Димитрију Монаху

У преводу

Беседа о Евтропију евнуху,

патрицију и конзулу

 

А говорим ово, не ругајући му се, нити стајући му ногом (за врат) у несрећи, него хотећи да смекшам размишљање ваше, да вас наведем на самилост и убедим задовољити се овом насталом одмаздом. Будући да су многи код нас нечовечни, тако да и нама једнако пребацују што га прихватисмо у олтар; хотећи, дакле, да приповестима овим смекшам немање љубави код њих, објављујем страдања овога овде. И због чега се ти мили мој, реци ми, зловољиш? Што је, кажеш, у Цркву прибегао онај што је без престанка ратовао против ње. Због тога би, наиме, понајвише требало прославити Бога, што је га је пустио да западне у толику изнудицу, е да га поучи и сили Цркве и човекољубљу: сили по томе што је ратујући против ње претрпео толику промену (на горе), а човекољубљу, по томе што сада она, против које је ратовао, истура пред њега (свој) штит, и што га је прихватила под крила своја и ставила у сваку сигурност, нимало му не злопамтећи претходне догађаје, него му недра своја раширивши са нежном љубављу многом. То је, наиме, блиставије од сваког трофеја победног, то је сјајније од победе, то Јелине преобраћа, то Јудеје постиђује, то показује блиставост лица њенога, то што она узевши непријатеља у заробљеништво, њега штеди и онда кад су га сви занемарили, она једина, као нежна мати, сакри га под засторе своје, стаде пред гнев царски, пред гнев народни, пред мржњу неподносиву, то је украс жртвенику.

руски

3. И это говорю я, не порицая и не издеваясь над его несчастием, но желая смягчить ваши души, склонить к состраданию и убедить довольствоваться совершившимся наказанием. Многие у нас столь бесчеловечны, что даже и нас укоряют за то, что мы приняли его в святилище; поэтому я и выставляю на вид его страдания, желая словами своими смягчить их бесчувственность.

И почему, скажи мне, возлюбленный, ты негодуешь? Потому, говоришь, что нашел убежище Церкви тот, который постоянно враждовал против нее. Но потому особенно и нужно прославлять Бога, что он попустил (противнику Церкви) впасть в такую крайность, чтобы он познал и силу, и человеколюбие Церкви, - силу в том, что за вражду против нее он потерпел такое несчастье, а человеколюбие в том, что она, после всех притеснений, покрывает его теперь щитом, взяла его под свои крылья и поставила вне всякой опасности, не вспомнив ни о чем из прежнего, но открывать ему свои недра с великой любовью. (Для Церкви) это –самый славный трофей; это – (её) блестящая победа; это посрамление эллинов, это пристыжает иудеев. В этом с новым блеском проявилось Величие Церкви: взяв в плен врага, она не только щадит его, но когда все оставляют его одиноким, она одна, как нежно любящая мать, скрыла его под своим покровом и стала против царского гнева, против ярости народа и против невыразимой ненависти. Это – украшение алтаря. Какое, скажешь, украшение в том, что алтаря касается человек преступный, корыстолюбец и грабитель? Не говори этого: и блудница коснулась ног Христовых, а она была весьма преступна и нечиста, и однако это послужило для Иисуса не в вину, а в похвалу и великую славу, потому что нечистая не повредила чистому, но чистый и не скверный сделал преступную блудницу чистою через прикосновение. Не будь же злопамятен ты, человек; мы – рабы Того, Который на кресте сказал: “прости им, ибо не знают, что делают” (Лук.23:34). Но, скажешь, он сам заградил здешнее убежище разными указами и законами? Но вот он на деле узнал, что такое он сделал, и своими поступком сам первый перед лицом всей вселенной нарушил закон, и (теперь) отсюда без слов убеждает всех: не делайте этого, чтобы вам не испытать того же. Несчастие сделало его учителем. И этот алтарь изливает великий свет, оказываясь теперь особенно страшным потому, что держит связанным льва, подобно тому, как царское изображение большее впечатление, когда оно представляет не просто царя на престоле, в порфире и диадеме, но и то, что под его ногою лежат варвары со связанными назад руками и с поникшими вниз головами. Впрочем, нет нужды в убеждении словами, когда вы сами свидетельствуете об этом своим усердием и стечением. Подлинно, светлое у нас сегодня зрелище и блестящее собрание! Только в Святую Пасху я видел столько собравшегося народа, сколько вижу здесь теперь: так этот человек молча созвал всех: его дела прогремели громче трубы. И вот девы, оставив свои покои, жены – свои комнаты, и мужья – рынок, все вы собрались сюда, чтобы видеть, как обличается человеческая природа, как открывается тленность житейских дел и как с лица блудницы, которое сияло красотою вечера и третьего дня, переменою судьбы словно губкою стираются притирания и прикрасы, - ведь таково счастье, приобретаемого в погоне за богатством! – и она оказывается безобразнее морщинистой старухи.

КОМЕНТАР:

Наслов Беседе на грчком гласи: Ὁμιλία εἰς Εὐτρόπιον Εὐνοῦχον Πατρικίον καὶ Ὕπατον. Њен латински назив је: Homilia in Eutropium eunuchum patricium ac consulem, или скраћено: In Eutropium. Грчки тест у PG 52, 391-396.

Евтропије је започео своју каријеру као евнух на двору Теодосија I. После Теодосијеве смрти 395. године удесио је да нови цар, седамнаестогодишњи Аркадије, узме за жену Елију Евдоксију (која ће имати важну улогу у прогону Златоустог), спречивши покушај моћнога Руфина да своју кћер уда за младог, неискусног цара, иначе човека слабе воље. Након тога, он се брзо уздигао до положаја царевог најближег саветника и чувара свете ложнице. Године 398. био је заповедник над војском која је у Јерменији победила Хуне. После тога му је пошло за руком да постане први евнух који је постао конзул, као и да добије титулу патриција. Изгледа да је управо на његов наговор цар 398. године довео Златоустог, тада већ проповеника на гласу, из Антиохије у Константинопољ. Његов избор за конзула, међутим, изазвао је негодовање, тако да је, Гајна, заповедник најмникâ Готâ, уз сарадњу царице Евдоксије (исте оне којој је Евтропије „средио“ да се уда за цара), издејствово његов пад већ следеће године након што је постао конзул, тј. 399. Најпре је био протеран на Кипар, али је убрзо отуда враћен и обезглављен под оптужбом ношења царске одеће. Остао је упамћен по окрутности и похлепи. Беседа је, дакле, казана 399. године у Константинопољу.

да осигурам оне што стоје … Надаље се Златоусти опет обраћа народу.

то је украс жртвенику … Тј. олтару црквеном.

да не пострадате као ја! … Евтропије је гонећи своје противнике упорно настојао да Цркви укине право азила, како би им одузео и то последње убежиште и лакше им дошао главе. Златоусти је, међутим, то право истрајно бранио. Као што видимо, на крају је и сам Евтропије био принуђен да заштиту од прогона затражи код Олтара црквеног.

грчки

γ’. Καὶ ταῦτα λέγω, οὐκ ὀνειδίζων, οὐδὲ ἐπεμβαίνων αὐτοῦ τῇ συμφορᾷ, ἀλλὰ τὴν ὑμετέραν διάνοιαν μαλάξαι βουλόμενος, καὶ εἰς ἔλεον ἐπισπάσασθαι, καὶ πεῖσαι ἀρκεσθῆναι τῇ τιμωρίᾳ τῇ γεγενημένῃ. Ἐπειδὴ γάρ εἰσι πολλοὶ παρ' ἡμῖν ἀπάνθρωποι, ὥστε ὁμοίως καὶ ἡμῖν ἐγκαλεῖν, ὅτι αὐτὸν ἐδεξάμεθα τῷ βήματι· τὸ ἄστοργον αὐτῶν τοῖς διηγήμασι μαλάξαι βουλόμενος, ἐκπομπεύω τὰ τούτου πάθη. Τίνος γὰρ ἕνεκεν ἀγανακτεῖς, εἰπέ μοι, ἀγαπητέ; Ὅτι, φησὶν, εἰς ἐκκλησίαν κατέφυγεν ὁ πολεμήσας αὐτὴν διηνεκῶς. Διὰ τοῦτο μὲν οὖν μάλιστα δοξάζειν ἐχρῆν τὸν Θεὸν, ὅτι ἀφῆκεν αὐτὸν ἐν τοσαύτῃ καταστῆναι ἀνάγκῃ, ὥστε καὶ τὴν δύναμιν τῆς Ἐκκλησίας [52.394] καὶ τὴν φιλανθρωπίαν μαθεῖν· τὴν δύναμιν μὲν, ἀφ' ὧν τοσαύτην ὑπέμεινε μεταβολὴν ἐκ τῶν πρὸς ἐκείνην πολέμων· τὴν φιλανθρωπίαν δὲ, ἐξ ὧν πολεμηθεῖσα νῦν τὴν ἀσπίδα προβάλλεται, καὶ ὑπὸ τὰς πτέρυγας ἐδέξατο τὰς αὐτῆς, καὶ ἐν ἀσφαλείᾳ πάσῃ κατέστησεν, οὐ μνησικακήσασα ὑπὲρ τῶν ἔμπροσθεν οὐδενὸς, ἀλλὰ τοὺς κόλπους αὐτῷ μετὰ πολλῆς ἁπλώσασα τῆς φιλοστοργίας. Τοῦτο γὰρ τροπαίου παντὸς λαμπρότερον, τοῦτο νίκη περιφανὴς, τοῦτο Ἕλληνας ἐντρέπει, τοῦτο καὶ Ἰουδαίους καταισχύνει, τοῦτο φαιδρὸν αὐτῆς τὸ πρόσωπον δείκνυσιν· ὅτι τὸν πολέμιον αἰχμάλωτον λαβοῦσα, φείδεται, καὶ πάντων αὐτὸν ἐν ἐρημίᾳ παριδόντων, μόνη καθάπερ μήτηρ φιλόστοργος, ὑπὸ τὰ παραπετάσματα αὐτῆς ἔκρυψε, καὶ πρὸς βασιλικὴν ὀργὴν ἔστη, πρὸς δήμου θυμὸν, καὶ πρὸς μῖσος ἀφόρητον· τοῦτο τῷ θυσιαστηρίῳ κόσμος. Ποῖος κόσμος, φησὶ, τὸ τὸν ἐναγῆ καὶ πλεονέκτην καὶ ἅρπαγα ἅπτεσθαι τοῦ θυσιαστηρίου; Μὴ λέγε ταῦτα· ἐπειδὴ καὶ ἡ πόρνη ἥψατο τῶν ποδῶν τοῦ Χριστοῦ, ἡ σφόδρα ἐναγὴς καὶ ἀκάθαρτος· καὶ οὐκ ἦν ἔγκλημα τῷ Ἰησοῦ τὸ γενόμενον, ἀλλὰ θαῦμα καὶ ὕμνος μέγας· οὐ γὰρ τὸν καθαρὸν ἔβλαπτεν ἡ ἀκάθαρτος, ἀλλὰ τὴν ἐναγῆ πόρνην ὁ καθαρὸς καὶ ἄμωμος διὰ τῆς ἁφῆς καθαρὰν εἰργάσατο. Μὴ δὴ μνησικακήσῃς, ὦ ἄνθρωπε. Ἐκείνου οἰκέται ἐσμὲν τοῦ σταυρουμένου καὶ λέγοντος· Ἄφες αὐτοῖς, οὐ γὰρ οἴδασι τί ποιοῦσιν. Ἀλλ' ἀπετείχισε, φησὶ, τὴν ἐνταῦθα καταφυγὴν γράμμασι καὶ νόμοις διαφόροις. Ἀλλ' ἰδοὺ διὰ τῶν ἔργων ἔμαθεν, ὅπερ ἐποίησε, καὶ τὸν νόμον ἔλυσε πρῶτος αὐτὸς, δι' ὧν ἐποίησε, καὶ γέγονε τῆς οἰκουμένης θέατρον, καὶ σιγῶν ἐντεῦθεν ἀφίησι φωνὴν ἅπασι παραινῶν, Μὴ ποιεῖτε τοιαῦτα, ἵνα μὴ πάθητε τοιαῦτα. Διδάσκαλος ἀνεφάνη διὰ τῆς συμφορᾶς, καὶ λαμπηδόνα μεγάλην ἀφίησι τὸ θυσιαστήριον, νῦν φοβερὸν μάλιστα καὶ ἐκ τούτου φαινόμενον, ὅτι τὸν λέοντα δεδεμένον ἔχει· ἐπεὶ καὶ βασιλικῇ εἰκόνι μέγας γένοιτο κόσμος, οὐχ ὅταν ἐπὶ τοῦ θρόνου κάθηται πορφυρίδα περιβεβλημένος, καὶ διάδημα περικείμενος ὁ βασιλεὺς μόνον, ἀλλὰ καὶ ὅταν ὑπὸ τῷ ποδὶ τῷ βασιλικῷ βάρβαροι τῶν χειρῶν ὀπίσω δεδεμένοι, κάτω τὰς κεφαλὰς νεύωσι κείμενοι. Καὶ ὅτι οὐ πιθανότητι κέχρηται λόγων, ὑμεῖς μάρτυρες τῆς σπουδῆς καὶ τῆς συνδρομῆς. Καὶ γὰρ λαμπρὸν ἡμῖν τὸ θέατρον σήμερον, καὶ φαιδρὸς ὁ σύλλογος, καὶ ὅσον ἐν τῷ Πάσχα τῷ ἱερῷ δῆμον εἶδον ξυναγόμενον, τοσοῦτον ὁρῶ καὶ ἐνταῦθα νῦν· καὶ οὕτω σιγῶν πάντας ἐκάλεσε, σάλπιγγος λαμπροτέραν φωνὴν διὰ τῶν πραγμάτων ἀφείς. Καὶ παρθένοι θαλάμους, καὶ γυναῖκες γυναικῶνας, καὶ ἄνδρες τὴν ἀγορὰν κενώσαντες, πάντες ἐνταῦθα συνεδράμετε, ἵνα τὴν ἀνθρωπίνην φύσιν ἴδητε ἐλεγχομένην, καὶ τῶν βιωτικῶν πραγμάτων τὸ ἐπίκηρον ἀπογυμνούμενον, καὶ τὴν πορνικὴν ὄψιν τὴν χθὲς καὶ πρώην φαιδρὸν ἀπολάμπουσαν (καὶ γὰρ τοιοῦτον ἡ εὐπραγία ἡ ἀπὸ τῶν πλεονεξιῶν, παντὸς γραϊδίου ῥυτίδας ἔχοντος αἰσχροτέρα φαινομένη), καθάπερ σπογγιᾷ τινι τῇ μεταβολῇ τὰ ἐπιτρίμματα καὶ τὰς ἐπιγραφὰς ἐκμάξασαν.