У преводу

Црквени историчари о Златоустом

Socratis Sholastici, Ecclestiastica historia

 

Евтропије

 

[6,5] Да се Јован није разилазио само са онима у клиру, него и са онима у (царској) служби, и о Евтропију, евнуху.

Све док је био у завади само са клиром, припремљено (од стране клира) средство против њега беше слабо; но када је покушавао, више но што је приличило, разобличавати и многе (људе) у служби (царској), тада се завист према њему поче више распламсавати. Много тога се против њега говорило, а многе ствари су и код оних који су то слушали наилазиле на веровање; додатак (на све то) беше беседа коју је тада изговорио против Евтропија.

 

Евтропије, евнух, поставши предстојатељ царске ложнице и први међу евнусима добивши од цара достојанство конзула, хотећи да се свети некима што су прибегли Цркви, потруди се да од саморжацâ издејствује закон који заповеда не само да нико не бежи у цркве, него и да оне што су тамо већ прибегли – отуда извуче. Праведна казна (за то) је одмах уследила: закон је, наиме, обнародован, а не много касније Евтропије се озловољивши цара (и сâм) нашао међу прибеглицама. Епископ је, пак, док је Евтропије лежао под Олтаром и био избезумљен од страха, попевши се на амвон, одакле је и пре обично беседио како би се боље чуо, отпочео обличујућу беседу против њега. Чиме је, изгледа, неке још више озловољио, зато што не само да се није сажалио на несрећника, него га је насупрот и осуђивао.