На Псалам сто двадесет девети

Из дубинâ повиках теби, Господе, Господе, услиши глас мој[1].

1. Шта значи: из дубинâ? Не просто устима, нити просто језиком, речи се, наиме, изливају и док разум блуди около, него из дубине срца, са ревношћу многом и усрђем, из самих основа душе. Јер такве су душе људи који се муче, из самог срца (молитву) покрећу са скрушеношћу многом Бога заивајући, управо зато их (Бог) и услиши. Такве молитве, наиме, имају силу многу, не повлачећи се нити колебајући, макар ђаво са силом многом дошао. Као што се снажно дрво које је корен пустило у многу дубину земље и недра њена обухватило, супротставља сваком налету ветрова, а оно којем корен лежи на земљи се тресе и кад наиђе мали поветрац, заједно са кореном бива ишчупано те лежи на земљи, управо тако и молтве које долазе одоздо (из душе) и које су у дубини (душе) укорењене, макар небројене помисли наилазиле, макар сва војска ђаволова, остају срдачне и непопустљиве, не повлачећи се, док се оне које долазе са уста и усана, а не почињу одоздо (из дубине срца), не могу ни уздићи к Богу, због безбрижности онога који их приноси. Јер таквога, ако какав шум настане, одврати (од молитве), ако галама, одведе га од мољења, те уста одјекују, а срце му празно и размишљање пусто. Свети (људи) се, међутим, нису тако молили, него са таквом напоном да се сво тело савија. Блажени Илија молећи се, најпре јби потражио пусто место, а затим метнувши главу међу колена, и распаливши се топлином многом, тако је узносио молитве (в. 1Цар 18,42). А ако га хоћеш видети и како се стојећи моли, гледај га опет ка небу пруженога, и то тако пруженог да је огањ одозго свео (в. 1Цар 18,36-38). Тако и када је сина удовичиног хтео васкрснути, сав се напрегавши, васкрсење је издејствовао, не пренемажући се и зевајући около као ми, него пламтећи усрђем молитве. И што говорим о Илији и оним светим људима? Више пута сам жене видео како се за мужа на путу или болесно дете тако из дубинâ моле, такве изворе суза пуштају, да досежу циљ молитве. А ако жене тако пламте у молитвама за дете или мужа на путу, које ће саосећање имати муж молећи се душе умртвљене? Управо због тога често се молећи, опет одлазимо не услишени. Чуј од Ане како се из дубинâ (душе) молила, какве је изворе суза пустила, како молитвом подигла (в. 1Сам 1,10). Јер ко се тако моли, тај и пре но што добије оно што тражи, велика добра од саме молитве убира, све страсти смирујући, гнев гушећи, завист одбацујући, пожуду гасећи, жељу за стварима животним слабећи, и душу (своју) у мир многи постављајући, и на крају на само небо узлазећи. Јер као што кад киша пада не тврду земљу њу смекша, или огање гвожђе, тако исто и отврдлост душе услед страсти таква молитва од огња жешће, и од кише више смекша и натопи. Душа је, наиме, слаба и лако ју је уболичити, али често доживи оно што и вода Дунава кад очврсне од мраза, исто тако и душа наша отврдне и камен постане од греха и лакомислености многе. Треба нам, дакле, топлота многа да ту отврдлост смекша. А њу понајвише производи молитва. Кад се, дакле, прихватиш молитве, не гледај само на то како да добијеш оно што тражиш, него и како да у самој молитви душу учиниш бољом. Јер и то је дело молитве. Који се тако моли бива изнад животних ствари, окрилати размишљањем, мисао своју чини лаком, ниједна страст га не зароби.

Из дубина повиках теби, Господе. Зато овде ставља и оно: из дубина, и оно: повиках, виком не називајући напон гласа, него расположење воље. Господе услиши глас мој. Овде сазнајемо две ствари: да се не може тек тако од Бога добити (тражено), ако не придође оно што је до нас, зато је прво рекао: Из дубина повиках, па тек онда: Услиши; а затим (сазнајемо и то) да молитва продужена и испуњена сузама скрушености има моћ да убеди Бога да се приклони њеним речима. Јер као велико нешто учинивши, и од себе испунивши, тако је навео: Господе, услиши глас мој.

Нека буду уши твоје паљживе на глас мољења мога (Пс 129,2). Ушима назива моћ слушања, и опет гласом не назива напон даха, нити наговештава вику, него напрегнуто расположење. Ако на безакоња будеш гледао, Господе, Господе, ко ће опстати? (Пс 129,3). Да неко, наиме, не би говорио: „Грешник сам, небројеним злима испуњен, не могу приступити и молити се, Бога зазивати“, одузимајући му такав изговор (Псалмопојац) вели: Ако на безакоња будеш гледао, Господе, Господе, ко ће опстати? Јер то: Ко?, овде значи нико. Јер није могуће, никоме није могуће задобити милост и човекољубље ако са свом строгошћу положи рачуне за (своје) радње.

2. Ово говорим, не бацајући душе (ваше) у лакомисленост, него тешећи оне који падају у очај. Јер ко ће се похавлити да има чисто срце, или ко ће слободно казати да је чист од грехова? (Приче 20,9). И што говорим о другима? Ако, наиме, Павла изведем на среду и пожелим од њега заискати строго испитивање онога што је учинио, неће моћи опстати. Јер шта ће моћи казати? Пророке је са строгошћу ишчитао, ревнитељ отачког закона био, видео је чуда како се савршавају, а ипак је истрајавао гонећи (хришћане), и није се променио пре но што је имао чудесно оно виђење и чуо страшни глас, а пре тога истрајавао је све бркајући и сливајући. Па ипак, Бог га је, мимо све то прошавши, позвао и удостоји благодати многе. А шта је са Петром, корифејем (међу апостолима)? Није ли се после небројених чуда и знамења, оноликог опомињања и саветовања (од Христа), осрамотио павши тешким оним падом? Па ипак, (Господ) је и мимо тога прошао и поставио га за првог међу апостолима. Зато је говорио: Симоне, Симоне, ево те заиска сатана да те веје као пшеницу, а ја се помолих за тебе, да вера твоја не изостане (уп. Лк 22,31-32). А и после тога, ако не би дошао да милошћу и човекољубљем суди, него чинио строго испитивање, свакако би све нашао одговорне. Зато је Павле говорио: Немам ништа на савести себе, али нисам тиме оправдан (1Кор 4,4). Ако на безакоња будеш гледао, Господе, Господе. Удвајање није тек онако, него (га чини) чудећи се и дивећи величини човекољубља, величанствености Његовој бескрајној, и неизмерној пучини доброте. Ко ће опстати? Није рекао: Ко ће избећи, него: Ко ће опстати. Неће, каже, моћи ни опстати.

Јер у тебе је очшћење (Пс 129,4). Шта значи: Јер у тебе је очишћење? Избегавање кажњавање није у нашим добрим делима, него у доброти твојој. Избећи осуду лежи у човекољубљу твоме. Ако њега не бисмо уживали, наша дела не би била довољна да нас избаве од гнева.

3. Исто то преко Пророка објављујући говорио је: Ја сам Онај који брише безакоња твоја (Ис 42,25). То јест: то је моје, (чин) доброте моје, човекољубља мога. Твоја (дела) никад нису довољна за ослобођење од одзмазде, ако не приступи човекољубље моје. И опет: Ја вас трпим (Ис 46,4).

Имена твога ради потрпех те, Господе. Потрпе душа моја на реч твоју, понада се душа моја у Господа (Пс 129,5-6). Други[2] (преводилац каже): Ради закона твога. Други ипет: Ради познања речи твоје. А то што говори је следеће: Због човекољубља твога, због закона твог, очекивах спасење, јер да сам на себе гледао, одавно бих у очај пао, одавно бих наду изгубио, а овако пазећи на закон твој и реч твоју, добре наде имам. Коју реч? (Реч) човекољубља. Јер Он је тај који говори: Као што је небо удаљено од земље, тако су науми моји удаљени од наума вашега, и путеви моји од путева ваших (Ис 55,9). И опет; По висини неба од земље утврдио је Господ милост своју на онима који Га се боје, и опет: Колико је далеко исток од запада, удаљио је од нас безакоња наша (Пс 102, 11-12). То јест, не само да сам спасао кад си добра дела учинио, него те и док грешиш поштедех, и усред прегрешењâ твојих показах и помоћ своју и старање. Други[3] (преводилац каже): Колико год страшан био, очекивах Господа. Страшан коме? Непријатељима, нападачима, онима што ме мрзе. А шта, опет, значи: Имена твога ради? Ако и јесам грешник, каже, и испуњен небројеним злима, па ипак знао сам да нећеш презрети нас што гинемо да се име твоје не би осрамотило. Што и Он сâм Језекиљу говори: Нећу то учинити због вас, него због Имена мога, да се не осрамоти међу незнабошцима (Јез 36,22). То јест: не бејасмо достојни да нас спасе, нити имадосмо неко ваљано очекивање према ономе што смо урадили, али због Имена твога очекујемо да се спасемо, сâма нада спасења нам је остала. Други[4] (преводилац каже): Због страха потрпех Господа. Други[5]: Због закона потрпех Господа. Потрпе душа моја у речи твојој. Други[6]: Очекиваше душа моја реч твоју. Други[7]: Потрпе душа моја, на реч Његову добро пазих. То јест, у најавама и непрекидним обећањима о човекољубљу и благости имао сам свето сидро те не падох у очај.

Од страже јутарње до ноћи да се понада Израиљ у Господа (Пс 129,6). Сав живот, каже, то јест све дане и ноћи. Јер ништа није равно овоме: у свему гледати на спасење и везати се за ону наду, макар нас небројени догађаји бацали у очај. То је зид непробојан, то је безбедност неодузимива, то је кула неосвојива. Дакле, ако ти догађаји прете смрћу, опасношћу, потпуном пропашћу, не одступај надајући се у Бога и очекујући од Њега спас. Јер Њему је све лако и приступачно, и из безизлаза ће моћи наћи излаз. Немој, дакле, очекивати да ћеш имати помоћ (Божју) само кад ствери иду својим током, него понајвише онда кад је таласање и бура, кад се над тебе надвије опасност крајња. Јер тада Бог понајвише показује силу своју. То, дакле, он говори: у свему се треба у Бога надати, сав живот, све време живота.

Јер је у Господа милост, и много је у Њега избављење. И Он ће избавити Израиљ из свих безакоња његових (Пс 129,7-8). Шта значи: Јер је у Господа милост? Тамо је, каже, врело и ризница човекољубља, врело које непрекидно извире. А где је милост, ту је и избављење, и не просто избављење, него и велико и бесконачно море човекољубља. Ако нас, дакле, греси (наши) продају, не треба падати духом, нити очајавати. Јер где је милост и човекољубље, тамо не бива строго полагање рачуна за прегрешења, пошто се Судија због милости многе и наклоности човекољубљу, на многа (прегрешења) не обазире. Такав је, наиме, Бог ‒ склон и готов непрекидно показивати милост и праштање. И Он ће избавити Израиљ из свих безакоња његових. Ако је, дакле, Он такав и на све излива човекољубље, јасно је да ће спасти народ свој и ослободити га не само кажњавања, него и сагрешењâ. Знајући, дакле, то да истрајавамо зазивајући Га и молећи, и никад да не одустанемо, било да добијемо, било да не добијемо (то што молимо). Јер ако је властан дати, властан је и над тим када дати, Он тачно зна време. Да истрајавамо, дакле, молећи, зазивајући, уздајући се у милост и човекољубље Његово, и никад да не паднемо у очај у погледу спасења свога, него да чинимо што је до нас, и свакако ћемо видети и оно што је до Њега, пошто је наисказива милост Његова и човекољубље бесконачно, које сви да задобијемо благодаћу и човекоубљем Господа нашега Исуса Христа, са Којим нека је слава Оцу заједно са Светим Духом у векове векова. Амин.

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ρκθ’ ψαλμὸν. Ἐκ βαθέων ἐκεκραξά σοι, Κύριε· Κύριε, εἰσάκουσον τῆς φωνῆς μου, њен латински наслов је: In psalmum 129. 1. De profundis clamavi ad te, Domine: Domine, exaudi vocem meam. Грчки текст: PG 55, 373-377.

[2] Симах.

[3] Непознати у Хексапли.

[4] Акила и Теодотион.

[5] Симах.

[6] Непознати у Хексапли.

[7] Акила.