На Вазнесење Господа нашега Исуса Христа

БЕСЕДА НА ВАЗНЕСЕЊЕ

ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА[1]

Дела Домостроја Спасовога нама су богатство, ризница и извори живота вечнога, дела која смо жедни говорити и хитамо проповедати, али исказати их по вредности (њиховој) – то не можемо. Захваћени, међутим, жељом и признајући немоћ, као каквој мирној луци прибегавамо пророчкоме ономе гласу: Ко ће изрећи силе Господње, учинити да се чују све хвале Његове? (Пс 105,2). Јер ако је сaм велики Пророк којему је Бог обзнанио нејасне и скривене ствари Мудрости своје, он који се удостоји да буде назван праотац Христов – Давид, блажен и велики у пророштвима, славан међу царевима, пријатељ Божији, он који је Богу на срцу, како сaм Бог каже: Нађох Давида, сина Јесејева, човека по срцу мојему (ДАп 13,22) – ако је он такав и тако велики, бацивши поглед на величину богопознања говорио: Чудесно је знање твоје за мене, надјача ме, не могу према њему (Пс 138,6), ако Пророк малаксава гледајући на величину силе Његове, ако Павле, богослов и труба небеска вапије: О дубино богатства и мудрости и знања Божијега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови (Рм 11,33), ако језици Пророкa и Апостолa што изливају толике токове из којих се сва земља напуни да позна Господа, као вода многа што покрива море, ако толике и такве реке што теку и пучину благочестија сједињују признадоше да нису кадре показати силу Проповеданога, где ће се ту јавити кап најкраће ове беседе на толикој пучини предлежеће мудрости? Не треба, међутим, клонути гледајући у величину богословља, него гледајући у намеру Божију усудити се на божанску поуку. Јер Бог се не управља према вредности говорникa, него према жељи проповедникa и љубави слушалаца. И као што брижни очеви када виде децу своју како тепају и изостављају речи, не гледају на неправилност говора, него на жељу природе (своје), и слађа су им та дечија замуцкивања од све реторичке велеречитости и наклапања философа, тако и Бог гледа не на муцања језика нашега о богословљу, него на жељу и расположење (наше), да Га вером проповедамо и у љубави химнама појемо. Јер људски језик не може јасно проговорити, него шта год проговоримо о Богу, говоримо муцајући. Зашто? Као што и Павле вапи: Делимично знамо, и делимично пророкујемо (1Кор 13,9). Па ипак, ако и муцамо, Бог нам је уручио проповед мира, зато Исаија вапи: И језици што муцају научиће говорити мир (уп. Ис 32,4). Хајде, дакле, мало ћемо муцати заједничкоме нам Оцу и Владици, који је ученике своје удостојио звати их дечице (в. Јн 13,33). Јер ако их назива дечице, прихвата дечија муцања. И пошто је казао да одлази на небеса, и многопојано Вазнесење Његово би најављено, благодат се не затвара временом, нити се богословље омеђује данима.

2. А пошто се пожелевши да изађемо на гору Елеонску саплетосмо, као што Христос виде, спремивши се, али спречени због неусловности ваздуха и непрекидности мноштва – а ово говорим како бих укинуо свако подозрење оних што ме желе залуд осудити – будући да погледавши на мноштво казанога брзо завршисмо беседу како вам не бисмо мноштвом ствари о којима се говори затрпали памћење, данас отплаћујемо дуг. Јер и закон (Мојсијев) је допустио ономе који првога месеца није савршио Пасху да то одужи другога месеца. А ваља вам знати да се реч Божија не омеђује временима нити данима, него се свакога дана прима проповед Крста, и Страдања, и Васкрсења, и Вазнесења, и Другога доласка.

3. Размотривши унапред нешто мало од божанских изрека из данашњих чтенија и захвативши са еванђелских источникa, тако да дођемо до обећанога. А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, где се бејаху ученици сабрали, уђе Исус (уп. Јн 20,19). Од кад нам је Спаситељ испословао васкрсење, ретко се јавља у друге дане ученицима, него у дан недељни. Јер као што је у сваку суботу ступао у синагогу како би испунио закон, тако од кад је испословао васкрсење и свету дао залоге, потруди се јавити се у дан недељни, у први дан седмице, како би утврдио темељ свете Недеље. Јер ствари са суботама имале су свој крај, а добиле почетак ствари везане за дан Господњи, дакле за (дан) Васкрсења, како се сећате из претходно казанога. Као што је и блажени Матеј говорио, описујући обичаје везане за суботе, а уводећи почетак светих недељa: „Увече у суботу“. Крај је то био, и вече првих субота. А пошто мину субота (Мт 28,1). Јави се, дакле, васкрсавши првога дана седмице, на сaм дан светога празника Васкрсења. Док су врата била затворена, где се беху ученици сакупили због страха од Јудејa, дође Исус и стаде на средину (уп. Јн 20,19). Дакле, тамо где цвета страх, (тамо) стиже Онај што страх разрешује, тамо где бесне таласи, тамо просијава мир, тамо где (Кормилар) види лађу благочестија у олуји, тамо нуди (своје) кормиларско умење, олују разрешујући, а лађу на мирно море уводећи, Он у највећем страху доноси лек. Стаде на средину, и шта вели: Мир вам. Нека се не буни разум ваш, нека се не збуњује мисао, не подајте се осећањима страха. Мир вам. Мир укида рат, уништава страх, изгони непријатељство. Мир вам. Људима је Бог често давао мир, али не посредством Лица самовласнога, него преко Анђелa, Пророкa, Праведникa, (а овде) је Спаситељ сaм собом се јавивши дао мир. Мир је био дат Данилу, али преко Анђела. Данилу се јави Анђео и каже му: Мир ти, мили човече, буди јак и мужеван, Господ је с тобом (Дан 10, 19). Гедеону се јави Анђео и каже: Мир ти (Суд 6,23). Анђели, дакле, дадоше мир, али још не Владика ангелски, него је преко њих (мир) слао, али тај мир ангелски сaм је у себи ризничио. А Пророци, често добивши од Анђелa мир, жудели су да мир добију од саме самовласне Личности. Зато је Исаија вапио: Господе Боже наш, мир нам дај (Ис 26,12), не преко других, него нам сaм собом дај мир. И онда је на молење (уследио) одговор: Мир свој дајем вам. И ово рекавши, показа им руке и ребра (Јн 20,20). Као што се војсковођа, када се врати из рата, блистајући победоносним ранама тих рана не стиди, јер оне су блиставије од победних ванаца, тако и Спаситељ, примивши ране за истину и за сав род наш, не крије страдања, него их открива, како би показао храброст своју; показа руке, на којима беху ране од клинова, показа и ребра из којих нам потече извор Тајинстава. Показа руке, како би уверио у Васкрсење, како би уверио сумњала да је Онај што је страдао уистину васкрсао, да се уистину подигло умрло и погребено тело.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Τοῦ αὐτοῦ εἰς τὴν ἀνάληψιν τοῦ Κυρίου ἡμῶν Ἰησοῦ Χριστοῦ. Њен латински назив је: In Ascensionem Domini nostri Jesu Christi, et in principium Actorum II. Грчки тест у PG 52, 773-792.

Creampie