На Псалам сто дванаести

Хвалите, слуге, Господа, хвалите име Господње[1].

1. Многа је реч у Писмима о похвалама овим, јер није то ствар неважна, него жртва некаква и принос Богу угодан. Жртва хвале, каже се наиме, прославиће ме (Пс 49,23). И опет: Хвалићу име Бога мојега песмом, величаћу Га у хвали, и угодиће то Богу већма од телета младог, што рогове израста и папке (Пс 68, 31-32). И на много места Свете књиге то препоручују, те они што се спасавају њу приносе уместо великих благодарења. И какву, кажеш, то тешкоћу носи са собом? Коме и од људи обичних није лако то вршити и Бога хвалити? Ако тачно познаш, видећеш у тој ствари и труд, и добит што из њега настаје. Прво, и Праведници траже такву химну, и најпре ваља живот исправити, и тек тако појати химне Богу. Јер: Није лепа похвала у устима грешника (Сир 15,9). А друго, не треба хвалити само устима, него и делима, то Бог понјавише тражи, ту славу. Да светли, каже, светлост ваша пред људима, да виде дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима (Мт 5,16). Тако (Бога) хвале и Херувими. Због тога је Пророк, чувши ту тајанствену мелодију, клонуо говорећи: Јао мени, што човек будући и нечисте усне имајући, усред народа што нечисте усне има станујем (Ис 6,5). Због тога (Псалмопојац) препоручујући да узносимо похвале (Богу) почиње од Вишњих сила, овако говорећи: Хвалите Господа са небеса, хвалите Га сви Анђели Његови (Пс 148,1-2). Тако да треба постати Анђео, и тако хвалити. Немојмо, дакле, мислити да је то просто похвала, него још и пре уста (наших), живот наш нек Га огласи, и пре језика нека начин живљења зазвучи. Тако можемо и ћутећи Бога химнама хвалити, тако ћемо и глас пуштајући произвести мелодију сагласну са животом. И не треба само то видети у Псалму овом, него и да нас све води у сагласје, читав хор поставља. Јер, не обраћа се једноме или двојици, него свему народу. И као што је Христос, уводећи нас у слогу и љубав, наложио у молитвама чинити заједничку молитву, те сва Црква као једно лице говори: Оче наш, и: Хлеб наш насушни дај нам данас, и: Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо, и: не уведи нас у искушење, но избави нас од злога (Мт 6,9-13) користећи свуда множину, и сваком поједином, било да се моли насамо, било заједно (са другима), заповедајући да узноси молитву и за браћу, тако и Пророк све скупа позива на сагласје молитве и говори: Хвалите име Господње. Шта се хоће, дакле, са додатком име? Понајвише је то оно што подстиче говорника; а наговештава и нешто друго. Шта заправо? Да се име Његово кроз нас прославља, тако да се хвала показује и кроз наш живот; Име Господње је, наиме, и природом (својом) такво, али (Господ) хоће да и нашим начином живота та хвала сија. А да познаш да је тако, гледај и оно што следи, јер наводи: Нека је, каже, име Господње благословено, од сад и до века (Пс 112, 2). Шта то говориш? Није благословено ако се ти не помолиш? Видиш да не говори о благослову у Њему самом, и Природи Његовој додељеном, него оном што бива посредством људи? О њему пишући Павле говори: Прославите Бога телом својим, и духом својим (1Кор 6,20). Он је, дакле, и узвишен, и велики, и хваљен сâм по себи; а бива такав и преко људи, кад они који му служе покажу такав живот да сви који их гледају благослове Господара. Исто то нам је и Христос заповедио, увек говорити молећи се у молитви: Да се свети име твоје, то јест, да се прослави и животом нашим. Јер као што се на њега хули кад лоше живимо, тако се слави и благослови, и свети кад се старамо око врлине. Дакле, то што говори је следеће: Удостој нас да у свему живимо живот врлински, да благословено буде име твоје и кроз нас.

Од истока сунца до запада хваљено је име Господње (Пс 112,3). Видиш ли га како већ унапред најављује нов начин живљења, отвара благородство Цркве (Христове)? Не више (хваљено) у Палестини, нити у Јудеји, него по свој икумени. А кад се то збило, него кад је наша вера процветала? У старини не само да се у Палестини није благословило, него се и хулило на њега због Јудеја што су у њој живели. Због вас се, каже наиме, хули на моје име (Ис 52,5) међу незнабошцима. А сад се по свој икумени химнама хвали. Исто то, дакле, објавујући и други један Пророк је говорио: Јавиће се Господ и истребиће све богове незнабожаца, и поклониће Му се свако из места свога (Соф 2,11). И други опет: Због тога ће се и међу вама закључати врата, и неће се запалити жртвеник мој ни за шта, јер је прослављено име моје међу назнабошцима, и у сваком месту се кâд приноси имену мојему и жртва чиста (Мал 1,10-11).

2. Виде ли како је смирио јудејске (обичаје) и учиниода престану, а свуда по икумени распространио устав Цркве (Христове) и унапред објавио служење (њено)? Пророк који ово говори[2] је, наиме, из (времена) после повратка из Вавилона, и због тога је то тада пророковао, да Јудеји не би говорили како он говори о заробљеништву и пустошењу у Вавилону. Након што су те ствари били разрешене, и они се поново вратили на претходни начин живљења, Анђео то говори, објављујући пустошење у време Веспазијана и Тита, после кога надаље неће бити никакве промене тога опустошења[3]. Јер (њих) су наследили послови Цркве. Зато каже: Велико ће бити име моје међу народима (Мал 1,11), то јест: благословено, због живота њиховога хваљено, као што је и овде говорио: Нека је благословено име Господње.

Узвишен је над свим народима Господ (Пс 112,4). Видиш ли опет народе како прихватају службу Његову, не напросто један, или два (народа), него сви народи по свој икумени? Шта је јасније од овога пророчанства? А како је (Господ) узвишен над свим народима? Тако што Га величамо, не домећући Му висину? Ма иди! Него догматима, служењем, поклоњењем, свим другим, не држећи на уму ништа ниско, као Јудеји, него многи узвишеније и веће ствари. Такав је, наиме, тај устав, колико је небо узвишеније од земље, толико је тај устав узвишенији од старога. Зато каже: Узвишен је над свима народима Господ. Заједно са тим што Га величамо служењем, знамо да је и то снихођење (Његово к нама). Тако да, ако то и јесте узвишеније оно онога у Старом (Завету), али ипак заостаје за достојанством Његовим. Објављујући то, и представљајући разлику два знања, оног што сада влада и онога које ће бити у будућем веку, Павле је говорио: Кад бејах дете, као дете мишљах, као дете размишљах, а кад сам постао човек, одбацио сам што је детињско (1Кор 13,11). И опет: Делимично знамо, и делимично пророкујемо (1Кор 13,9). И: Видимо као у огледалу, у загонетки, а тада ћемо ликем к лицу (1Кор 13,12). Показује, наиме, тиме да се садашње знање толико разликује од будућег, колико детенце од човека који је дошао до пуне зрелости.

На небесима је слава Његова (Пс 112,4). Пошто је, наиме, говорио о хвали и узвишености што настају посредством начина живљења људи, и препоручио тако превазносити Бога, тако Га хвалити, тако Га величати, подстичући на већу врлину, показује где то понајвише бива. Дакле, где то бива? На небесима. Јер тамо је слава Његова. Анђели Га понајвише славе, не само својом природом, него Га славе кроз послушност људи што Му служе, са строгошћу вршећи вољу Његову и заповести. Зато каже: Моћни снагом, творећи реч Његову (Пс 102,20). Зато је у Еванђељима Христос заповедао молити се и говорити: Да буде воља твоја и на земљи као што је на небу (Мт 6,10). То јест, као што Га Анђели свете, ослобођени сваког неваљалства и учествујући у врлини са строгошћу, управо тако да се и ми удостојимо светити име Његово. Исто то објављујући и овај (Псалмопојац) је навео: На небесима је слава Његова. Немој, наиме, гледати само ова видљива створења Његова на земљи, нити само благоустројство на небу, него се умом уздигни од ствари чулних ка умним, на лепоту тих суштастава, на ведрину тога начина живљења, и тада ћеш знати како је слава Њеова на небесима.

Ко је као Господ Бог наш, који на висанама обитава и на смирене погледа? (Пс 112,5-6) Зар ти се не чини да је велико ово што је казано? Али кад помислиш о коме је казано, биће веома недовољно. И тако, као што рекох, не треба стати на рачинма, него се размишљањем узнети. Јер како обитава на небесима Он који испуњава небо и земљу, који се свуда присутан, који говори: Јесам ли ја Бог из близа, а Бог на далеко нисам? (Јер 23,23) Он који мери небо педљем, и земљу шаком, који држи круг земни (в. Ис 40,12.22). Но пошто му је реч била упућена Јудејима, због тога се за сада користи тим речима, мало по мало узводећи размишљање њихово, крилатећи им вољу и узводећи их мирно. Управо због тога није напросто казао: Који на висинама обитава, и на смирене погледа, него казавши претходно: Ко је Господ Бог наш?, тек тада је навео: Који на висинама обитава и на смирене погледа; а казао је оно (прво) објашњавајући због чега је рекао ово друго. Због слабости, наиме, јудејске, оне што се веже за идоле и клања боговима на одређеним местима и у храмовима затвореним. Управо због тога мало по мало чини поређење, и премда се Бог не може ни са чим поредити, али беседу чини примереном слабости слушалаца, као што рекох, и нећу престати непрекидно исто то говорити. Јер, за сад, није гледао на то како да каже нешто достојно славе Божје, него како да то њима буде приступачно. Управо због тога мало по мало их узводи, па ипак ни тако не остаје на оном ниском, него опет отвара друге, више мисли. Пошто је, наиме, рекао: Који на висинама обитава, и на смирене погледа, наводећи беседу опет на оно узвишеније, каже: на небу и на земљи (Пс 112,6), показујући да је свуда, и тамо и овде. Јер не гледа на земљу поиздаље, као неко на небу закључан, него као свуда присутан и свима близак.

3. Виде ли како мало по мало окрилаћује размишљање слушалаца? А затим, подигавши слушаоца са земље и прилепивши га за небо, припремивши га опет да нешто веће замишља, на други знак моћи Његове долази, говорећи: Који подиже са земље сиромаха, и са ђубришта уздиже убогога (Пс 112,7). Јер мале уздизати, то је ствар је велике и сасвим неизрециве силе. На другом месту, међутим, поставља и супротно, да (Господ) велике унизује, овако говорећи: Који подиже погибао на јакога, и наводи невољу на утврду (Ам 5,9). Овде се, међутим, каже да је кадар мале дизати. Дакле, то је општи смисао. А ако би неко хтео узети то у пренесеном смислу, видеће да исто бива и на народима, видеће да исто то и на нама људима по доласку Христовом. Јер шта је сиромашније од наше природе? Па ипак, (Христос) ју је подигао и узвео са првином нашом на небо, и посадио заједно са собом на Престо отачки. И са ђубришта уздиже убогога, да га посади са кнезовима, са првацима народа свога (Пс 112,8). Ђубриштем овде назива простоту, и промену што са те стране одједном настаје, показујући да Му је све лако и приступачно. Затим прелази на друго нешто, веће. А шта је то? Да се не могу променити само ствари, нити само простота у достојанство, него се мењају и међе саме природе, те јалова постаје мати. Зато је навео: Који усељује неплодну у дом, мајку што се деци радује (Пс 112,9). Што се збило код Ане, што се збило код многих других. Виде ли химну заокружену? Виде ли химну испуњену? Рекао је будуће догађаје који ће се десити у икумени, како ће јудјски обичаји престати, како ће заблистати зајенички устав Цркве, како ће се жртва свуда приносити. А затим, чинећи беседу веродостојном и људима грубљим, по ономе што је већ настало потврђује догађаје будуће. А то што говори је следеће: Немој неверовати, човече, да ће настати толика промена и да ће (Господ) и народе одбачене у славу највећу увести. Не гледаш ли како се то свакога дана дешава? Унижене узвисује и са првацима посађује? Не гладаш ли осакаћену природу исправљену, јалову како мати постаје? Исто то се и са Црквом збило, јалова беше, али постаде мати деце многе. Зато Исаија говори: Обрадуј се јалова, ти која не рађаш, пусти глас и викни, ти која трудова немаш, јер многа су чеда у остављене, више но у оне што мужа има (Ис 54,1), оглашавајући да ће исто то бити и са Црквом. Управо због тога је и овај (Псалмопојац) овде завршио слово, пророчанство (своје) показваши и у томе веродостојним, по ономе што се већ догодило, по величанствености Његовој. Јер све што угоди Богу, то се лако чини. Јер Он може и природу променити, униженост у узвишеност променити, нарави исправити. Увидевши, дакле, све то, да учинимо све што је до нас, и сву славу ћемо имати, и узнећемо се до висине неисказиве, уживајући помоћ Божју, Којему нека је слава и держава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек, и у векове векова. Амин.

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ριβ’ ψαλμὸν. Αἰνεῖτε, παῖδες, Κύριον, αἰνεῖτε τὸ ὄνομα Κυρίου, њен латински наслов је: In psalmum 112. 1. Laudate, pueri, Dominum, laudate nomen Domini. Грчки текст: PG 55, 299-304.

[2] Малахија.

[3] Било је то 70. године после Христа. Златоусти мисли на опустошење Храма.