliae 1-3). Грчки тест у 51, 271-282, дакле у 51 тому серије посвећене грчким Оцима (Patrologia graeca), колоне 271 до 282. Није нам познато да постоји критичко издање.
[2] Тј. у који треба засећи хируршким ножем.
[3] Тривон је био прост спартански огртач, „ношња“ философа.
[4] Мисли се на завесу у Шатору Завета.