На Псалам сто двадесет четврти

Који се надају у Господа, као гора су Сион[1].

1. Шта хоће (рећи) додатак Сион? Зашто (Псалмопојац) није просто рекао: као гора, него је њега поменуо? Васпитавајући нас да се не унижавамо у несрећама, нити да тонемо, него да се чврсто држимо наде у Бога и све храбро подносимо, и ратове, и борбе, и немире. Пошто се и та гора кад је једном пуста остала, огољена од становника, поново вратила на претходни срећно стање, повративши и древну добру праксу, повратком својих (житеља), доказима небројених чуда, тако и муж храбар, ако би и небројене страхоте доживео, неће се преокренути. Немој, дакле, тражити живот без опасности, без напора и муке, него живот који опасности не вуку тамо амо. Јер није исто показивати умење (кормиларења) засевши у луци, и док се море силно таласа. Онај први (кормилар) постаје лењ, млитав и слаб, а други многе подводне стене, многе пећине, многе ветрове и друге морске страхоте подневши, и у свима њима одликоваши се, душу своју снажнијом чини. Због тога си, наиме, и уведен у овај живот, не да беспосличиш и лежиш докон, нити да не доживиш ништа страшно, него да од страдања блиставији постанеш. Немојмо да тражимо опуштеност, нити живот пун раскоши. Јер то није жеља човека племанитог, него црва, више неразумнога него онога који разума има. Али понајпре се моли да не упаднеш у искушење, а ако упаднеш, не зловољи се, не збуњуј се, не узнемиравај, него све чини како би блиставији постао. Не видиш ли оне најхрабрије међу војницима как кад труба зове (у бој) гледају на победе трофеје, на победе, на венце победничке, на подвиге предака? И ти, дакле, кад одјекне труба духовна, стани од лава жешћи постајући, наступи, макар огањ био (пред тобом), макар железо. И те стихије се знају жацати од мужева храбрих. И звери знају у страху бити од тако храбрих људи. Па било да су подивљале од глади, било од саме природе (своје), све заборављају кад виде Праведника, и ту страст савладавају. Тим оружјем се огради и ватре се нећеш бојати макар видео пламен како на небо узлази. Војсковођу имаш храброг, свемоћног, који једним мигом своји страхоте разрешава. Све је Његово, и небо, и земља, и море, и звери, и ватра, све му је лако изменити, преметнути и на лако изокренути. Па откуд то, реци ми, да се бојиш? Ниоткуд друго него из лености и лакомислености своје. Није ли смрт врхунац свих зала? Али и она је дуг природе. Због чега не извучеш корист? Ако је, наиме, тим путем нужно ићи, хтео не хтео, зашто не уз добит? Те муке, међутим, после не пружају привремена (добра), него задовољство веће од бола. Ако ти се, пак, ове (речи) чине тешким, замисли оне који су без плате препуштени дугоме пропадању, непрекидно се рвући са глађу, имајући болести неизлечиве и дуге, због којих се често моле живот да окончају, а многи потежу за омчом и мачем. А теби предстоји небо и добра небеска, и не стрепиш и не бојиш се разнежујући се, и то онаквог Саборца имајући? Не слушаш ли Пророка како говори: Који се надају у Господа, као гора су Сион (Пс 124,1). Рекао је гора објављујући непоколебивост наде у Бога, чврстину, несавладивост, непобедивост (њену). Јер као што, макар човек привео небројене справе, гору не може ни макнути, ни мрднути, тако се и онај који се баца на онога који има наду у Бога, кући повлачи празних руку. Јер нада у Бога је много сигурнија од горе.

Неће се поколебати до века који настањује Јерусалим (Пс 124,1). Други[2] преводилац каже: Непоколебив довека који живи око Јерусалима. И шта, дакле? Нису се поколебали тројица младића, и Данило? Никако! Без отаџбине су остали, заробљени били, а поколебали се никад и нигде, него су и у толикој пометњи, у толиким таласима будући, као на стени да стоје, као усидривши се у луци мирној, тако не пострадаше ни од чега неугодног. Не зови стање ствари колебањем. Јер није то колебање, него погибија душе, отпадија од врлине, оно што трезвени људи не трпе у опасностима, него су у њима још и стекли безбедније мудрољубље, и више светле. А ако хоћеш казано узети у пренесеном смислу, то наиме: Неће се поколебати до века који настањује Јерусалим, оцртај (у мислима) тамошњи удео, онај у метрополи вишњој. Јер који су њу достигли, ослобођени су сваке околности, тамо надаље нема ствари саблазнивих, нема пожуде, нема задовољстава, нити околности што наводе на грех, нема жалости, страха и опасности, него је све то далеко.

Јерусалим, горе око њега, и Господ око народа свога од сад и до века (Пс 124,2). Посредстом ових речи говори о савезништву које Јерусалиму долази од положаја (његовог), али не допушта на њега се поуздати, него помоћ наводи на непобедивога Бога.

2. Иако га, наиме, Он и горама ограђује, каже, па ипак потребује ону безбедност (што од Бога долази), то га чини неосвојивим. Зато други[3] преводилац каже: А Господ око народа свога. То јест: Не уздајте се у ограду од горâ. Оно што Јерусалим неосвојивим чини је следће: Јер неће пустити Господ штап грешникâ на наслеђе преведникâ (Пс 124,3). Говори узрок помоћи Божје, благословен узрок, тако да имају поуздања. Који јето? Не би, каже, (Господ) пустио да добра праведникâ буду у рукама грешникâ. То је казао, у исто време припремајући их да имају поуздања у погледу савезништва Божјег, и убеђујући их да остају у врлини, ако хоће непрекидно уживати помоћ Његову и бити гоподари својих добара. Показује тиме, наиме, да и стицање и безбедност (стеченог) лежи у вољи њиховој. Штапом грешникâ овде назива царство непријатељâ. То што говори је следеће: Неће допустити да владају наслеђем праведникâ. Ако је то, наиме, привремено и учинио, онда је то на исправљање, опомену у уразумљивање.

Да не би праведни пружали руке своје на безакоња (Пс 124,3). Други[4] (преводилац каже): Због тога праведни не пружају руке своје на безакоње. Због тога. Због чега? Због тога што јер речено да ће заштитити, да ће осветити, да ће одбити, да ће одвратити непријатеље од тековина њихових. Као да је говорио: уразумивши се искушењем, добијањем добара бољи поставши, истрајавају у врлини, и неће се прихватити неваљалства са обе стране се васпитавајући. Тако да се све управо због тога збило, да душа њихова боља постане, исправљајући се навођењем страхота, а од давања добара усрднија постајући.

Буди добар, Господе, добрима — Други[5] (преводилац каже): Учини добро — и правима срцем. А оне који скрећу у лукавство одвешће Господ заједно са онима што произвде безакоње (Пс 124,4-5). Видиш ли да почеци свега од нас бивају, и уживања ваљаних ствари, и подношења казни? Али ако почеци и јесу од нас, па ипак и тако се показује многа светлост човекољубља Божјег, јер Он наше узвратне дарове (човекољубљем својим) обилно надилази, и код сагрешења (наших) одамзду наводи сразмерно (њима), а код добрих дела (наших) нуди много већи узвратни дар. Правним овде зове људе непрепредене, неизвештачене, оне што у себи не носе ништа прикривено и подмукло. Јер такву правост Бог понајвише и свуда тражи. Таква је врлина, нешто једноставно и лако, као што је неваљаство развраћено, извештачено, неразложно; исто то се може видети по самим стварима. Који, дакле, хоће да слаже и превари, замисли коликих ствари се подухвата, колику извештаченост потребује, колике лажне речи, колико претварања. А који истину говори, њему не треба ни напор, не осећа нелагоду, не треба му ни глума, ни лукавства, ништа од тога му не треба, пошто она само по себи просијава. Јер као што неугледна тела потребују многа покривала и плаштове што прикривају ружноћу од природе, а природом лепа тела сама собом борећи се – блистају, исто човек може наћи да се дешава и код лажи и истине, злобе и врлине. Стога је очито да злоба доноси кажњавање и пре кажњавања, а врлина и пре узвратног дара добија бојну награду. Јер као што ова у себи има награде и пре победничких венаца, тако и она у себи носи одмазду и пре кажњавања. Јер шта је теже од греха за одмазду? Управо због тога је Павле, опоменувши се оних што су сагрешили, што су своју младалачку лепоту издали, што су законе природе изокренули, за ту одмазду рекао да је највећа и пре кажњавања. Каже, наиме: Мушкарци са мушкарцима грдобу чинећи, и у себи одговарајућу накнаду примајући за заблуду своју (уп. Рм 1,27), накнадом називајући развратност и чин греха њиховог.

Мир на Израиљ! (Пс 124,5). Беседу је завршио молитвом. Таве су, наиме, душе светих, заједно са опоменом и саветом, дају и молитву, те слушаоцима уводе саборца најбољег. А мир овде не говори само за овај чулни, него и за онај од њега узвишенији, од кога се и овај (чулни) рађа, и моли се да душа не устаје сама на себе уводећи рат страсти. Тај мир и ми да тражимо, како бисмо могли задобити обећана добра благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Којему нека је слава и держава у векове векова. Амин.

 

[1] Наслов беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ρκδ’ ψαλμὸν. Οἱ πεποιθότες ἐπὶ Κύριον, ὡς ὄρος Σιών; Њен латински назив је: In psalmum 124. 1. Qui confidunt in Domino, sicut mons Sion. Грчки текст: PG 55, 351-353.

[2] Симах.

[3] Непознати у Хексапли.

[4] Непознати у Хексапли.

[5] Непознати у Хексапли.