БЕСЕДА ШЕСТА
На Сабрању после (дужег) времена бившем у Старој цркви на натпис Дела Апостолских, и да је врлински живот кориснији од знамењa и чудa, и по чему се начин живљења разликије од знамењa[1].
Опет се после (дужег) времена вратисмо мајци нашој, овој свима нам драгој и љубљеној цркви, мајци нашој и (мајци) свих цркава. Она је, наиме, мајка не само зато што је старија по времену, него и зато што је утемељена апостолским рукама; због тога је више пута била срушена имена Христовог ради, и опет подигнута силом Христовом. Јер њу не само да су утемељиле руке апостолске, него ју је и тврђење Господара Апостолa утврдило новим и необичним начином утврђивања. Није јој, наиме, сложивши греде и камење, тако подигао зидине, нити ју је јарак около ископавши, коље поставивши и куле подигавши, тако обезбедио (од нападa), него је само исказао две обичне реченице, и оне јој беху довољне уместо зида, и пирга, и јарка, и свакога осигурања. А које су то реченице које имају толику снагу? На том камену подићи ћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт 16,18). То је зид, то је ограда, то је осигурање, то је лука и прибежиште. А ти обрати пажњу овде на непробојност тога зида. Јер Он није казао да је неће надјачати само напади људски, него ни саме опсадне справе адске, јер вели: Врата пакла неће је надвладати. Није казао: неће насрнути на њу, него: неће је надвладати; насрнуће, наиме, али је неће оборити. Но, шта значи: врата пакла? Можда је то што је речено нејасно. Да видимо шта су врата градска, и тада ћемо знати шта су врата адска. Градска врата су улаз у град, нису ли, дакле, и врата пакла опасност која води у ад. Оно што говори је следеће: Ако насрну и нападну опасности такве да нас воде у сaм ад, (и тада) Црква траје необорива. Он је, наиме, могао не пустити да (уопште) има искуство страхотa, због чега је, онда, пустио? Јер од овога: спречити искушења, много је већа ствар допустити да наиђу искушења, а не пустити да она ишта страшно осети од њиховог наиласка. Због тога је пустио да наиђу искушења, да би је учинио искуснијом, јер: невоља гради трпљење, а трпљење искуство (Рм 5,3-4). А како би силу своју показао у што већем обиљу, Он је граби из самих капија смрти. Зато је допустио да настане жестоко таласање, но да лађа потоне – то није допустио. Исто тако се и ми крманошу дивимо не онда када плови под повољним ветром, нити када сачува брод док ветар дува у крму, него онда када док се море подиже, таласи дивљају и бура удара, своје умење супротставивши налетима ветрова, избави брод из самог средишта буре. Тако је и Христос учинио. Пустивши Цркву да плови по икумени нао брод на таласима, Он је није ослободио таласања, него ју је уграбио из таласања, није смирио море, него је обезбедио лађу, и када су на све стране устали народи као подивљали таласи и напали на њу зли духови као силни ветрови, и на све стране се подигла бура, Он је Цркви давао мир многи, и оно што је уистину чудесно то је да не само да бура није потопила лађу, него је лађа укротила буру. Јер непрестана гоњења не само да нису потпила Цркву, него су се на Цркви разбила. Како, на који начин и од чега? Од тврђења онога које говори: Врата пакла неће је надвладати. Колико су се пагани намучили да ту реченицу оборе, да тврђење учине неважећим, и нису га успели укинути. Јер то је био суд Божији. И као што кад на кулу сложену од најтврђега камена, гвожђем чврсто увезану, непријатељи навале са свих страна, нити грађевину успеју да расклимају, нити склад (њен) да ослабе, него одлазе никакву штету кули не наневши нити ишта зло учинивши, него само сопствену силу ослабивши, управо тако и тврђење ово, као на високу кулу усред икумене са обезбеђењем сазидану, пагани са свих страна наваливши на њу, показали су снагу њену, сопствену снагу уништивши, тако су и умрли. Јер шта нису смишљали против тога тврђења? Војску спремали, оружје покретали, краљеве наоружавали, народе подизали, градове бунили, судије оштрили, сваки вид одмазде смишљали, ниједан вид кажњавања није изостао: ватра и железо, зуби дивљих звери, бацање низ стрмину и у понор, дављење у води, дрво и крст, пећ, свако мучење које је икада виђено било је употребљено, неисказиво бреме претњи, и обећање неисказивих почасти, да оним првим начином застраше, а овим другим привуку и намаме. Дакле, није изостао ниједан вид преваре и присиле. Јер очеви су децу издали, а деца за очеве нису знала, мајке заборавиле на болове порођајне и изокренуле закон природе. Па ипак, темељи Цркве ни тако не беху уздрмани, него рат би вођен међу сродницима, а зидова њених се не дотаче, (и све) због реченице која говори: Врата пакла неће је надвладати. Не гледај (на то) што је то била реч, него (на то) што је била реч Божија. Јер Бог је и небо речју учврстио, и земљу речју основао на водама (в. Пс 32,6; 103,5), учинивши да чврста ова и тешка природа плива на оној разливеној и течној, и море силама незадрживо, њега које толике таласе има, речју је са свих страна оградио слабим пешчаним зидом. Дакле, Он који је небо учврстио, земљу основао, море оградио, што се чудиш ако је и Цркву, часнију и од неба и од мора, истом том речју оградио?
2. Но, пошто је грађевина тако непомична, зид тако непробојан, да видимо како су јој Апостоли поставили темеље, колико у дубину ископали да грађевина буде тако непомична. Нису ископали дубоко, нису имали потребу за толиким трудом. Зашто? Нашли су темељ стари и древни, онај (који су поставили) Пророци. Дакле, као што човек који намерава да сагради кућу највећу, када нађе стари темељ, јак и читав, не разбија тај тремељ, не миче камење, него оставивши га да стоји тако непомичан, на њему зида нову и новосаграђено здање, тако и Апостоли, намеравајући да граде велико ово здање – Цркву по свој икумени постављену – нису ископали дубоко, него нашавши древни темељ, онај који су Пророци поставили, њега нису разбили, нису макли ту градњу и поуку, него су оставивши је да стоји непомична, на њу назидали своју поуку – нову веру Цркве. А како би научио да нису макли стари темељ, него да су на њему зидали, чуј од самог мудрог неимара Павла који нам говори строгост те градње, је он је мудри неимар. Ја сам као мудар неимар поставио темељ (1Кор 3,10). Али да видимо како је поставио темељ. На другом, вели, старом темељу, оном (осталом) од Пророкa. Откуда је то јасно? Нисте више, каже он, странци, него суграђани светих, назидани на темељу апостолa и пророкa (уп. Еф 2,19-20). Виде ли један темељ и други темељ, један онај (остао) од пророкa, а други, онај апостолски, одозго постављен на њега. И оно што је заиста чудесно, Апостоли нису дошли одмах после Пророкa, него је између њих протекло време. А зашто? Јер најбољи градитељи тако чине, кад поставе темељ не подижу одмах (на њему) грађевину, пошто не очврсла и мека грађа темеља не би могла поднети тежину зидова. Због тога оставивши да се камење (у темељу) дугим временом учврсти, када га виде да се добро утегло, тада намећу (на њега) тежину зидова. Тако је и Христос учинио, оставивши да се темељ пророчки учврсти у душама слушалаца и да поука постане сигурна, када је видео да је здање непомично, да су свети догмати очврсли толико да могу носити и (здање) по новоме мудрољубљу, тада је послао Апостоле да на темељу пророчком подигну зидове Цркве. Због тога није казао: сазидани сте на темељу Пророкa, него: назидани сте, тј. Сазидани сте горе на (темељу Пророкa).
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Συνάξεως διὰ χρόνου ἐν τῇ παλαιᾷ ἐκκλησίᾳ γενομένης, εἰς τὴν ἐπιγραφὴν τῶν Πράξεων τῶν ἀποστόλων, καὶ ὅτι χργσιμώτερος βίος ἐνάρετος σημείων καὶ θαυμάτων, καὶ κατὰ τί διαφέρει πολιτεά σημείων. Превод види уз беседу. Њен латински наслов гласи: Cum in veteri Ecclesia longo intervallo celebrata collecta esset, sermo habitus in inscriptionem actorum apostolorum: et vitam cum virtute actam utiliorem esse signis ac miraculis: et quatenus differat a signis conversatio, или скраћено: In principium Actorum (homiliae 1-4). Грчки тест у PG 51,77-88. Није нам познато да постоји критичко издање.