У преводу

ПИСМА ПАПИ ИНОКЕНТИЈУ

 

Инокентију, Епископу Римском

Јован у Господу, радујте се

Тело нам у једном простору седи, но крило љубави лети около по свој икумени. Ако смо се и настанили на толикој даљини, блиски смо благочестију вашем, и свакога дана смо са вама, очима љубави гледајући храброст душе ваше, честитост расположења, чврстину, непоколебивост, утеху вашу многу, трајну и сталну. Јер колико више се таласи дижу, и колико се више подводних стена и хриди јавља, колико су многе буре, толико више узрастају (дарови) вашега бдења, те ни оволика дужина пута, ни дуго време, ни тешкоћа пословa није учинила да постанете безбрижни, него истрајавате опонашајући најбоље кормиларе који су понајвише будни онда када виде да таласи достижу врхунац, да се море диже, да је хук водa многи и да настаје најдубља ноћ усред дана. Зато и знамо за благодарност вама многу, и жудимо слати вам читаве мећаве писама, нама самима (тако) највеће задовољство приређујући. Но будући да нам то ускраћује опустелост (овога) места, јер нам се нико, не само од оних што отуда (од вас) пристижу, него ни од оних што бораве у околини нашој не може лако придружити, због удаљености, и што место у које смо протерани лежи на самим крајњим границама (икумене), и због страха од разбојникa који сваки друм (овде) ограђује, молимо вас пре смиловати се на наше дуго ћутање, него у томе препознати лакомисленост нашу.

 

А да, наиме, не заћутасмо из лакомислености (показује ово): кад после дугога времена сад дочекасмо најчаснијега и љубљенога нам Јована презвитера, и Павла ђакона, пишемо и не стајемо благодарећи вам што оце брижне засенисте благоволенијем према нама и трудом. И кад би до богобојажљивости ваше било, све би добило доликујуће исправљање, и сва она плева залa и саблазни била би уништена, Цркве би добиле мир и ведрину, све би текло својим током, а погажени закони и обичаји отачки били би одбрањени. Но будући да се ништа од тога није десило на самим стварима, док они што су се на претходне (преступе) дрзнули, настоје да тим претходним додају још (нових) преступа, избегавам овде до у појединости приповедати све шта је од њих после учињено, јер приповедање (о томе) превазилази меру повести, а не само посланице; будну пак душу вашу молим ово: макар они што су све испунили немирима боловали болести непоправљиве и неизлечиве, нека се они који су се подухватили тога да те болести излече не излажу злу и нека не клону замишљајући величину исправљања. Јер ова садашња борба предстоји вам за готово сву икумену: за цркве што су у крај гурнуте, клирике против којих се ратује, прогнане епископе, за погажене обичаје отачке. Зато и молимо пристојност вашу, и једном, и два и много пута, колико је таласање веће, толико показати веће ревновање. Јер очекујемо и биће нешто веће на исправљање. А ако и не буде, ви ипак од човекољубивога Бога имате венац заокружен, а онима којима је нанета неправда то неће бити мала утеха: отпор љубави ваше, будући да то и нас што трећу годину у изгнању проводимо време – предати глади, болести, нападима, непрекидним опсадама, пустињи неизрецивој, исавријским мачевима, не мало теши и смирује, та трајност и постојаност расположења вашега и слободе, као и богатство и искреност што тако обилује у љубави вашој. То нам је одбрамбени зид, то нам је обезбеђење, то нам је лука у којој нема таласа, то ризница небројених добара, то радост и претпоставка задовољства многога.