У преводу

Црквени историчари о Златоустом

Palladius, Dialogus de vita Joannis Chrysostomi 

 

 

Наиме, после изгона Јована поставио их је на (претходна) места њихова, дабоме пошто су поднели оптужнице које је он сâм издиктирао, а које са истином немају ништа заједничко, осим то да је (Јован) све наговарао да после причешћа узму воду или хлеб (παστίλλου), како не би и невољно са пљувачком или слузи (при кашљу) избацили и нешто од причешћа, и сâм је први то чинио, поучавајући благочестију оне који (се поучавати) желе.

 

А након добијања оптужби (од оне двојице ђакона) сусреће се код Евграфије са Севиријаном, Антиохом, Акакијем и осталима што (у души) имају злопамћење на Јована због наговорâ, оних (који се тичу) улепшавањâ. Блажени је, наиме, имао обичај, да налик Павлу јавно и по домовима (Дап 20,20) поучава достојанствености, нарочито без престанка препоручујући тим таквим (женама): „Старице будући по старосном добу, зашто насилно подмлађујете тело, локне носећи на челу као хетере, и вређајући (тиме) остале слободне (жене), на завођење оних са којима се сусрећете, и то ви удовице?“ Сабравши се (дакле), тражили су начин како да започну парницу. Један од тамо присутних, предавши молбу цару, (предложи) да га и мимо воље његове довуку на сабор. То и бива, као код Јудејâ, пошто њима злато све изравна.