И роди Ноје три сина: Сима, Хама, Јафета; и поквари се земља пред Богом, и испуни се земља неправде (1Мојс 6,10-11)[1].
1. Није нам малу корист донео јуче родослов праведнога Ноја. Дознасмо, наиме, чудесан начин (извиђења) родослова, видели смо Праведника како се победником оглашава не по гласовитости предака, него по врлини властитих поступака, због које је и примио онолико сведочанство од Божанскога Писма: Ноје, каже се наиме, човек праведан, савршен у нараштају своме будући, Богу угоди Ноје. На ове кратке реченице потрошисмо јуче сву поуку. Јер природа божанских изрека је таква да у мало речи показује богатство мисли, а онима који са тачношћу желе истражити их дарује благо неизрециво. Управо зато вас молим да не протрчавамо ни поред чега у Божанскоме Писму, него да било да је то попис имена, било приповедање приче, вребамо на тамо скривено благо. Због тога је, наиме, Христос говорио: Истражујте Писма (Јн5,39). Будући да није свуда из писма могуће наћи смисао написанога, него нам је потребно истраживање много да нам смисао не остане скривен у дубини положених (тамо мисли). Јер ако нам је и сâм назив природе (наше) — о имену човек говорим — јуче био претпоставка толике користи, колику корист ћемо остварити ако свакој појединој (речи) у Писму приђемо са пажњом и будношћу разума? Човекољубивог, наиме, имамо Владику, када нас види како брижљиво размиишљамо и чежњу многу показујемо у поимању божанских изрека, Он не пушта да имамо потребу за ичим другим, него одмах просветљује разум наш и дарује просветљење, и по умешности мудрости своје умеће у душу нашу сву истиниту поуку. Због тога је, подстичући нас на то и чиинећи усрднијим, достојним (блаженства) објавио оне који такву чежњу показују, говорећи: Блажени који су гледни и жедни правичности, јер ће се наситити (Мт 5,6). Гле мудрости Учитељеве, није (нас) подстакао једино блаженством, него је и тиме што казује: који су гладни и жедни правичности, поучио слушаоце са коликом спремношћу доликује кренути на тумачење божанских изрека. Јер као што, каже, они који су глађу вођени са неизрецивом готовошћу тискају ка храни, и као што они који горе од жеђи многе приступају са ревношћу пићу, као ти који су гладни жедни, тако треба приступати духовној поуци. Такви, наиме, не само да су достојни блаженства, него и достижу то око чега се труде. Јер ће се, каже, наситити, то јест заситиће се, испуниће жељу своју духовну. Дакле, будући да имамо таквога Владику, тако доброг, тако штедрог, хајде да и ми к Њему прибегнемо и помоћ Његову себи привучемо, како би и Он, идући за властитим човекољуубљем, просветлио разум наш на сагледавање силе Божанских Писама, а и ви да са усрђем многим, као они што су гладни и жедни, тако да прихватите духовну поуку. Јер можда ће, можда ће добри и умешни Владика, ако и јесам (човек) обичан, речи једне недостојан, али због вас и користи ваше, подарити реч да отвори уста (уп. Еф 6,19) у славу Његову, а на назидање ваше. Дакле све (наде) ослонивши на благодат одозго, призивајући Њега што слепе умудрује (Пс 145,8) и језике оних што тешко говоре чини јасним (Ис 35,6), да се прихватимо малопре прочитаних речи како бисмо то што Он дарује идући за властитим чоовекољубљем, то понудили љубави вашој. Али напрегните, молим вас, разум ваш и са строгошћу пазиите на оно што се говори све животне ствари са себе одбацивши, како бисмо као у родну и дубоко узорану њиву са које су коров и трњике почупане, тако бацили духовно семе. А ово су, каже се, нараштаји Ноја; Ноје, човек праведан, савршен будући у нараштају своме, Богу угоди Ноје. Ту је јуче поука имала крај, зато треба изнети на среду оно што је (јуче) изостављено. И роди, каже се (даље), Ноје три сина: Сима, Хама, Јафета (1Мојс 6,10). Није нам Божанско Писмо тек онако назначило и време и број деце праведникове, него хотећи да нам и овде објави много обиље врлине његове. Јер казавши на почетку: Ноју беше година петсто, тада је одмах навело: и роди Ноје три сина (1Мојс 6,1) учећи нас невероватној величини уздржања његовог, да док су сви људи тада показивали толико неуздржање и многи блуд и такорећи сваки узраст на страну зла прелазио — чујете, наиме, Божанско Писмо које говори: И виде Господ да се умножише зла људска на земљи и сваки прижељно помишља у срцу своме на зло од младости — јасно нам показује да и млади побеђиваху (у злу) старије, старци ништа мање од младих полудеше, и да и сâм незрели узраст много нагнуће ка злу има.
2. Како бисмо, дакле, знали да је, док сви ови показују махнитост и лудило много, Праведник овај остао једини који бије бој целомудрености, заједно са сваком (другом) врлином, све док није стигао до (старости оод) петсто година, (Писмо) након што је казало: Беше Ноју година петсто, тек тада каже: И роди Ноје три сина. Виде ли, љубљени, свенадилазеће уздржање Праведниково? Немојмо тек тако да протрчавамо мимо тога, него замисливши (сво) то време, и зло што се по свему роду људскоме разлива услед лакомислености многе, да погледамо колике је врлине и богољубиве воље било ствар током толикога времена зауздавати махнитост пожуде и ићи насупрот (свима) другима, уздржаватти се не само од безаконог спајања, него и од оног законитога, онога које не подлеже осудама. И роди, каже се, Ноје три сина; Сима, Хама, Јафета. И исквари се земља пред Богом, и испуни се земља неправде. Мени се чини да је Праведник овај и тада себи допустио спајање (са женом), и да има ту децу, служећи Домостроју Божјем, пошто је због величине зла и неваљалства што све надилази икумену требало да захвати свеопшта погибија. А човекољубиви Бог, као какав корен и квасац, хтео је оставити Праведника како би он, после нестанка других, постао првина оних што ће после тога доћи, из тог узрока, после пет стотина година, добивши та три сина, на томе стаје, показујући на самим стварима да је то учинио служећи будућем човекољубљу Божјем које ће се показати на роду људскоме. А да би знао да ове (моје) речи нису напросто нагађање, обрати пажњу на строгост писма. Пошто је, наиме, казало да је Праведник имао та три сина, одмах је навело: И исквари се земља пред Богом, и испуни се замља неправде. Виде ли код саме природе (људске) многу и неисказиву разлику? Јер код Праведника Писмо је говорило: Ноје, човек праведан, савршен у нараштају своме, а код свих осталих каже: И исквари се земља пред Богом, и испуни се земља неправде. Именом земља (Писмо) назива мноштво људи. Будући, наиме, да су све њихове радње биле земне, због тога њихову простоту и изобиље зла објављује именом земља. Као што је, наиме, код првостворенога (човека)[2], после преступа и губитка славе у коју је претходно био оденут, подвргавајући га смртној казни говорило: земља си, и у земљу ћеш отићи (1Мојс 3,19), управо тако и овде, будући да је напон зала био многи, (Писмо) вели: И исквари се земља. И није казало тек: исквари се земља, него: пред Богом, и испуни се земља неправде. Тиме што је казало: исквари се, објавило је сво зло њихово. Јер не може се казати да су они себе учинили одговорним за један или два греха, него су чинили свако безакоње у обиљу многоме, зато је и навело: И испуни се земља неправде. И нису се тек онако, нити малим злом бавили, него су сваки грех чинили са напрегнутошћу многом. И гле како надаље (Писмо) не трпи удостојити их ни голога помена, него их назива именом земља, показујући и обиље зла, и величину зловоље Божје. Исквари се, каже, земља пред Богом, то јест све су чинили насупрот наредбама Божјим, газећи заповести Божје, издавши због властите лакомислености учитеља[3] уметнутог у природу човечанску. И испуни се, каже, земља неправде. Виде ли, љубљени, колико је зло грех, и како их (грех) на крају чини недостојним и самог назива, тога да се људима називају? Слушај и оно што следи: И виде Бог земљу, и беше покварена (1Мојс 6, 12). Гле, опет се земљом називају. А затим, пошто их је једном, и други и трећи пут назвало земља, да неко не би посумњао да се то казује о земљи чулној, вели: јер свако тело исквари пут свој на земљи (1Мојс 6,12). Ни сада их није удостојило тога да их назове људи, него нам именицом тело жели само указати на то да то не казује о земљи, него о људима у тело оденутим, који земним радњама себе троше. Обичај је, наиме, Писму, као што више пута казасмо љубави вашој, оне који памет плотску показују и ни о чему узвишеном не размишљају називати именом тело, као што и блажени Павле каже: а који су по телу, не могу угодити Богу (уп. Рм 8,8). И шта? Он сâм који то говори није у тело оденут? Не каже, међутим, он то да они који су у тело оденути, да ти не могу угодити Богу, него (да Му не могу угодити) они који нимало не маре за врлину, него размишљају само о стварима земним, које задовољства телесна доле вуку и који нимало не брину о души бестелесној и умној. Будући, дакле, да нас је Божанско Писмо казаним поучило мноштву грехова (њихових), обиљу зла, величини зловоље Божје, и да је због бављења безаконим делима и једном, и други и трећи пут њих земљом именовало, и именом тело назвало, лишивши их заједничког имена природе (наше), посредством онога што (даље) наводи показује нам и неисказиво човекољубље Божје и обиље снисхођења (Његовог). Шта, наиме, каже? И рече Бог Ноју (1Мојс 6,13).
3. Гле обиља доброте. Као пријатељ пријатељу, тако надаље саопштава Праведнику о одмазди коју је намерио навести на људски род, и каже: Време сваког човека дође преда ме, јер се испуни земља непрадве од њих. И ево, ја ћу уништити њих и земљу (1Мојс 6,13). Шта значи време сваког човека дође преда ме? Многу сам, каже, показао дуготрпељивост, многу незлобивост, не хотећи да наведем (на њих) одмазду, коју (сада) намеравам навести; али будући да је велико обиље грехова им њих довело до самог (овог) времена, надаље ваља наметнути крај и сасећи то зло њихово, да не напредује: јер време, каже, свакога човека дође преда ме. Гледај како и овде, као што је претходно говорио: сваки приљежно помишља, тако и сада (говори): свакога човека. Јер сви су сагласни, прешли су, вели, на страну безакоња, у толиком мноштву не може се наћи неко да брине о врлини. Време, каже, свакога човека дође преда ме. Време. То јест: дође време у које треба наметнути сесецање и зауставити ширење пришта. Време свакога човека дође преда ме; као да нема никога ко (их) посматра и који ће затражити да положе рачуне за прегрешења им, тако се предадоше безаконим радњама, не држећи на уму да није могуће сакрити се од мене, који им систем живота дајем, који сам им даровао им и тело и душу и пружио обиље толиких добара. Дакле, време свакога човека дође преда ме. А затим, као правдајући се Праведнику и показујући му да Га обиље прегрешења им изазива на ту зловољу, каже: јер се испуни земља неправде од њих. Да нису, каже, пропустили неку од ствари што на зло смерају? Толику су показли величину (зла) да зло на крају кипи (на све стране), сва се земља испуни зла. Због тога ћу и њих уништити и земљу; И ево, каже, ја ћу уништити њих и земљу.
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία κδ’. Ἐγέννησε δὲ Νῶε τρεῖς υἱοὺς, τὸν Σὴμ, τὸν Χὰμ, τὸν Ἰάφεθ· ἐφθάρη δὲ ἡ γῆ ἐναντίον τοῦ Θεοῦ, καὶ ἐπλήσθη ἡ γῆ ἀδικίας; њен латински наслов је: Homilia 24. Genuit autem Noe tres filios, Sem, Cham, Iaphet: corrupta autem erat terra coram Deo, et repleta est terra injustitia (Gen.6.10). Грчки текст: PG 53,206-218.
[2] Адама.
[3] Тј. савест.