У преводу

На Књигу Постања

Беседа прва

 

 

 

2. Знам да многима ово што данас говоримо изгледа страно, молим вас, међутим, да не робујемо напросто навици, него да своје (поступке) изграђујемо размишљањем. Зар ће нам, наиме, бити какве користи од целодневног преједања и многога пијанчења? И што говорим о користи? Још и губитак (бива) многи и штета неподносива. Јер када се разум утопи у многоме пијењу вина, одмах и од самог увода и почетака корист од поста ће се изгубити. Јер шта је, реци ми, неугодније, шта ли грдније, када људи који до поноћи цевче чисто вино, пред зору, када се јављају (први) зраци сучеви, одишу задахом као да су се тек налили вином, те се онима које срећу показују грдним, слугама служе за презир, а сви који макар и мало знају за меру им се подсмевају, а пре свега тога, када тим неуздржањем многим и неумереношћу неумесном и ружном, навуку на себе срџбу Божију? Јер пијанице неће наследити Царство Божије (1Кор 6,10). Шта би то, дакле, било јадније од оних што се због кратког и штетног задовољства избацују из предворјâ царских?

Не било да неко од вас што се овде сабирате буде заробљен том страшћу, него да са сваким мудрољубљем и целомуреношћу данашњи дан дочекавши, и ослободивши се буре и таласања које пијанство обично производи, упловимо у луку душâ наших — о посту говорим — како бисмо били кадри обилно убрати добра која од њега настају. Јер као што преједање људскоме роду бива узрок и домаћин небројених зала, тако нам је пост и презир желуца увек био узрок неисказивих добара. Јер Бог, када је на почетку створио човека, знајући да овоме понајвише треба тај лек за спасење душе, одмах и од самог почетка је првоствореноме ову заповест дао, казавши: Од свакога дрвета у рајскоме врту једи, а од дрвета познања добра и зла, од њега не једите (1Мојс 2, 16-17). А говорити: „ово једи, а ово не једи“, то је био вид поста. Требало је, међутим, ту заповест сачувати, а (човек) то није учинио, неуздржањем желуца савладан и непослушност чинећи, био је на смрт осуђен. Јер када је зли онај демон и непријатељ природе наше видео начин живљења првосворенога у рајскоме врту, живот онај без муке, и да као нађео, тако у тело сплетен проводи век на земљи, хотећи да га саплете и обори надом већих обећања, избаци му је оно (што је овај већ имао) у рукама. Толико је (опасно) не остајати при сопственим границама, него тежити већим. Исто то објављујући један мудрац је говорио: А завишћу ђаволовом смрт је ушла у свет (Прем 2,24). Виде ли, мили мој, како је од самих почетака смрт после преједања нашла улаз (у свет)? А гледај опет како и после тога божанско Писмо, непрекидно осуђујући раскалашност сад говори: Седе народ да једе и пије, те устадоше да играју (2Мојс 32,6), а на другом месту: Јео је и пио, и ужири се, и удебља, и ритну се љубљени (5Мојс 32,15). Па и они што су живели у Содому заједно са другим злима и ту су на себе навукли неумољиви онај гнев (Божији). Чуј, наиме, од Пророка који говори: То је безакоње Содомљана, да у обиљу хлебова раскошно живе (Језек 16,49). То је, наиме, као какав извор и корен свих зала.