БЕСЕДА ЈЕДАНАЕСТА
Онима који се жале због дужине уводa, и да је трпети прекоре на корист, и због чега Павле није преименован одмах пошто је поверовао, и да та промена (имена) није настала из принуде, него по слободној вољи, и на изреку: Савле, Савле, зашто ме гониш? (ДАп 9,4)[1]
Пребацише нам неки од љубљених нам (слушалаца) да уводне делове беседе развлачимо на дугачко, а да ли нас оптужише праведно или неправедно, то ћете знати онда када саслушате и оно што ја (имам казати), те да (онда) као у општој судници донесете суд. А ја, и пре но што вам то предочим, имам (осећај) благодарности њима због прекорa, ти прекори су, наиме, ствар старања, а не неваљалства, па и ја бих казао да онога који мене љуби, волим не само када ме хвали, него и онда када ме осуђује. Јер просто све хвалити – и оно што је добро и оно што није добро – то није својствено пријатељу, него варалици и човеку притворном, а хвалити ако бива што од ствари потребних, а пребацивати ако се у чему греши – то је својствено пријатељу и ономе који се брине. А да бисте нучили да хвалити напросто све и све величати није својствено пријатељу, него варалици (чујте Господа): Народе мој, вели Он, који вас величају, заводе вас, и стазу корака ваших кваре (Ис 3,12). Дакле, непријатеља не прихватам ни када хвали, а пријатеља припуштам себи и када осуђује. Онај први ми је и кад ме целива, неугодан, а овај други ми је драг и ако ми ране задаје, целив онога првог испуњава ме подозрењем, а рана од овога другог носи (са собом) старање. Због тога неко каже: Веродостојније су ми ране које ми је задао пријатељ, него добровољни пољупци непријатеља (Приче 27,6). Шта то говориш? Ране су, вели, боље од пољубаца јер ја пазим не на природу онога што се дешава, него на расположење онога који чини. Хоћеш ли познати како су то ране од пријатеља веродостојније него добровољни пољупци непријатеља? Јуда је целивао Господа (Мт 26,49), но његов целив беше испуњен издајом, у устима његовим беше отров, језик пун неваљалства. Онога, пак, што је међу Коринћанима блуд учинио Павле је ранио, али га је спасао. Како га је, кажеш, ранио? Предавши га сатани. Каже, наиме: Предајте таквога сатани, на погибију тела. Зашто? Да би се дух спасао у Дан Господа Исуса (уп. 1Кор 5,5). Виде ли ране које доносе спасење? А виде ли целив испуњен издајом? Ето тако су веродостојније ране од пријатеља него добровољни пољупци непријатеља. То ћемо наћи не само код људи, него и код Бога и ђавола. Први (нам) је пријатељ, а други непријатељ, први је спаситељ и старатељ, а други варалица и противник. Но једном нам је овај други дао целив, а онај први задао рану. Како нам је овај дао целив, а први задао рану? Први је казао: Бићете као богови (1Мојс 3,5), а други је казао: Земља си и у земљу ћеш се вратити (1Мојс 3,19). И ко нам је био више на корист, онај који је казао: Бићете као богови, или овај што је казао: Земља си и у земљу ћеш се вратити? Овај је смрћу запретио, а онај је бесмртност обећао, но тај што обећава бесмртност, тај нас је избацио из рајскога врта, а Овај нас је запретивши смрћу узвео на небо. Виде ли како су то веродостојније ране од пријатеља, него добровољни пољупци непријатеља? Е због тога и пре но што ћу објавити имам (осећај) благодарности према онима који осуђују. Јер они, било да осуђују праведно, било неправедно, чине то не хотећи да наруже, него да исправе, а непријатељи, ако би и праведно осудили, осуђују не трудећи се да исправе, него да разгласе. Они први, дакле, осуђујући хоће да те учине ревноснијим, а ови други ако и похвале, хитају да те саплету. Осим тога, како год да се покрене прекор, велико је добро трпети осуде и прекоре а не разбеснети се. Јер који мрзи прекоре, безуман је (Приче 12,1). Није казао: ове или оне прекоре, него просто: прекоре. Јер ако те је пријатељ праведно осудио, исправи грешку, а ако те је безразложно прекорио, похвали за сада његово мишљење, прихвати намеру, искажи благодарност за пријатељство, јер та осуда бива из силнога пријатељства. Немојмо се љутити када нас осуђују. Јер то веома помаже нашем животу, ако би то било код свих, ако бисмо осуђивали грешнике и грешећи лако подносили осуде; оно што су мелеми за ране, то су обличења код сагрешењa, дакле као што је онај који одбија лекове безуман, тако је неразуман и онај који не прихвата осуде. Но, многи често бесне и мисле у себи и говоре: „Мудар сам, вели, и паметан, а тога и тога трпим“ не знајући да је то знак гордости крајње. Виде ли, вели наиме, човека који за себе мисли да је мудар? У безумника има више поуздања него у њега (Приче 26,12). Због тога и Павле говори: Не будите паметни међу собом (уп. Рм12,16). Јер ако си небројено пута (био) мудар и сагледаваш оно што је потребно, ипак си човек и имаш потребу за саветом. Бог једини нема потеребу ни за чим, једини не потребује савет. Због тога се о Њему јединоме говори: Јер ко познаде ум Господњи, или ко Му би саветник? (Рм 11,34). А ми људи, ако смо и небројено пута били мудри, небројено пута се и осрамотимо, и тако се открива слабост наше пророде. Не може, каже наиме, бити све у људима. Зашто? Јер није бесмртан син човечији (Сир 17,28-29). Шта је светлије од сунца? Па ипак, и оно залази. Дакле, као што ту сјајну светлост, тај блистави зрак покрије тама када наиђе, тако неретко и памет нашу која блиста и показује се као у сред поднева, покрије безумље када наиђе, те мудрац не види што је потребно, а мање (мудар) од њега је то видео много оштрије од њега. А то бива како се ни мудрац не би узносио, нити обичан човек себе сматрао несрећним. Велико је добро бити у стању подносити обличења, велико је добро и моћи обличити, то јествар највећега старања. А овако, ако видимо човека којему је огртач са стране изокренут, или му друга хаљина лоше стоји, исправљамо га и подсећамо, а ако видимо да му је живот развраћен ни реч не пуштамо. Ако видимо да је живот његов сраман, пролазимо поред, премда то са хаљинама (остаје) на подсмеху, а оно са душом је ствар опасности и казне. Гледаш брата како срља у понор, води живот безбрижан, не сагледава оно што је потребно, и не пружаш му руку, не дижеш га из пада? Не осуђујеш га, не обличујеш? Мислиш да је боље не зловољити га и не омрзнути му него побринути се о спасењу његовом? И које извињење ћеш имати пред Богом? Које оправдање? Ниси ли чуо шта је Бог заповедио Јудејима: ни залуталу марву непријатеља не оставити, нити проћи мимо кад клоне под теретом (в. 2Мојс 23,4-5; 5Мојс 22,1). И онда, Јудејима је заповеђено не остављати без старања ни бесловесне животиње непријатељa, а ми ћемо без старања оставити душе браће које се свакога дана саплићу? И како да то није ствар суровости крајње и стања зверскога, људима не указати толико старање колико они[2] (пружају) бесловесним животињама? То је и изокренуло све ствари, то нам је живот пореметило, то што нити храбро подносимо када нас разобличују, нити сами хоћемо друге да обличимо, због тога смо наиме и мрски (другима) разобличујући (их), пошто дивљамо када нас (други) разобличују. Јер ако би брат знао да ћеш га похвалити ако те разобличи, и сaм би ти дао исти узврати дар када га ти разобличаваш.
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов треће беседе на грчком гласи: Πρὸς τοὺς ἐγκαλέσαντας ὑπὲρ τοῦ μήκους τῶν προοιμίων, καὶ ὅτι χρήσιμον τὸ φέρειν ἐλέγχους, καὶ τίνος ἕνεκεν οὐκ εὐθέως πιστεύσας μετωνομάσθη Παῦλος, καὶ ὅτι οὐκ ἐξ ἀναγκης, ἀλλ’ ἐκ προαιρέσεως γέγονεν αὐτῷ ἡ μεταβολὴ, καὶ εἰς τὸ ῥητόν· «Σαῦλε, Σαῦλε, τί με διώκεις; Превод види уз беседу. Њен латински назив је: Ad eos qui ipsum reprehenderant ob prooemiorum prolixitatem, quod utile sit reprehensiones aequo animo ferre: et cur Paulo non statim atque credidit nomen mutatum est, itemque quod non ex necessitate, sed ex libera voluntate facta sit haec mutatio, et in dictum illud: Saule, Saule, quid me persequeris (Act. 9,4)?, или скраћено: De mutatione nominum (homiliae 1-4). Грчки тест у PG 51,131-144. Није нам познато да постоји критичко издање.
[2] Јудеји.