На Псалам сто двадесети

Ода степеницâ. Други[1] (преводилац каже): Песма узлазака. Подигох очи моје на планине, одакле ће доћи помоћ моја. Други[2] (преводилац каже): Дижем очи моје на планине, одкале ће доћи помоћ моја[3].

1. Гле душу у безизлазу и неприлици, у невољама, која хотећи да добије утеху пóгледа ка Богу. То је опет добро дело искушењâ и добит која душу окрилаћује и подиже, чини да тражи помоћ свише и одсеца је од свега животног. Јер ако Јудеји, који су груби и за земљу везани, од невоља које су у заробљеништву имали постајаху тако ревносни и ка небу гледаху, многи више треба то да чинимо у неприликама ми који смо праведни, и Богу да прибегавамо, ми од којих се тражи више строгости него од њих. Будући, наиме, да они тада беху ухваћени међу непријатељима, града у њих не беше, ни куле (одбрамбене), ни оружја, ни савезништва од људи, не беше обиља пара, нити ишта друго од тих таквих ствари, него се врзмаху као заробљеници и робови међу господарима, а у исто време и непријатељима, величином несрећâ притиснути прибегоше Руци непобедивој; лишени средстава људских, услед те лишености почињаху мудрољубиви бити. Зато су говорили: Подигох очи своје на планине, одакле ће доћи помоћ моја (Пс 120,1). Све људско нас остави на цедилу, све нестаде, све је далеко, једно нам на крају, кажу, остаје спасење – оно од Бога.

Помоћ је моја од Господа који је створио небо и земљу (Пс 120,2). Виде ли их како свуда траже Бога? Од земље, од неба, од планинâ, од пустиње, од свега Њега замишљају? Виде ли како размишљање њихово постаје узвишено, како објављују да се Промисо Његов на све протеже? Јер (Псалмопојац) није напросто додао: Који је створио небо и земљу, него је загонето урачунао и следеће, говорећи (у себи): „Ако је створио небо и земљу, може и у туђини помоћи, и свуда, и међу варварима руку пружити и оне што су из отаџбине одведени спасти. Јер ако је те стихије[4] речју увео (у битовање), много пре ће моћи нас ослободити од варварâ. Видиш ли како они, од каменова безосећајнији, философирају док проводе време у туђини? Не спомињу више храм, него небо и земљу. Гледај како проповедају стварање, Мудрост Божју, и Промисао. Јер они, који су претходно дрвету говорили: Бог мој ти си, и камену: Ти си ме родио (Јер 2,27) сада препознају Творца икумене. Помоћ је моја од Господа, не од људи, не од коњâ, не од пара, не од савезника, ни од ограда. Помоћ је моја од Господа, то савезништво је нераскидиво, та помоћ непобедива, и на само непобедива, него и лака и приступачна. Јер не треба прелазити дуг пут, не треба се улизивати вратарима, не треба паре трошити, не треба посланства слати, него је и кући остајући могуће привући себи ту помоћ, само ако се човек одступивши од свега људског, држи оне наде, има очи далековиде и види ствари узвишене. Због тога је, наиме, Бог једино том живом бићу дао усправно обличје, очи му поставио на висини тела, и чулима га поучавајући да треба да гледа ка висини. Једино је то живо биће тако обликовано, а сва друга доле гледају, ка земљи су погнута. А човек је ка небу пружен, како би тамошње ствари посматрао, о њима философирао, њих замишљао и оштре очи душе имао. Управо због тога је мудрац неки говорио: Мудроме су очи у глави његовој (Проп 2,14), то јест ослободио се свега што је доле, грађанин неба постао и појаве небеске замишља.

Не дај нози својој да се спотиче, и неће задремати који те чува (Пс 120,3). Видиш ли колику ревност од нас тражи беседа? Будући да се, наиме, присетио помоћи, помоћ свише позива, опомиње и саветује, и само што не говори ово: Ако хоћеш њу добити, уради што је до тебе. А шта је то што саветује? Чуј: не дај нози својој да се спотиче, то јест: не поколебај се, не саблазни се, и тада ћеш имати пружену руку Божју, неће те оставити, неће те пустити. Тако да су почеци (те ствари) код нас, ми смо над тим власни. А пошто смо власни, кад пожелимо нешто добити, ваља да учинимо што је до нас, тако, наиме, Бог хоће, макар то било мало и незнатно, па ипак ваља учинити,а не докон седети, нити спавати и хркати, нити на леђима лежати, него чинећи и трудећи се – спасавати се. Због тога је (Господ) дао плату и за једанести час (в. Мт 20,6). Премда, шта су могли учинити они који су радили од једанестог часа? Али (чини то) да би тај рад имао као разлог, као повод за венце. Зато каже: Не дај нози својој да се спотиче, и неће задремати који те чува. Ако учиниш што је до тебе, уследиће и оно што је до Њега. Из тога се показује и ово: ако и учинимо што је до нас, ипак и тако имамо потребу за мигом Његовим, како бисмо безбедни били, како бисмо непоколебиви остали.

2. А ко даје нози да се спотиче? Онај који ступа по стварима клизавим, које сигурну основу немају, као што је љубав према парама, као што је жудња за стварима животним. Због тога се непрекодно преврћу и падају, и над њима виси опасност крајња. Јер те ствари никада нису чврсте, нити непомичне, него се вазда мењају, премештају и више од таласа морских колебају, од токова речних брже отичу, и од сваког песка су слабије и расипају се.

Гле, неће задремати, нити ће заспати чувар Израиља (Пс 120,4). Ако си тако, каже, расположен: Неће задремати, нити ће заспати, то јест, неће те оставити, неће те изневерити, неће те пустити голог и остављеног. Исто то хотећи загонетно да наговести, али не напросто, ставио је: Чувар Израиља. А то што говори је следеће: Ако је стално Његово дело од почетка и још од предака твојих стављати те у безбедност, Он неће оставити дело своје, и неће напустити оно што Му је обичај радити, само ако не даш нози својој да се спотакне. И не само да неће оставити, него ће и стати испред тебе са безбедношћу могом. Зато је и додао говорећи: Господ ће те чувати, Господ је покров твој на десној руци твојој (Пс120,5). Други[5] (преводилац каже): Тик уз десну руку твоју. Биће ти друг, саборац, помоћник. Видиш ли како те и овде жели делатнога? Према метафори са онима што у бојном строју стоје, стаће уз десну руку твоју тако да она буде несавладива, да буде делатна, снажна, моћна, да победни трофеј постави, да победу извојује, пошто је она та којом понајвише све чинимо. И неће ти бити само друг у строју, нити саборац, него и покривало. Опет говорим, (Псалмопојац) помоћ Божју оцртава посредством наших ствари, целокупно Његово чување и најтешње савезништво представља преко деснице и покривала.

Дању те сунце неће опећи, нити месец ноћу (Пс 120,6). То је било кад су излазили из Египта и боравили у пустињи. Овде, пак, говори о многом одсуству страха. А можда су и тада, враћајући се (из Вавилона), имали такву неку чудну појаву на други неки начин. Хотећи, дакле, у изобиљу да покаже Промисао Његов, да не само да ослобађа страхотâ, него те не пушта страдати о од ствари људских, Пророк је то навео. Обилна је, наиме, помоћ Његова, човекољубље неисказиво, помоћ шаље не по мери наше потребе, него даровима превазилази искања наша.

Господ ће те чувати од сваког зла, сачуваће душу твоју Господ (Пс 120,7). Онај који не допушта да те ожалосте и мале оне ствари, него до толике мере протеже Промисао свој и старање (о теби), много пре ће те поставити несавладивим за друге ствари. Свака поједина од болних ствари што наилазе узмиче и повлачи се пред мигом Божјим, што код људи није могуће. Него и ако те је више пута ослободио једног зла, другог није могао, или је могао, али није хтео, а свамоћна и силна рука Божја, кад год се јави моћи ће да те разреши (зала), ослободи свега и врати ти слободу.

Господ ће сачувати улазак твој, и излазак твој (Пс 120,8). Други[6] преводилац каже: долазак твој. Виде ли како је савезништво (Божје) свука присутно, кад улази, кад излази? Шта би то било равно тој љубави? Шта том човекољубљу? Он овде, међутим, загонетно наговештава сав живот, јер сав живот је у томе: у уласцима и изласцимма. Исто то јасније објавујући, навео је: Од сада и до века (Пс 120,8). Не за један, два, три, десет, двадесет или сто дана, неко непрекидно, што код људи није могуће, него су промене моге, преокрети непрекидни, измене изненадне, који је данас пријатељ, сутра је непријатељ, који је данас помоћник, сутра ће те оставити. А почесто не само оставити, него и заратити против тебе и напасти те горе од сваког непријатеља; а код Бога све непромениво, стално, бесмртно, постојано, границе нема. Да бисмо, дакле, достигли то, да учинимо што је до нас, тако да безбедност многу имамо, и задобијемо будућа добра у Христу Исусу, Господу нашем, Којем нака је слава у векове векова. Амин.

 

[1] Симах, Акила и Теодотион.

[2] Непознати у Хексаплама.

[3] Наслов беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ρκ’ ψαλμὸν. ᾨδὴ τῶν ἀναβαθμῶν. Ἄλλος, ᾎσμα εἰς τὰς ἀναβάσεις.Ἦρα τοὺς ὀφθαλμούς μου εἰς τὰ ὄρη, ὅθεν ἥξει ἡ βοήθειά μου. Ἕτερος, Αἴρω ὀφθαλμούς μου εἰς τὰ ὄρη, ὅθεν ἥξει ἡ βοήθεία μου; Њен латински назив је: In psalmum 120. Canticum graduum. Alius, Cantus in ascensiones. 1. Levavi oculos meos in montes, unde veniet auxilium meum. Alius, Levo oculos meos in montes, unde veniet auxilium meum. Грчки текст: PG 55, 344-347.

[4] Небо и земљу.

[5] Није познато на кога овде циља.

[6] Непознати у Хексаплама.