На Псалам сто петнаести

Поверовах, зато проговорих: а ја се понизих веома[1].

1. Присетивши се ове изреке, и блажени Павле овако некако каже: Имајући исти Дух вере, према оном што је написано: Поверовах, зато проговорих, и ми верујемо, зато и говоримо (2Кор 4,13). Неопходно је, дакле, прво казати како је Апостол (Павле) њу употребио, и о чему је код њега била реч. Јер тако ће, по њему, и ова пророчка (изрека) бити очигледна. А иначе, она је најбоља поука (за ово): не прекидати јединство беседе, нити узевши један део, остати на њему, него од увода чинити почетак приповедања. О чему, дакле, говорећи се Павле присетио тога пророчкога гласа? О васкрсењу и уживању будућих добара која сваку реч надилазе, сваки ум и разум. Пошто, дакле, то надилази сваки појам, и протумачити није могао, а постојала је потреба да се то вером прими, да се Јудеј не би збуњивао, нити сматрао да је доведен у заблуду, надувши се лажним надама, неразумност његову (Павле) исправља пророчком изреком, и само што не говори: Не тражим нову неку ствар, него древно добро ‒ веру. Павле, дакле, тако (говори), а Пророк, намеравајући да и сâм пророкује о добрима што ће се Јудејима десити у овоме (животу), а која надилазе људски след (ствари), да нико не би не веровао, тако је започео Псалам говорећи: Поверовах, зато проговорих (Пс 115,1). Јер кад је уништен Јерусалим и храм рушевина постао, сви они постали заробљеници и свезани у туђину били одведени, а варвари заузели њихову земљу уместо њих, којима је било заповеђено да саде винограде, домове граде и бракове склапају, то је Јудеје у очајање бацило, те су надаље у себи рачунали: Ако се имајући и град, и куле, и обиље пара толико, и храм, и жртвеник, и Светињу, и служење, и сав други устав, предадосмо, постадосмо заробљеници и бесмо одведени у ропство, сад у туђини будући и свега тога лишени, поставши голи и робови, како ћемо моћи вратити дом? Пошто су се многи од оних слабијих тако размишљајући збуњивали и комешали, те нису обраћали пажњу на Пророке који су најављивали повратак, због тога је тако рекао, показујући свима да је потребна вера у оно што Бог говори. Други (Пророци) им, дакле, другачије говоре, на пример Исаија овако: Погледајте на чврсту стену, из које сте исечени, и на дубину јаме, из које сте извађени (Ис 51,1). И опет: Погледајте на Авраама, оца вашега, и на Сару која вас је родила, јер један беше, и позвах га, и освештах, и умножих га (Ис 51,2). А то што говори је следеће: Не беше ли Авраам варварин, не беше ли без порода и у поодмаклом животном добу? Не беше ли жена (његова) и због животног доба и због природе (своје) неупотребљива за рађање? Нису ли његове прилике са сваке стране биле за очајање? И шта? Није ли се од њега једнога, бездетнога, остарелога, сва икумена испунила? Што се, дакле, узнемиравате? Ако је од њега једнога било могуће напунити икумену, много пре ћу од вас малобројних напунити Јерусалим. Због тога каже: Погледајте на чврсту стену из које сте исечени, називајући тако Авраама, и на дубину јаме из које сте извађени, именујући тако Сару. Јер као што јама сама од себе нема кишницу, него је одозго, од кишâ прима, тако и она, без силе да роди, свише је ту способност добила; и као што камен никада не донесе род, тако ни Авраам није могао, али сам вас ја од њега исклесао, и од њега једнога толику земљу напунио. Због тога и Језекиља изводи у поље и показује му гомилу костију, и пророкујући овај их усправља, кости им показујући и говорећи: Ако мртве могу подизати, много пре ћу вас живе узвести (в. Јез 37,3-13). Они су тако (говорили), а како (говори) овај? Поверовах, зато проговорих, то јест: Потребна је вера у обећања, јер ја то држећи на уму и о томе размишљајући, и веру уводећи, сваки немир сам развејао. Павле, наиме, исто то каже,: да и у нашим чулним и видљивим добрима постоји потреба за вером. А ако постоји у чулним, много пре постоји у умним. Ако је, наиме, њима да би прихватили то да ће поново освојити град свој била потребна вера, много више је нама који очекујемо небо. Јер кад је нешто велико и надилази разум, нешто што је изнад размишљања, веру треба узети (са собом), а не ствари испитивати по људском следу ствари. Јер чудотворство Божје је изнад свих тих ствари. Тако да и због тога ваља, зачепивши уста помислима, устрчавати ка вери, и Бога прослављати. Јер који се прси мислима (својим) Његова (дела) открити, не прославља Га, хотећи да неисказива дела Његовога домостроја потчини нискости својих помисли.

2. Зато Павле, говорећи о Аврааму, будући да овај то није учинио, него је прекоревши помисли (своје) гледао на силу Онога који је обећао — тако је, наиме, понајвише прославио Бога — говори: Јер у обећање Боже не посумња с неверовањем, него ојача у вери давши славу Богу и потпуно се уверивши да је Онај који је обећао кадар то и учинити (уп. Рм 4,20-21). А шта значи: Имајући исти Дух вере, према ономе што је записано: Поверовах, зато и проговорих, и ми верујемо, зато и говоримо? Велику нам ту открива тајну. А која је то? Да је Нови и Стари (Завет) од истога Духа, и да се исти Дух и у оном (Старом) огласио, и овде проговорио, и да је вера учитељица свих, и да без ње не можемо ни гласа пустити. И ми, каже наиме, верујемо, зато и говоримо. Јер ако њу укинеш, не можеш уста отворити. А због чега није рекао: Имајући исту веру, него: Имајући исти Дух вере? То је казао објављујући и показујући да је потребно руководство Духа да би човек узишао ка висини вере, и презрео слабост помисли. Зато и на другом мести он исти вели: Свакоме се даје пројава Духа на корист. Једноме се даје кроз Духа реч мудрости, другом реч знања, другоме вере, другоме дарови исцељења (1Кор 12,7-9). Но можда би неко рекао — што је, дакле, истина — да ту говори о другој вери, оној посредстовм које су чуда настајала. Знам и ја да је друго та (вера) о којој су и Апостоли говорили: Дометни нам вере! (Лк 17,5), а друга ова по којој смо сви верујући, која не чини чуда, а има познање благочестија, али је и ту потребна помоћ Духа. Лука, наиме, пише о некој (жени): Отворио је срце њено да пази на оно што говори Павле (ДАп 16,14). И Христос: Нико не долази к мени ако га Отац не привуче (уп. Јн 6,44). Ако је, дакле, то до Бога, у чему онда греше неверујући људи, кад њима нити Дух помаже, нити их Отац привлачи, нити Син руководи? Јер (Христос) о себи каже: Ја сам пут (Јн 14,6). А то говори показујући да је Он потребан како би човек био приведен Оцу. Ако, дакле, Отац привлачи, Син руководи, Дух осветљава, како греше они које нико нити привлачи, нити их руководи, нити им светли? (Греше) што не допуштају да се покажу достојним таквога просветљења. Гледај како се то збило код Корнилија, јер он то није сâм од себе нашао, него га је Бог позвао, пошто се претходно показао достојним. Због тога је и Павле, причајући о вери, говорио: И то није од вас, Божји је дар (Еф 2,8). Не оставља те (Господ) без добрих дела. Јер ако је на Њему привући и привести, па ипак Он тражи душу благоверну, и тада уводи савезништво своје. Зато и на другом месту Павле каже: Њима који су позвани по намери (Рм 8,28). Јер дела наше врлине и спасења нису по принуди. Ако највећи део, међутим, јесте до Њега, и то готово све, па ипак је и нама оставио нешто мало, тако да повод добијања венаца буде личан. Управо због тога Павле, казавши: Имајући исти Дух вере, то јест Онај што је и у Старом (Завету) говорио, навео је: И ми верујемо, зато и говоримо. Јер Много више је ту потребна вера, него тамо, и због природе обећањâ, која су невидљива и умствена, и због поретка временâ. Јер бојне неграде не беху у овом животу, него у будућем. Или боље: што се тиче и постојећих (добара), потребна је вера, јер и она која су дата потребовала су веру у давању: учествовање у Тајинствима, дар крштења. Тако сила тих добара надилази сваку реч. Ако је, дакле, у оним најгрубљим и чулним (добрима) била потребна вера, много више је овде.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ριε’ ψαλμὸν. Ἐπίστευσα, διὸ ἐλάλησα· ἐγὼ δὲ ἐταπεινώθην σφόδρα, њен латински наслов је: In psalmum 115. 1. Credidi propter quod loquutus sum: ego autem humiliatus sum nimis. Грчки текст: PG 55, 319-327.