А Ноје нађе благодат пред Господом Богом. А ово су нараштаји Ноја. Ноје, човек праведан, савршен будући у нараштају своме, Богу угоди Ноје (1Мојс 6,8-9)[1].
1. Видесте ли у ономе што је (на претходној проповеди) већ казано колика је величина човекољубља Божјег и колико је обиље незлобивости Његове? Видесте ли и напон зла ондашњих људи? Сазнадосте ли колика је била врлина тога Праведника усред толикога мноштва, и да му нимало није нашкодило ни свеопште сагласје њихово што ка неваљалству нагиње, ни то што је сâм изузетак међу њима и што супротним путем (од њих) иде? Јер као кормилар најбољи, прихватајући се кормила разума са будношћу многом, он није допустио да се лађа потопи под жестином таласа неваљалства, него је, будући да је био изнад те буре и пучине што се љуља, као у (сигурној) луци засевши и тако управивши крму врлине, себе је поставио изван будућег налета таласâ што ће сву икумену захватити. Толика је ствар врлина: бесмртна и насавладива, не уступа пред аномалијама постојећега жиивота, него узлетевши изнад мрежâ зла, као са узвишене некакве хриди, тако посматрајући све људске ствари, не осећа ниједну од ствари што се другима показјују као тужне. Као што се човек који стоји на каквој стени подсмева таласима када види да ударају о њу и одмах се у пену разливају, управо тако и човек који заједничари у врлини, засевши на сигурном месту, он не трпи ништа неугодно у збрци (животних) послова, него седи у миру сладећи се спокојем властитих мисли, размишљајући да се ствари овога живота ништа не разликују од речних токова што пролазе са толиком лакоћом и јурњавом. Наиме, као што се морски таласи сад могу видети како се уздижу у висину неисказиву, а опет, одједном се спуштају, на исти начин гледамо и људе што за врлину не маре, него у злу чествују: сад се преузносе, дижу обрве заносећи се стваримо овога живота, а онда их одједном (видимо) унижене, како су до крајњега сиромаштва доспели. На њих загонетно циљајући блажени пророк Давид је говорио: Не бој се када се човек разбогати, или кад се умножи слава дома његова, јер кад умре неће све то узети са собом (Пс 48, 17-18). И добро је казао: не бој се. Нека те не узнемирава, вели, имовина богатога и бљесак славе. Јер ћеш га, не после много времена, видети како на земљи лежи, непокретнога, мртвога, одбаченога, како је храна црвима постао, огољенога од свега (имања), како није кадар ништа са собом понети, него све то овде оставља. Немој се, дакле, гледајући постојеће ствари надметати (са другима око њих), нити сматрати срећним онога који ће после кратког времена бити лишен њих. Таква је, наиме, овосветска срећа и природа богатства: не путује заједно са онима који одавде одлазе[2], него одлазе огољени и празни, сво (богатство) овде оставивши, једино у (сопствено) неваљалство оденути и (носећи са собом) бремена грехова које су због њега сабрали. А код врлине нема ничег таквог, него нас она и овде ставља изнад сплеткароша, чини нас (њима) неухватљивим, дарује нам задовољствво непрестано, не допушта нам да добијемо осећај измене (животних) ствари, путује заједно са онима који одавде одлазе, и понајвише тада, када имамо потребу за савезништвом њеним, на онај страшни Дан, она нам нуди (своју) помоћ, очи Судије чини благим и као што нас овде ставља изнад постојећих страхота, исто тако и тамо, у будућем (веку) избавља оне који њу са собом носе од тамошњих казни. И не само то, него нам постаје домаћица уживања неизрецивих добара. А да би познао да је то тако, и да ове речи не употребљавамо просто и тек онако вас забављајући, покушаћу да то покажем љубави вашој из онога што сада предстоји. Гледај, наиме, како је чудесни овај (човек) — о Ноју говорим — када је сав род људски човекољубивога Владику на зловољу према себи изазвао, успео да властитом врлином избегне искусттво зловоље, и (привуче себи) благоволеније много; и ако је по вољи, за сада да говоримо о стварима овога жжиивота. Јер можда понеки неће веровати стварима које се не виде. Да видимо, дакле, по ономе што се у овоме свету збива шта су дочекали они што су на страну зла пребегли, а којих ствари се удостојио онај што је врлину изабрао. Када је, наиме, добри Бог објавио да ће род човечански казнити свеопштом погибијом због многога напона зла, казавши: Збрисаћу човека којега створих са лица земље (1Мојс 6,7), показујући (тиме) сво обиље зловоље своје, ту пресуду није изнео само против рода човечанскога, него против све марве, и гмизаваца, и птица; пошто је, наиме, требало да људи због којих су и оне биле уведене у битовање погину и подаве се, и та (бића) су, природно, заједно (са људима) била изложена одмазди; пошто је, дакле, одлука била без одређенога рока, не правећи никакву разлику, да би познао нелицемерје Божје, и да ступајући у срцца наша Он никога не презире, него да ако и какав мали повод код нас нађе, показује неизрециво човекоубље своје, те да не бисмо помислили како настаје потпуно уништење рода људскога, него да знамо да ће се због доброте своје оставити некакву искру и корен роду људскоме, да опет пусти изданке многе, Писмо каже: А Ноје, каже, нађе благодат пред Богом.
2. Пази на тачност (Светога) Писма, како се (у њему) не може наћи ни најмањи слог да је ту положен тек онако. Јер када нас је поучило обиљу неваљалства људскога и величини одмазде која ће бити наведена на оне што неваљалство чине, учи нас и томе да (постоји) онај који је кадар у толиком мноштву врлину неокрњеном сачувати. Врлина је, наиме, и сама по себи чудесна. А кад се деси неко ко у њој учествује усред препрека, тај је још и много чудеснијом показује. Због тога Божанско Писмо као дивећи се томе праведнику каже да међу њима толиким који ће због неваљалства искусити зловољу (Божју): Ноје нађе благодат пред Богом. Нађе благодат, али пред Богом, не напросто: нађе благодат, него пред Господом Богом, како би нас тиме поучуло да је он имао један циљ: да недремовно оно Око за хвалиоца има, не беше код њега ни речи о слави људској, нити је (бринуо) о бешчашћу (пред људима) и подсмевању (њиховом). Разуме се, наиме, да је он због воље да насупрот свима учествује у врлини подносио поругу и смех многи, јер обично се сви који у неваљалству учествују вазда ругају онима који га желе избегавати, који врлину бирају, што и сада често бива. Видимо да многи лакомислени људи, не подносећи смех и поругу, дају предност слави људској пред оном истинитим, која вечно остаје, те бивају повучени и бачени доле неваљалством других људи. А својство душе храбре, која се чврстом мишљу служи, јесте да се може одупрети онима који је желе исмејавати и да ништа не ради на угађање људима, него да (свој) поглед окреће ка Недеремовном оном оку и да само од њега очекује похвалу, а на људе да се не обазире и похвалу њихову сматра ништавом, као и прекор, него да пролази мимо (њих) као поред сенке. И овде, многи и често не подносећи увреду од десет или двадесет љууди, или и мање, поклизну се и падну. Јер постоји стид што наводи на грех (Сир 4,25). Није, наиме, мала ствар не обазирати се на оне који те грде, подсмевају и праве комедију, а Праведник овај није тако. Јер он не само да се није обазирао на њих десет или двадесет, него на сву природу људску, на миријаде таквих. Вероватно да су му се сви они подсмевали, шалили (на његов рачун), ругали му се, пијано брбљање према њему показивали, а можда и хтели и растргнути, да је било могуће. Јер зло увек показује манију многу према врлини, али оно не само да јој нимало не шкоди, него је то непријатељство чини је јачом. Толика је, наиме, снага врлине, да у страдању надјачава оне (што је нападају), у нападу (на њу) стоји изнад оних који је нападају. То се може видети из многих (примера). А како бисмо вам дали повода — Дај, каже се наиме, мудроме повода, и биће још мудрији (Приче 9,9) — неопходно је навести вам примере и из Старог и из Новог (Завета). Замисли, дакле, Авеља; није ли га Каин убио? Није ли на тло био бачен? Али ти немој гледати на то да га је (Каин) савладао и надјачао, убио из зависти онога који му ништа нажао није учиинио, него размишљај о томе да се о убијеноме од онда све до сада говори и (сви га) величају, да толико време спомен (на њега) није помрачило, а онај је и убивши и надјачавши, и онда подносио живот од смрти тежи, и од онда па све до сада се на стуб срама ставља, од свих осуде дочекује, а онај се свакога дана хвали устима свих. И све то у овоме животу, а оно у будућем веку, која беседа, који разум ће моћи представити? И знам да ћете, пошто сте паметни, наћи многе и различите такве (примере) у Писмима. Јер то је нама на корист записано, да дознавши их избегавамо зло, а са друге дајемо предност врлини. Хоћеш ли и у Новом (Завету) исто то видети? Слушај блаженога Луку који исто то приповеда о Апостолима, да су се после претрпљеног бичевања удаљили из синедриона радујући се што су се удостојили претрпети поругу због имена Христовога (в. ДАп 5,41). Премда шибе нису биле повод за радовање, него за жалост и нерасположење, али шибе због Бога и претпоставка због које беху ишибани, њима су радости донеле. И они који их ишибаху нађоше се у недоумици многој и неприлици, не знајући шта да раде. Чиј, наиме, то од њих, пошто су их ишибали они говоре: Шта ћемо чинити овим људима? (ДАп4,16) Шта то говориш? Ишибасте их, небројена зла приредисте, и још сте у недоумици? Толико је силана ствар и несавладива врлина, која у самом страдању надјачава оне који страдање производе.
3. Но да беседу не бисмо дугачком учинили, неопходно је опет се вратити на овога Праведника и задивити се обиљу његове врлине, како је успео да док му се толики народ подсмева, руга, напада га и прави комедију — опет, наиме, исто говорим и нећу престати да говорим — презрети их и бити изнад њих. Како? Ево говорим како. Пошто је стално гледао ка Оку недремовном, очи разума тамо је имао окренуте, он је на крају о свима њима мислио како су – ништа. Јер тако је то: наиме, када је неко рањен том љубављу, када је стекао жудњу за Богом, не види ништа друго од ствари видљивих, него непрестано замишља Љубљеног, и ноћу и дању, кад леже и кад устаје. И немој да те чуди ако Праведник овај, кад је једном на ту страну разум окрено, нимало није бринуо за оне који су се подухватали саплести га. Чинећи, наиме, што је до њега и привукавши (тако) себи благодат вишњу, он је био изнад свих (њих): А Ноје, каже се, нађе благодат пред Господом Богом. Ако он тада и није био драг свој природи људској, нити пожељан, зато што није хтео ићи истим путем са њима, али је (зато) нашао благодат код Онога што у срца (људска) ступа, и Он је вољу његову прихватио. И каква је, реци ми, штета овде од поруге и подсмеха истородних (нам људи), кад Онај што је створио срца наша и у свему познаје дела наша оглашава тога мужа за победника и овенчава?
Наставак у штампаном издању.
[1] Наслов беседе на грчком гласи: Ὁμιλία κγ’. Νῶε δὲ εὗρε χάριν ἐναντίον Κυρίου τοῦ Θεοῦ. Αὗται δὲ αἱ γενέσεις Νῶε. Νῶε ἄνθρωπος δίκαιος, τέλειος ὢν ἐν τῇ γενεᾷ αὐτοῦ,τῷ Θεῷ εὐηρέστησε Νῶε; њен латински наслов је: Homilia 23. Noe autem invenit gratiam coram Domino Deo. Istae autem sunt generationes Noe. Noe homo justus, perfectus exsistens in generatione sua: Deo placuit Noe (Gen.6.9). Грчки текст: PG 53,196-206.
[2] Тј. умиру.