На Псалам сто тридесет други

Гле, шта је лепо или шта весели, други[1] (преводилац каже): Гле, шта је добро и шта је лепо, него кад браћа живе заједно? [2]

Многе су ствари лепе, а немају оно што (човека) весели, друге опет опет доносе задовољство, али су лишене оног што је најлепше, а да се и једно и друго састане ‒ то нимало није лако. Код реченог се, међутим, састало и једно и друго: и задовољство и оно најлепше. Јер љубав је то заиста постигла, заједно са коришћу има и лакоћу, и сласт. Њу, дакле, (Псалмопојац) овде химном слави. Јер није просто казао „живе“, нити „јесу у једном дому“, него живе заједно, то јест: у сагласју и љубави, јер то чини да су једна душа. И онда, казавши лепоту и веселост, чинећи беседу јаснијом, речено показује и на примерима, те поставља телесне слике кадре слушаоцу јасније представити виђење. А које су то слике, гледај: Као миро на главу, миро што на браду силази, браду Аронову, што на скут одежде његове силази (Пс 132,2). Јер он, првосвештеник будући, помазиван је тим миром, и оно је на све стране капало, те је онима што га гледају био веома умиљат, драг и мио од помазања тога. Дакле, као што се он, каже, помазан тим миром одликује изгледом, ведар је лицем, многим благоуханијем одише, радост пружа очима које га гледају, тако је и ово лепо; и као што онај призор није само лепо вдети, него је и радост очима, тако и ово у душу уноси задовољство.

Као роса Аермонска што на горе Сионске силази (Пс 132,3). Навео је и другу слику која много задовољство доноси и погледу радост пружа. И није то тек онако поставио, него будући да су пре одвођења у заробљеништво десет племена и два племена били расејани, те је то био узрок безакоња многога, и то их је бацало у устанке, међусобнераспре и ратове, да се не би те ствари дешавале, опомиње их и саветује да народ више не буде раздвојен, него заједно да живе, да се споје, да се уз једнога вођу народног и цара сврстају, и љубав тада тече од почетка до краја, као што, наиме, роса на све прелази. Упоређује љубав са миром и росом, провом (сликом) хотећи да представи благоуханије, а другом спокој и оно што весли поглед.

Јер тамо наложи Господ благослов (Пс 132,3). Где тамо? У том заједничком живљењу, у том сагласју, у тој једнодушности, у том заједничком становању. Благослов, наиме, и јесте то, као што је супротно ‒ клетва. Због тога неко то хвали говорећи: Љубав браће, једнодушност ближњих, муж и жена што сложно живе једно с другим (Сир 25,2). И други, загонетно наговештавајући снагу тога, говори: Ако двојица леже, топло им је … утростручена врпца неће се брзо раскинути (Проп 4,11.12). Овде, наиме, показује и задовољство и снагу, показује и да ће док тихују имати задовољство много, и док делају снагу многу. И опет: Брат којему брат помаже је као град утврђени (Приче 18,19). А и Христос каже: Ако су где двоје или троје сабрани у моје име, тамо сам и ја посреди њих (Мт 18,20). И сама природа то тражи. Зато је Бог на почетку обликујући човека говорио: Није добро да човек буде сам (1Мојс 2,18), и стврајући оно живо биће — о жени говорим — везао ју је с мужем принудом потребе, сабирајући нас посредством небројених начина.

И живот до века (Пс 132, 3). Лепо је то дометнуо. Јер где је љубав, ту је безбедност многа, многа помоћ Божја. Она је, наиме, мати добара, она је корен и извор (њихов), она је укидање ратова, брисање распри. Зато је и то објављујући, навео: И живот до века. Јер као што устанак и распра производе смрти, и то смрти превремене, тако и љубав и једногласност производе мир и слогу; а где је мир и слога, ту је живот без икакве бојазни и у свој безбедности. И треба ли говорити о постојећим стварима? Она нам небо дарује и добра неизрецива, она је краљица врлинâ. Знајући то, дакле, са строгошћу да је јуримо како бисмо и постојећа и будућа добра уживали, што све да нас задеси благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, са Којим нека је Оцу, заједно са Светим Духом, слава у векове векова. Амин.

 

[1] Непознати у Хексапли.

[2] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ρλβ’ ψαλμὸν. Ἰδοὺ δὴ τί καλὸν, ἢ τί τερπνόν (ἄλλος, Ἰδοὺ τί ἀγαθὸν, καὶ τί καλόν), ἀλλ’ ἢ τὸ κατοικεῖν ἀδελφοὺς ἐπὶ τὸ αὐτό, њен латински наслов је: In psalmum 132. 1. Ecce quam bonum et quam jucundum (Alius, Ecce quid bonum et quid pulchrum), nisi habitare fratres in unum. Грчки текст: PG 55, 384-386.