На Псалам сто четрнаести

Заволех што ће услишити Господ глас мољења мога. [1]

1. Ко не воли, кажеш, кад га услише? Многи од људи овосветских. Јер не желе да чују ствари које им користе, него траже да настану оне које им нису корисне; а онда, кад настану, пренемажу се и жале. Корисне су, наиме, оне ствари које Бог види и зна да су нам корине, па макар то било сиромаштво, глад, болест, било шта друго такво. А оно што Бог испита да је корисно и што дадне, то и јесте корисно. Па и Павлу, чуј шта каже: Довољна ти је благодат моја, јер се сила моја у немоћи показује савршена (2Кор 12,9). Њему су, наиме, били корисни прогони, невоље, тескобе. Чувши да му је то корино, говорио је: Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у прогонима (2Кор 12,10). Тако да није мала ствар радовати се кад Бог услиши дајући ствари корисне. Многи, дакле, хоће ствари некорине, и њима се радују, а Пророк не тако, него шта (хоће)? Заволео је што ће га Бог услишити давши му ствари корисне.

Што приклони ухо своје к мени (Пс 114,2). Опет човечијим речима представља миг Божји. А и друго нешто загонетно наговештава тим изразом, говорећи: Нисам ја достојан да будем услишен, него Он снисходи к мени. И у дане моје призиваћу (Пс 114,2). Шта значи: у дане моје? Нећу, каже, кад будем услишен одскочити (од Њега) и безбрижнији постати, него ћу све дане моје то дело чинити. Обузеше ме болови смртни, опасности адске снађоше ме. Муку и бол нађох, и име Господње призвах (Пс 114,3-4). Виде ли оружје силно? Виде ли утеху што све болове разрешава? Виде ли душу чежњом за Господарем загрејану? А то што говори је следеће: Довољно ми је за ослобађање од зала што ме обузеше, Бога призивати. А што бива да ми често призивамо, и не ослобађамо се страхота? Јер не призивамо како призивати треба. Да је Он, наиме, увек спреман пружити (помоћ), чуј шта каже у Еванђељима: Који је међу вама човек, којему ако заиште син хлеба, камен да му да; или рибу ако заиште, змију да му да. А ако ви, неваљали будући, умете даре добре чедима ваши давати, много пре ће Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту (Мт 7, 9-11). Видиш ли колика је доброта Његова, кад се наша (доброта) упоређена са Његовом показује као неваљалство? Пошто је, дакле, наш Господар такав, Њему вазда да прибегавамо, Њега јединога за помићника да призивамо, и наћи ћемо Га спремног да спасе. Јер ако они што су бродолома допали и на даскама пливају, призивајући људе што подаље (стоје) одмах убеде да буду човекољубиви, премда ништа заједничко са њима немају, него су им познати само по несрећи, много пре ће Човекољубац, који има природну доброту, избавити оне што су у нерећама, ако само пожеле прибегавати Му и душе искрене Га призивати, оставивши по страни човечанске наде. Дакле, кад западнеш у неко неочекивано зло, немој пасти духом, него одмах мисао своју подигни, и хитај у луку мирну, кулу неосвојиву ‒ помоћ Божју. Због тога те је (Господ) и пустио пасти, да би Га ти призвао. Но многи тада понајвише и падају, те и постојеће благочестије одбацују, а треба супротно чинити. Будући да нас силно воли, зато нас и пушта да се мучимо, како бисмо се строже везали за Њега. Па и мајке, немирну децу плашећи различитим маскама, приморавају их прибећи недрима њиховим, не хотећи да их ожалосте, него поучавајући их да њима прибегну; тако и Бог, хотећи да нас веже за себе, као љубавник неки силни, или још боље: од сваког љубавника силнији будући, пушта те да се нађеш у таквим изнудицама, како би се научио непрекидно се молити, непрекидно Га призивати, и оставивши друге ствари бринути се о Његовим.

О Господе, избави душу моју! (Пс 114,4) Други преводилац[2] (каже): Молим те, Господе, избави душу моју! Трећи[3]: О господе, спаси душу моју! Виде ли душу мудрољубиву? Како оставивши по страни све животне ствари,само једно тражи: да душа остане неповређена и не пострада ни од чега што јој може наудити. Јер кад је она ваљано расположена, све остало следи само од себе, као што и кад није ваљана, нема нам користи од осталог благостања. Зато све треба чинити и говорити, е да се она сачува. То је оно што (Христос) загонетно наговештава говорећи: Будите мудри као змије (Мт 10,16). Јер као што змија остатак тела оставља да спасе главу, тако и теби ваља све друго оставити због спасења душе. Јер ни сиромаштво, ни болест, па ни оно за шта се мисли да је главна од свих страхота ‒ смрт, неће моћи нашкодити ономе на кога је ударило, кад душу сачува; као што и од живота нећеш имати ништа више кад се она упропасти и исквари. Управо због тога и чини беседу о њој, све друго оставивши, и моли да јој полагање рачуна буде лако, да буде ослобођена несносних казни.

Милостив је Господ и праведан, Бог наш милује (Пс 114,5). Виде ли како слушаоца васпитава да нити падне у очајање, нити безбрижан буде? Јер само што ово не говори: Не очајавај, јер Бог је милостив, али не буди ни безбрижан, јер је и праведан. Овим сасеца лакомисленост, а оним укида очајање, са обе стране се бавећи нашим спасењем.

2. Затим, показујући наклоност (Божју) према човекољубљу, наводи говорећи: И Бог наш милује. И лепо је рекао Бог наш, за разлику од богова које је претходно поменуо. Јер њима је дело клати, убијати и непомирљиво ратовати, а Овоме човекољубив бити, праштати и непрекидно из опасности избављати, што заједно са свим осталим оне прве заиста показује као опаке демоне, а Њега као старатеља и предстојатеља, и Бога истинитога.

Господ чува одојчад; понизих се и спасе ме (Пс 114,6). Овде покреће највећи вид Његовог Промисла. Пошто је, наиме, рекао: Милостив и праведан, и милује, показује највеће дело човекољубља Његовога. Које је то? Оно са одојчади. Ми, наиме, имамо разум који нас учи једних ствари се чувати, а друге бирати, зла што ће бити наведена на нас одбијати, и постојећа разрешити, и снагу смо стекли (за то), и умењима овладали, а деца су без свега тога и без заштитника, али у свему уживају Промисао Божји, који да нису непрекидно уживала, сва би пропала. Детенце би док је још у пеленама и гуја уклонила, и птица домаћа, и многи други од гмизаваца око куће. Није, наиме, довољна ни дојиља, ни мајка, нити ико други да покаже заокружено о њему старање, ако не би уживало помоћ свише. Неки, пак, веле да је ова реч казна о нерођеној деци, која још нису изашла из утробе (мајчине). Понизих се, и спасе ме. Није рекао: Није ме пустио да западнем у опасноти, него: пошто сам допао опасноти, спасао ме је. Пошто је, наиме, рекао заједнички Промисао Његов, беседу даље води на сопствену личност, што му је обичај чинити, (беседу) састављати и од општости и од посебности. Немој, дакле, ни ти тражити живот испуњен сигурношћу, јер није ти на корист. Јер ако није био на корист Пророцима, многи више није ни теби. Да, наиме, (такав живот) није био на корист, чуј шта каже: Добро ми је, што си ме унизио, да бих познао законе твоје (Пс 118,71). Двоструко је овде благодарење: што га је пустио да западне у опасности, и што га, кад је запао (у њих), није оставио. И једно и друго је неки вид захвалности, ово друго ништа мање од првог, него ако и нешто необично треба казати ‒ још и веће. Јер опасности је разрешио, а душу мудрољубивијом учинио.

Поврати се, душо моја, у спокој свој, јер ти Господ учини добро. Јер избави душу моју од смрти, очи моје од суза, и ноге моје од склизнућа. Угодићу пред лицем Господњим у земљи живих (Пс 114,7-9). Историјски смисао показује чудесно ослобађање, спокој неки и слободу. А ако би човек то узео по аналогији, могао би и одлазак из овог света називти ослобођењем, одахом некаквим и слободом. Јер је ослобађање од свих неочекиваних страхота, онај који је са добром надом скончао, надаље не подлеже више несигурности, нашавши се на безбедном. Јер ако смрт и јесте била уведена (у свет) после греха, па ипак Бог је њу употребио на добробит нашу. Управо због тога се није само њоме задовољио, него је и живот (наш) мучним учинио, како би ти знао да ни оно прво не би допустио да није било веома корисно да настане по мудрости Његовој. Због тога се казавши: У дан у који једеш, смрћу ћеш умрети (1Мојс 2,17), није задовољио осудом — осуда је, наиме, било ово: Земља си, и у земљу ћеш отићи (1Мојс 3,19) — него сад и друго (нешто) показује говорећи: У зноју чица свог јешћеш хлеб свој. Трње и бодљике ће ти израстатти, у жалостима ћеш од земље јести. И жени рече: Умножавајући умножићу болове твоје, и уздисање твоје. У боловима ћеш децу рађати (1Мојс 3,16-19). Није, наиме, било довољно оно (претходно) да их уразуми. Многе, дакле, видимо како понајвише тиме постају бољи. Јер смрт, кад наиђе, (људе) предаје безосећајности, а ове ствари живе чине бољим. А ако се чини да је та ствар[4] страшна, то је по слабости оних који су тако расположени. Да је страх био ствар слобости, чуј од Павла који се за то моли и радује, као кад говори: Умрети и бити са Христом, много је боље (Флп 1,23.18), и опет: Радујем се и са свима вама се радујем, а исто се и ви радујете и заједно са мном радујете; код супротних, пак, ствари тугује: Не само, каже, него и сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тела нашега (Рм 8,23), и опет: Будући у шатору овом, уздишемо обремњени (2Кор 5,4).

3. Виде ли колико је мудрољубље добро? Оно што се другима вредно суза чини, исто то је њему (вредно) молитве; и оно што је другима вредно радовања и задовољства, то је њему вредно узисајâ. Није ли достојно узисаја то: бити у туђини и становати далеко од отаџбине наше? А није ли достојно радовања ово: брзо побећи у мирну луку и дочекати град вишњи, одакле је одлепршао бол, жалост и уздисање? А какве то има везе, кажеш, са мном ‒ грешником? Видиш ли да није смрт та која производи жалост, него нечиста савест? Престани бити грешник, и смрт ће ти бити пожељна.

Очи моје од суза (Пс 114,8). С правом је тако рекао, јер тамо нема жалости, ни нерасположења, ни јадиковања. И ноге моје од поклизнућа (Пс 114,8). Ово је веће од претходнога. Како? Јер нисмо ослобођени само жалости, него и тога да се оклизнемо и будемо предмет напада. На камену, наиме, стоји онај што је са добрим делима отишао (из овог света), луку је достигао, на крају је све препреке уклонио, нигде збрке, нигде јурњаве, него тај који се тако одавде повукао траје у слави непрекидној. Угодићу пред лицем Господњим у земљи живих (Пс 114, 9). Други[5] (преводилац каже): пред Господом. Други[6]: Ходићу (пред Господом). Исто то и Павле показује говорећи: И ми ћемо бити узети на облаке у сретење Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда са Господом бити (1Сол 4,17). И лепо је рекао: У земљи живих. Јер то је истински живот, ослобођен смрти, која има добра непомешана. Кад укине, каже, свако поглаварство, и сваку власт и силу … последњи непријатељ укунуће се ‒ смрт (1Кор 15,24.26). А кад то буде укинуто, не остаје ништа од ствари жалосних, ни брига, ни напор, тако да је све радост, све мир, све љубав, све добра воља, све весеље, све истинто, искрено и чврсто; тамо, наиме, нема ничег од тих таквих поклизнућа, нема гнева, нема пожуде за парама, нема жеље телесне, нема сиромаштва, нема богатства, нема бешчашћа, нима ничега од тих таквих ствари. За тим таквим животом и ми да жудимо, и све за њега да радимо. Због тога нам је, наиме, заповеђено у молитви говорити: Да дође Царство твоје (Мт 6,10), да вазда гледамо у Дан онај. Јер кога та жеља држи, и који се надама у та добра храни, тога неће потопити ниједна од постојећих страхота, ниједна од овдашњих жалости неће га оборити, него као људе који иду ка граду царскоме не задржава ништа од ствари поред пута, ни лугови, ни вртови, ни јаме, ни пустиње, него не обраћајући пажњу ни на шта од тога, само ка једном гледају ‒ отаџбини што ће их прихватити; тако и онај који свакога дана замишља у себи Град онај и храни се жељом за њим, ниједу од страхота неће сматрати страшном, нити иједну од ствари блиставих и сланих ‒ блиставом и славном. И што говорим: неће сматрати? Неће их ни видети, пошто је друге очи стекао, такве какве је и Павле заповедио (имати), говорећи: Ми који не гледамо на оно што се види, него на оно што се не види, јер оно што се види је привремено, а оно што се не види ‒ вечно (2Кор 4,18). Виде ли тај пут, како га је другом речи представио? Тих (добара), дакле, да се држимо како бисмо их задобили, и чист живот уживали, што, дај Боже, да нас задеси благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Којему нека је слава и держава, сада и увек, и у векове векова. Амин.

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ριδ’ ψαλμὸν. Ἠγάπησα, ὅτι εἰσακούσεται Κύριος τῆς φωνῆς τῆς δεήσεώς μου, њен латински наслов је: In psalmum 114. Dilexi, quoniam exaudiet Dominus vocem orationis meae. Грчки текст: PG 55, 315-319.

[2] Симах.

[3] Акила.

[4] Смрт.

[5] Непознати у Хексапли

[6] Непознати у Хексапли