На Псалам сто двадесет трећи

Да Господ не беше с нама[1].

1. Оно што сам више пута рекао, исто то и сад говорим, и говорити престати нећу да је велика добит од одвођења у заробљеништво, оне који пазе довољно да наводе на мудрољубље. Јер гле шта они који идолима притрчавају, Бога презиру и у неблагочестију су се насукали, говоре сада, после одвођења у заробљеништво, и како своје спасење Богу препуштају? И Пророк (овај), као најбољи хоровођа, налаже им да то непрестано говоре. Пошто је, дакле, први то рекао, и њима, као учитељ ученицима, препоручује да говоре: Да не беше Господ с нама, кад устадоше људи на нас, сместа би нас живе прогутали (Пс 123,2). Беху, наиме, ненаоружани и голи, заробљеници и слуге, ту недавно ослобођени зала, имали су град без одбрамбених зидина — или боље: нису ни имали град — по повратку свима су представљали готов плен, али уместо зидина и куле, њима је био Бог. Исто то и ми сада да говоримо: Да не беше Господ с нама, живе би нас прогутали. Јер шта нам не би учинио непријатељ наш – ђаво, да Господ не беше с нама? Чуј шта Симону каже Христос: Симоне, Симоне, колико пута заиска сатана да те развеје као жито, а ја се помолих за тебе, да вера твоја не попусти (уп. Лк 22,31-32). Јер зла је то звер и назасита, и да се непрестано не зауздава, све би преокренуо и уништио. Ако је, добивши некакву малу власт над блаженим Јовом, дом његов до темеља срушио, тело његово унаказио, онолику трагедију произвео, имање му растурио, децу затрпао, учинио да црви из тела извиру, жену против њега дигао, припремио и пријатеље, и непријатеље, и слуге да кажу оно (што су говорили), да није задржаван небројеним уздама, како да нас све не би погубио? Због тога и овај говори: Да није Господ био са нама. Беху, наиме, веома малобројни и многи их нападаху кад су се вратили (у отаџбину). Па и у томе се показивала мудрост Божја, у томе што им није одмах подарио безбедност, него полако и мало по мало. А то је чинио чувајући их у богопознању, не пустивши да пропадне исправљање што је настало из одвођења у заробљеништво. Будући да, наиме, ослобађање од зала људе обично чини лакомисленијим, (Господ) их пушта да и у самом давању добара непрекидно буду у искушењима, као би искушења имали као вежбалиште мудрољубља. Управо због тога Он не пушта људе да буду увек у несрећама, како не би клонули, нити (да стално буду) у опуштености, да не би лакомисленији постали, него изменама једног и другог шара спасење (њихово).

Живе би нас прогутали. Виде ли звероликост нападача на њих? Јер постоје такви људи који показују суровост звери, или још боље, и од њих се горе односе према једноплеменицима. Јер звер једном напавши, гнев свој остави, и повуче се, или отерана више не напада; а људи и више пута не успевши, често се намећу, жудећи да и сама тела растргну. Такав је гнев, ту размишљања нема, тако та страст кипи и кључа. Па како се, дакле, та болест гаси? Ако размишљамо о нашим приликама, ако имамо на уму смрт и оне што свакога дана одлазе (из овог света), ако саму природу (нашу) размотримо, да смо земља и прах. А ако лепота лица још заварава размишљање твоје, иди до споменика и гробова отаца, види их како леже тамо, како су се у прашину разложили и од призора тога добићеш повод многи да се смириш. Но немој осудити тежину ове речи. Јер као што људи под упалом, кад се ослободе болести, имају потребу за чистим ваздухом, управо тако људи који бесне страстима, ако дођу на гробље, као дохвативши се неког здравог простора, избављају се многих болести. Довољан је и призор ковчега да смири човека силно безумног. Са тих призора размишљање своје премести на будући онај Дан страшни, на мучења и полагање рачуна, кажњавања што утехе немају, где ти нико неће помоћи, свим тим смири страсти. А обрати пажњу и на оне људе који у овоме животу од богатства допадоше сиромаштва, од славе бешчашћа, па ако се хоћеш гневити, не гневи се на сродног (теби брата), него на злог демона, ту можеш свој гнев искалити, њему постави замку и никад се не засити ратујући на њега.

Кад се разјари гнев њихова на нас, сместа би нас вода потопила. Бујицу пређе душа наша, управо душа наша пређе воду ону несносну (Пс 120,3-4). Бујица и вода говори за неизрециви гнев непријатељâ, јер та вода не тече мирно, са жестином многом и силом носи све на шта наиђе. И не говори овде само о наиласку зала, него и о проласку њиховом.

2. Немојмо, дакле, да паднемо духом кад наиђу страхоте. Бујица су кад наиђу, а облак кад пролазе. Коју год да кажеш болну ствар, има крај; коју год да кажеш страхоту, иде ка крају. Јер да није имала краја, природа (наша) не би издржала. Али многе, кажеш, одвлаче са собом. Али не сопственом силом, него што су лакомислени и лако се оклизну. Дакле, да нас не би понела и у дубину своју вукле, да размотримо места њихова, да се држимо свештених сидара, е да не доживомо бродолом. Јер бујица је неко време страшна, и опет се несразмерно смирује.

Сместа би нас вода потопила. Други[2] преводилац каже: Тад би нас воде спрале, као бездан прешавши по души нашој. Управо пређе душа наша воду ону несносну. Други (преводилац) каже: Тад надмени пређоше над душом нашом као воде. Виде ли колико је савезништво Божје? Како их у толиким злима не пусти да потону? Због тога, наиме, (Господ) пушта да узрасту страхоте, не да нас пусти да потонемо, него да нас учини испробанијим, и пружи нам већи доказ силе своје. Надмени овде каже за непријатеље који од сваке бујице и од сваке неподносиве воде силније наишавши, нимало им не нашкодише. А узрок је савезништво Божје, миг одозго, помоћ несавладива. Управо због тога и он, указавши на ослобађање од зала, говори и и Ономе који је ослобођење пружио, и то уз славослов: Благословен Господ који нас не даде за плен зубима њиховим. Душа наша као птица избави се из мреже ловаца (Пс 123,6). Виде ли како представља и своју немоћ, и снагу њихову? Јер они нападаху као звери и лавови, готови да сама тела њихова прождру, наораужани и силом и гневом, а ови беху од сваке птице слабији. Јер чуда Божја понајвише се показују онда кад слаби побеђују силне. И напад (њихов) није био несносан само тиме што су нападачи силни и страшни, што гневом многим одушу, што се спремају тела им прождрти, а они слаби, малобројни и лак плен, него и што су били ухваћени усред страхота, у саме несреће ступили, са свих страна имајући око себе ратове, али Вешти и вазда кадар спасти (Господ), и после упадања у страхоте, са многом нас је, каже, лакоћом ослободио. Хотећи то да представи, овако је рекао: Душа наша као птица избави се из мреже ловаца. Мрежа се покида, и ми се избависмо (Пс 123,7). А затим, показујући како, додао је: Помоћ наша у име Господа Створитеља неба и земље (Пс 123,8). Виде ли силу Заштитника? Виде ли снагу (Његову)? И сама помагала напада је укинуо.

То би човек могао узети и у пренесеном смислу, (да је казано) о ђаволу и роду човечанском. Јер показује како нас је (Христос) избавио, како је разрешио лукавства његова, то се, наиме, збило од кад је (Христос) ученицима рекао: Стајте на змије и скорпије, и на сву силу вражју (Лк 10,19). Јер борба није више равноправна, нити сврставање (у бојни строј изједначено, него он лежи павши ничице, а ти стојиш усправно, одозго се бацајући (на њега), он ослабљен, а ти снажан. Па откуд онда да често побеђује? Услед лености наше, услед лакомислености људи што спавају. Тако да ако би хтео стати пред њега, он се не би усудио поставити се наспрам тебе. А ако те надјачава док спаваш, то није ствар силе његове, него твоје лакомислености. Јер ко, па макар од свих слабији био, не би надјачао човека који спава? Али јаки је свезан, сасуди његови разграбљени (в. Мт 12,29), сила његова уништена, прибежиште срушено, мачеви његови нестадоше. Шта ћеш више од тога? Због чега те плаши? Због чега си у страху? Заповеђено ти је да стајеш на њега ослабљеноога, откуд то да стрепиш? Откуд, реци ми, страх? Не држиш на уму каквог Помоћника имаш? Јер не само да је непријатељ слабији постао, него је и помоћ теби већа. Поскакивања тела смирена, бреме греха уклоњено, благодат Духа си добио, силу помазања. Јер што закону беше немогуће, пошто беше ослабљен телом, Бог пославши Сина својега у обличју тела греховнога, и због греха осуди грех у телу, да се правда закона испуни у нама који не живимо по телу (Рм 8,3-4). Он је тело учини лако управљивим, оружје ти даровао: оклоп праведности, опасач истине, кацигу спасења, штит вере, мач Духа, залог ти дао, Телом својим те храни, Крвљу својом поји, Крст свој у руке ти је дао као копље, копље несаломиво, ђавола је везао и на земљу бацио. Тако да ти је надаље нема оправдања што си слабији, не можеш се сакрити иза саосећања. Јер имаш небројена помагала за победу.

Мрежа се сатре, и ми се избависмо. Помоћ је наша у имену Господа, Створитеља неба и земље. Видиш ли каквог војсковођу имаш? Каквог цара? Створитеља свега, који је речју толика тела у битовање увео, толико важан, толико велик? Не падај духом, стој храбро, ништа не пречи да подигнеш трофеј победни. Знајући то, љубљени, трезвени да будемо, да се боримо, да не спавамо, него оружје оно очистивши и усрђе утегавши, непрестано да бацамо непријатеља, како бисмо извојевавши блиставу победу, са славом многом уживали Царство небеско, које дај Боже сви да задобијемо, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Којему нека је слава и держава у векове векова. Амин.

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ρκγ’ ψαλμὸν. Εἰ μὴ ὅτι Κύριος ἦν ἐν ἡμῖν, њен латински наслов је: In psalmum 123. 1. Nisi quia Dominus erat in nobis. Грчки текст: PG 55, 353-356.

[2] Непознати у Хексапли.