На Псалам сто двадесет седми

Блажени сви који се боје Господа[1].

1. Гле како (Псалмопојац) овде почиње где је тамо завршио. Јер као што је тамо Јудеје због тога блаженим сматрао што се не стиде да за помоћника и уза се имају Бога, тако и овде прави увод говорећи: Блажени сви који се боје Господа (Пс 127,1). И опет беседу чини општом, од њих почетак узимајући. И лепо је рекао: сви, макар неко био слуга, макар господар, био сиромашан, тела обогаљенога, било ко да је, ништа од тога не спречава имати то блаженство о ком он говори. Друго блаженство је, наиме, лажно и измишљено, ону срећу којој многи теже, једва да постоји кад се многе ствари стекну; а ако се све оне не стекну уједно, човек неће бити сматран блаженим међу људима; говорим пример: ако је неко богат, није му само то довољно за блаженство, него томе треба да придође и здравље. Јер ако би био богат, а осакаћенога тела, срећа његова храмље, и кукавнији је од (здравих) сиромаха. Многи, наиме, богатећи се, а борећи се са болешћу, сматрају срећним сиромахе што се повлаче по сокацима, и себе сматрају јадницима заједно са небројеним талантима (сребра). А опет, ако је тело здраво, и човек богат, а није на гласу, то је опет друга сметња. Јер постоје понеки што су стеекли много пара, имају тело здраво, а страшно пате гледајући оне што служе у војсци или су на власти. Јер тиме што не учествују у части сматрају себе кукавнијима од свих, сагињући се пред онима од којих су чести и слуге њихове имућније. А опет, ако је ту и слава, и здравље телесно, а нема безбедности, док небројени смишљају замке, завиде, оговарају, мрзе, оптужују, потказују, такав ће од свих бити јаднији, живећи живот зеца, од сенки подозревајући и од свих стрепећи и бојећи се. А ако је и од свега тога слободан, и сви га воле, и све му дотиче као са извора: и слава, и богатство, и безбедност, и час — што је немогуће да се стекне уједно, па ипак нека буде у беседи — ако, дакле, све то дотиче и никаквог прекида нема, него се стекне и благоволеније народа, и величина славе, и обиље пара, и телесно здравље, и свака безбедност, и несавладивост, почесто такав ступивши у брак са поквареном и развратном женом, постаје јаднији од свих што ништа од тога немају. А ако је и она ваљана, и деси се да му је по уму и вољи, изродивши рђаву децу тај такав нужно је јаднији од свих, или пак ако не уопште не добије децу, јадикује и бол осећа. И на коју год од људских ствари да погледаш, многе ћеш стрмине видети. И треба ли о другим стварима говорити? Почесто неваљали слуга све изокрене и поквари, ништа није тако несигурно као охолити се у људским стварима.

Није, међутим, такав који се Бога боји, него је ослобођен таласа, у мирној луци седи истинско блаженство уживјући. Управо због тога Пророк, мимо све оно протрчавши, само њега сматра блаженим. Јер оно блаженство, ако се све не стекне уједно, никад не стоји, или боље, и кад се стекне, тад се колеба услед оних ствари које га и рађају. Јер богатство нестане, лепа жена умре, слуге издају, деца оцеубиство почине, и као што управо рекох, много има на свим странама опасности. А овде, ако се све супротно стиче уједно, не само да ништа неће нашкодити томе блаженству, него ће га снажнијим и јуначнијим учинити. Јер ако кажеш: сиромаштво, немање поштовања, телесна осакаћеност, поквареност жене, лоша деца, шта год друго да кажеш, то неће саплести, нити поколебати то блаженство. Оно, наиме, свој настанак не дугује тим стварима, да би га оне колебале кад их нема, него има свој корен горе, зато и траје несавладиво. И ако хоћете, да се позабавимо њиме на самим стварима. Није ли Јосиф био роб? Није ли био странац (у Египту)? Није ли био без отаџбине? Није ли био слуга варварâ, претходно Сараценâ, а касније још суровијих Епићана? Није ли сматран за прељубника? Није ли оптужен (за то)? Није ли оклеветан? Није ли у тамници време проводио? Није ли у оковима био? И како му је то нашкодило? Посредством тога је, дакле, понајвише блажен био. Оно што је, као што рекох, најчудесније јесте да то блаженство не само да није претрпело штету, него тиме још блиставије и ведрије постаје. Јер да (Јосиф) ништа од тога није доживео, не би тако блажен био.

2. Хоћеш ли да ти укажем на оне који су се жестоко затрајали у злу, а онда се одједном променили и сву ту злоћу отресли са себе? Ко је био кукавнији од разбојника? Но, одједном се показа блаженији од свију. Премда је небројена убиства извршио, био је, наиме, на крст осуђен, на распеће вођен, сви су га оптуживали, сво време је потрошио и живот протраћио у неваљалству, али кад се у кратком времену Бога побојао како Га се треба бојати, блажен је постао. Тако и блудница, премда је младошћу (својом) трговала, свима на поругу била и зато од свих кукавнија, блажена постаде побојавши се како треба Бога. Не постоји, наиме, ниједно зло које страх Божји не угаси, него као што огањ, како год искривљено гвође да узме, или пуно рђе, показује га сјајним и блиставим, скида рђу (са њега) и искривљеност потпуно исправља, тако и страх Божји, и у кратком времену све чини, и оне који су њиме натопљени не пушта да се саплету ни о једну од људских ствари. Није ли Тимотеј био слаб? Није ли непрестано био у болестима и мукама? А ко је од њега блаженији постао? А Јов? Није ли, реци ми, у сиромаштво пао? Није ли без деце остао? Није ли на најтежој телесној муци био? Није ли трпео болове, вређања, погрде, глад? Није ли у свим људским злима био? Па ипак, и он је од свих блажениији постао. Јер не само да га ништа од тога није саплело, него га је чвршћим учинило. И жена га је заједно са свима нападала грдећи га, па ипак у свему је заблистао. Све то, дакле, имајући на уму Пророк је говорио: Блажени, каже, сви који се боје Господа, који ходе путевима Његовим (Пс 127,1). А да не помислиш да ти је довољан страх (Божји), додао је: који ходе путевима Његовим, објављујући и једно и друго: који се боје и који ходе. Јер моги имајући строги страх, а искварен живот, од свих кукавнији су били. Да се не би, дакле, реч (његова) ту обличила, навео је: који ходе путевима Његовим. А који су путеви Божји, него живот према врлини? Јер њоме се на небо може попети, Метропола[2] досећи, и сâм Бог гледати, колико је човеку могуће видети. Зову се, пак: путеви Његови, зато што је на њима могуће ка Богу узаћи. И није рекао: пут, него: путеви, показујући да су многи и различити. Због тога их је, наиме, многе просекао, обиљем путева лаким нам чинећи прилаз. Јер једни људи блистају у девствености, други се у браку одликују, трећи се ките удовиштвом, једни су се сасвим разоденули (за борбу) , а други до пола, једни посредством исправног живота, други покајањем, због тога је, наиме, просекао многе путеве, да би лако ходао. Ниси успео после (крштењске) купељи сачувати тело чистим? Моћи ћеш себе покајањем учинити чистим, моћи ћеш парама, милостињом. Али немаш пара? Моћи ћеш, међутим, посетити болеснога, отићи окованоме, дати чашу хладне воде, странца под свој кров примити, два обола пружити, као удовица, и над онима што болове трпе уздисати. Јер и то је милостиња. Али остављен си и сасвим сиромашан, тела слабога, те ни ходати не можеш?Подноси све то благодарно, велику плату да добијеш. Пошто је и Лазару то било добро дело. Јер он парама никоме није помогао. И како би, наиме, он који ни најнужниују храну није имао. Није у тамницу ишао. Како би кад се није могао ни усправити? Болеснога није посетио. Како, кад су му пси ране лизали? Па ипак, и без свега тога уграбио је бојну награду за врлину тиме што је све храбро подносио, тиме што је онога суровог и нечовечног (богаташа) гледао како напредује и раскалашно живи, а себе у толиким злима, и ниједну ружну реч није изустио. Због тога је у наручје Авраамово доспео, он који ништа бољи од мртваца није био, него је био бачен код врата богаташа; био је овенчаван заједно са Праоцем који је толике подвиге имао, за победника проглашаван, и доспео је у наручје (Авраамово) он који милостињу није дао, није руку некоме коме је неправда учињена, странца није примио, нити је ишта од тих таквих ствари и могао учинити, него је само заблагодаривши у свим (невољама), понео блистави венац трпљења. Велико је, наиме, дело благодарност и мудрољубље и трпељње извежбано у толиким злима, од свих добрих дела је веће. Зато је и Јов овенчан, зато је ђаво говорио: Кожа за кожу, и све што човек има даће за душу своју; него пружи руку своју и дотакни се тела његовога (Јов 2,4). Јер није мала ствар зауздати душу која трпи болове да ни у чему не сагреши. То је равно мучеништву, то је врхунац добара.

3. И ти, дакле љубљени, кад си почесто притиснут болшћу, или упалама, или боловима, док те бол приморава казати нешто богохулно, ако се уздржиш, заблагодариш и прославиш Бога, исту ћеш добити плату. Због чега, наиме, хулиш, реци ми, и горке речи износиш? Да ти неће бол од тога постати лакши? И заиста, ако би и постао лакши, ни тако се не би требало дрзнути (на хулу), нити спасење душе (своје) продати смишаљући утеху телу, а овако, не само да ти се бол не умањује, него и тежи постаје. Јер ђаво видећи да је успео и навео те на хулу, муку ти напиње, бол увећава, е да му се испуни жеља. И заиста, као што рекох, ако би (хула) и олакшавала (бол) то не би требало чинити, а кад још и не добијеш ништа од ње, због чега убијаш себе? Али не можеш ћутати? Онда благодари Богу, онда прослављај Онога који те у тој пећи испитује. Уместо хуле кажи славословље. На тај начин је и плата велика, и рана бива лакша. Тако је и блажени онај муж говорио кличући: Господ даде, Господ узе (Јов 1,21). И опет: Ако смо добра од Господа примили, зар зла да не поднесемо? (Јов 2,10). Али (Господ) мени, кажеш, није (као Јову) дао богатство. Онда ти је рана мања. Јер није исто лишити се богатства кад си га претходно уживао, и живети у сиромаштву немајући искуство богатства. Јер ако многи од сиромаха гледајући невоље других и поредећи их са својим мукама, сматрају да су њихове теже, кад поређење не чине са другима, него сами са собом, замисли колико ће теже нерасположење бити, онолико колико је осећај лишавања више припремио искуство. Тако је и бездетност лакша кад је од почетка, него она после многочадија. Јер није исто немати, и бити лишен после имања. Подноси, дакле, храбро све ударце, јер то ти је мучеништво. Не учини, наиме, мучеником само не принети (идолску) жрву, кад ти је заповеђено принети је, него бити убијен, већ мучеником чини и ово: кад бол наводи на хулу, одабрати издржати муку и не казати ништа неугодно. Будући да и Јов није био овенчан због тога што му је било наређено да принесе жрву, а није је принео, нег зато шзо је храбро поднео болне догађаје. И Павле је овде за победника оглашаван због шибања, невоља, због других ствари кој је поднео са благодарношћу.

Трудове плодова својих јешћеш[3], блажен си, и добро ће ти бити (Пс 127,2). Због чега удвостручава блаженство? Пошто је видео величину његову, весели се замишљањем те ствари. А како, реци ми, добро? Жена твоја – лоза што успева у колибама дома твога (Пс 127,3). — Други[4] (преводилац) каже: у унутршњим одајама. Други[5]: стегнима твојим. — Синови твоји као младице маслине око трпезе твоје. Ето како ће се благословити човек који се боји Господа (Пс 127,3-4). Шта, реци ми, то говориш? То је блаженство? То је добит? Богатство дома, уживање сопствених трудова, мноштво деце и жена? Није то, али је то додатак. Јер каже: Иштите најпре Царство небеско, и све то ће вам се додати (Лк 12,31). Пошто се, дакле, још обраћао људима несавршеним, као малу децу наводи их чулним представама. И немој се чудити. Ако је Павле то чинио у време толикога мудрољубља чулним предтавама се обраћајући људима што по земљи ходају, много пре то чини Пророк. А где Павле то чини? На више места. И кад говори о девствености, не говори о стварима будућим, него само износи ослобађање од болних ствари које настају у браку (в. 1Кор 7,28); а и кад говорио о поштовању родитељâ истим начином се служи, овако говорећи: То је прва заповест са обаћањима. И која је то заповест? Поштуј оца својега и матер своју, и бићеш дуговечан на земљи (Еф 6,2-3). Али и кад пише о мудрољубљу према непријатељима, опет поставља чулну награду говорећи: Јер то чинећи згрнућеш ужарено угљевље на главу његову (Рм 12,20). Али Христос није тако, јер Он се не обраћа слабима, него уз девственост ставља Царство (небеско), а уз љубав према непријатељима, ставља ово: постати сличан Богу, колико је човеку могуће да буде сличан Богу. Као што, наиме, и у Старом (Завету), где су људи вођени чулним представама, оне који умеју мудрољубиви бити видећемо како се руководе вишим (представама). Исто то објављујући, Павле је говорио: У вери умреше ови не дочекавши обећања, него поиздаље их гледајући и поздрављајући (Јевр 11,13). Није, дакле, плата онима који се боје Бога једино ово: уживање у дому, жена, деца и успех куће, него је то придодато, у својству додатка, а главна и велика (добра) су: најпре сâмо то бојати се Бога, што у себи носи награду, а затим и неизрецива она добра, оно: што око не виде, и ухо не чу, нити на срце човеку дође (1Кор 2,9).

Благословиће те Господ са Сиона, и видећеш добра Јурусалима (Пс 127,5). Други[6] (каже): И гле, у добрима – Јерусалим. Добрима назива град, богатство, благостање, победе, почасти, процват, плодност, сигурност, мир.

4. Све дане живота свога (Пс 127,5). Лепо се послужио тим додатком: све дане. Јер и то је понајвише био знак да је то од Бога дато, и доказ Промисла Његовог, то, наиме: не пострадати ни од чега људског, нити пасти и претрпети промену, осим ако је (Господ) некад то пресекао разгевивши се. И да видиш синове синова својих (Пс 127,6). Али многи који се боје Бога, кажеш, скончали су без деце. И шта с тим? Ми се не разодевамо за борбу за постојеће ствари, него првенствено да угодимо Богу, а затим и уз наде у будуће. Тада су то биле бојне награде, а сада ‒ небо и добра на небесима. А ако ниси добио децу, ти који се Бога бојиш, откуд знаш да ти није дао неко веће благостање од тог? Јер (Господ) не чини свима добро једним начином, него различито, богат (тим начинима) будући. Колико њих што имају децу су срећним сматрали оне што их немају? Колико њих што су богатство стекли завршише кукавније од сиромахâ? Колико њих који су славу уживали њоме као мачем беху посечени, и ствари страшне доживеше? Не истражуј ствари и не ишти од Бога полагање рачуна, него све подноси храбро и са благодарношћу, или боље: не везуј се ни за шта од постојећих ствари. Због тога ти је, наиме, заповедио молити се оном молитвом у којој само једну чулну ствар иштеш, и ништа више. Али и то опет мером својом постаје духовно. Све друго нам је, наиме, речено о стварима небеским и Царству тамошњем, о строгом начину живљења и праштању грехова, а о стварима чулним нам је заповеђено једну реченицу говорити. Коју? Хлеб наш насушни дај нам данас (Мт Мт 6,11), и ништа више. Пошто смо, наиме, позвани у другу отаџбину, и престројили се за бољи живот, ваља нам чинити просбе које њему одговарају, а ове и ако нам притичу, да одбацимо са строгошћу многом.

Мир на Израиљ (Пс 127,6). Други[7] (преводилац каже): И види синове синова твојих, мир на Израиљ. Општа молитва. За тим, наиме, понајвише жуде, будући намучени дуготрајним ратом. Јер каква им је корист од других ствари ако нема мира? То, дакле, тада главно добро, безбедност њихову им најављује и мир, и то мир непрекидан, што је заиста Промисао Божји: дати и не допустити да пропадне. Пошто је, наиме, ова људска природа текућа и није трајна, показујући да им то није тек онако послато, него је то помоћ Божја кад је Бог знак дао, рекао је: све дане, и обећао трајни мир. И било је тако, колико је до Бога. А ако је мир био прекинут, то је опет од неваљалства њиховог. Јер као што кад (Господ) прети неким кажњавањем, а људи покајањем одбију од себе гнев (Његов), Он зауставља одмазду, исто тако и кад обећава добра, а они који та добра треба да уживају се покажу недостојни њих, Он одбацује обећање. Колико је, дакле, до Њега било, обећао им је све дане, а они су неваљалством својим тај дар упропастили. Ово, пак, говорим како не бимо кад (Господ) прети пали у очај, него покајањем одбили гнев од себе, нити кад обећава ваљане ствари лежали, него ревношћу својом и марљивошћу у погледу живота изазвали да обећања дођу до дела. Јер ако то не чинимо, само обећање није довољно да снас спасе. Пошто је и Јуди било обећано да ће седети на трону заједно са једанаесторицом ученика, и није сео, а кривица није на Ономе који је обећао, него што се (Јуда) показао недостојан обећања. Па и ми, дакле, имајући обећање Царства (небеског), да не будемо безбрижни, него да чинимо што је до нас, како бисмо могли задобити вечна добра благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Којему нека је слава и держава у векове векова. Амин.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ρκζ’ ψαλμὸν. Μακάριοι πάντες οἱ φοβούμενοι τὸν Κύριον; Њен латински назив је: In psalmum 127. 1. Beati omnes qui timent Dominum. Грчки текст: PG 55, 365-371.

[2] Тј. небески Јерусалим.

[3] Тако, дословно, преводи и еп. Атанисије. Нама се, међутим, чини да се овде ради о погрешном препису, и да треба да стоји: плодове трудова својих јешћеш.

[4] Непознати у Хексапли.

[5] Непознати у Хексапли.

[6] Непознати у Хексапли.

[7] Непознати.