На Псалам сто једанаести

Блажен је човек који се боји Господа[1].

1. Чини ми се да увод (овога Псалма) сасвим следи за крајем претходног, и да су као једно тело нераскидиви и спојени. Тамо, наиме, (Псалмопојац) каже: Почетак је мудрости страх Божји (Пс 110,10), а овде: Блажен је човек који се боји Господа (Пс 111,1), другим речима, а истим мислима поучавајући (људе) страху Божјем. Тамо је, наиме, рекао да је мудар, а овде блажен; а истинско блаженство је то, све друге ствари су ништа, сенка и ствари испразне, ако кажеш богатство, ако кажеш власт, лепота тела, обиље пара. Налик су, наиме, лишћу што опада, сенкама што промичу и сновима што се распршују. Оно је, пак, уистину блаженство. А затим, пошто се и демони страха Божјег боје и стрепе од њега, како не би помислио да је само он довољан за спасење, оно што је горе учинио, исто то и овде чини. Јер као што је тамо казавши: Почетак мудрости је страх Божји, додао: Памет добра свима који га творе, (Пс 110,10), повезујући са учењима и одговарајући начин живљења, управо тако и овде, указавши на страх (Божји), не говори о ономе (који долазе) од знања[2] — њега и демони имају — него још и ово домеће, говорећи: У заповестима Његовим хтеднуће веома (Пс 111,1). А то је рекао захтевајући строг живот и начин живљења, и душу мудрољубиву. И није рекао: Заповести Његове твориће, него: хтеднуће, тражећи друго нешто, више. А шта је то? То да (муж који се боји Господа) заповести твори са спремношћу, да је силан заљубљеник у њих, да јури за наредбама њиховим, да их воли, не због плате што за њих предстоји, него због Онога који их је поставио; да са задовољством учествује у врлини, да није (такав) страхом од геене, нити претњом кажњавања, нити најавом Царства (небеског), него због Законодавца. И на другом месту исто то чини, показујућу задовољство које има у погледу заповести Божјих. Како су слатке грлу моме речи твоје, већма од меда устима мојим (Пс 118,103). Исто то и Павле тражи, загонетно овако говорећи: Као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе праведности на посвећење (Рм 6,19). То јест: са коликом ревношћу, са коликом спремношћу гањасте неваљалство, премда немајући никакву награду (за то), него пре кажњавање и одмазду, са истом (ревношћу и спремношћу) гањајте врлину. Па ипак, рекао је да то тражи у сразмерној мери. Намеравајући, наиме, да то говори, овако је казивао: Говорим као човек, због слабости ваше (Рм 6,19), показујући да у погледу врлине не треба показивати жељу много слабију од оне што показујемо у погледу неваљалства. А то што говори је следеће: Ако се, наиме, не покаже иста врлина, које оправдање, или саосећање би могли имати они који ни са истом жељом не иду к њој? Управо због тога је и овај Пророк рекао: У заповестима Његовим хтеднуће веома, јер ко се Њега боји како треба, заповести Његове прихвата са усрђем многим. Управо зато љубав према Законодавцу закон чини пријатним, ако и изгледа да он носи (са собом) неку потешкоћу. И нико да не осуди (ову) беседу, ако се служим овим примером, и Павле се, наиме, њима послужио, овако говорећи: Као што дадосте уде своје да робују нечистоти, тако их дајте да служе праведности. Онај, дакле, који љуби блудницу, ако бива вређан, ружен, трпи ударце, срамоту, ако га из отаџбине избацују, без отачког имања остаје, наклонисти очеве, ако трпи и друге, горе ствари, подноси их са задовбољством због те своје разуздане љубави. А ако те ствари прихвата са задовољством, како да много више са задовољством многим не треба да прихвата заповести Божје, испуњене сапасњем и славом, које мудрољубље много пружају и душу бољом чине, и како не треба мислити да у њима ничег тешког нема? Јер њих обично не чини тешким природа заповести, него лакомисленост мноштва. Као што ће, ако их човек прихвати са усрђем, видети да су лаке и приступачне. Зато је Христос говорио: Јарам је мој благ, и бреме моје је лако (Мт 11,30). А да познаш да те ствари тако стоје, те да лакомисленост многих и ствари лаке показује тешким, а ревновање и тешке показује лаким (чуј следеће): кад су Јудеји добијали манну, они су се зловољили и смрт прижељковали, а Павле се, рвући се са глађу, радовао и поскакивао. Они су говорили: Душа наша уби се од мане. Извео си нас да умремо, зар не беше споменика у Египту? (4Мојс,11,6; 2Мојс 14,11). А Павле је говорио: Радујем се у страдањима својим, и у своме телу допуњујем шта недостаје Христовим патњама (Кол 1,24). Којим страдањима? Глади, жеђи, нагости, свим другим. У заповестима Његовим хтеднуће веома. А како да то буде? Ако се са строгошћу и бојимо Бога и љубимо Га, ако имамо на уму природу саме врлине. Јер она и пре других бојних награда у себи носи узвратне дарове. Јер кад не чиниш прељубу, нити убијеш, помисли колико задовољство уживаш не трпећи осуду савести, не стидећи се својих, све гледајући чистим очима. Али прељубочинац није такав, него од свих стрепи и боји се, од самих сенки подозрева.

2. А опет, и човек похлепан и завидљив ће исто доживети. А који је тих ствари ослобођен ‒ све супротно. Моћно ће бити на земљи семе његово (Пс 111,2). Писмо често зна говорити семе не за оно што је рођено по природном следу, него по заједници врлине. Зато је Павле, тумачећи оно: Теби и смену твојему ћу дати земљу ову (1Мојс 17,8), говорио: Јер нису сви који су од Израиља ‒ Израиљ, нити су сва деца семе Авраамово, него: У Исаку ће ти се назвати семе (Рм 9,6-7). И опет: У семену твојему благословиће се сви незнабошци (уп. Гал 3,8). Да то није казано о Јудејима, показују и саме ствари, јер они који су проклетства пуни, како би они могли бити узрок благослова другима? О Цркви каже то, оној коју по заједници вере назива семе. Тави су, дакле, људи врлински и деца што се Бога боје. Моћно је на замљи семе његово. Зашто је казао: на земљи? Да покаже да је оно такво и пре одласка одавде, и пре искуства тамошњих добара. Јер као што сам рекао, врлина носи у себи узвратну награду и пре тамошњих бојних награда. А да је онај који је такав имао моћно семе, и да је онај који је у врлину обучен од свих моћнији, поучише нас Апостоли, показаше Пророци. Слично и Господ, говрећи о таквима, каже: Који слуша речи моје, и твори их, биће налик човеку мудром, који сагради кућу на камену, и удари дажд, и наиђоше потоци, и дунуше ветрови, и навалише на кућу ону, и не паде, јер је утемељена на камену (Мт 7,24-25). Колики устанци народâ, колики гневови тиранâ, колика копља, колике стрелице, колике пећи, колики зуби звери, колике провалије, колика мора, колики напади, колика потказивња, колика лукавства се дизаху против Апостолâ!? Па ипак, ништа од тога их не саплете, него беху изнад свега тога, летећи изнад штапова нападачâ, и нападаче преводећи у свој строј. Јер ништа није моћније од врлине, она је од камена чвршћа, од дијаманта снажнија, као што и ништа није јефтијије од зла, нити слабије, макар човек био окружен небројеним новцем, макад имао споаљашњу власт многу. А ако је на земљи толика снага (његова), замисли колику моћ ће ти такви имати на небесима.

Поколење правих благословиће се (Пс 111,2). Виде ли то поколење како блиста, како небројене проповеднике и хвалитеље има, и људе који му се диве? Али не неке случајне, него мудре. Јер нити ће неко од простих људи моћи њега сагледати, него ће га понајвише ови хвалити, они ће му се дивити, и објављивати га, они који немају разум развраћен. Замисли, дакле, колика је то тековина која не оскудева у похвалма ни од Анђелâ, ни од Апостолâ, ни од људи великих и чудесних; јер ако они који хвале треба да су толики, обрати пажњу и замисли колико је оно с правом. Слава и богатство у дому његовом (Пс 111,3). Опет од чулних ствари прелази на умне. Писмо, наиме, зна богатством називати и оно у добрим делима, као кад говори: Нека добро чине, богате се добрим делима (1Тим 6,18). Јер то је истинско богатство, друго (богатство) је голо име, испражњено од саме ствари. А ако неко и о њему говори, ни тако се нећемо лишити смисла. Јер шта је и у парама било богатије од Апостолâ којима је све дотицало као са изворâ? Јер сви који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога и плагаху код ногу Апостолâ (ДАп 4,34-35). Виде ли штедрост богатства? Добијали су од свих, ослобођени бриге о тим стварима, као економи, располагали су боље него ли да су сами господари. Јер који су имали, одустајући од имања, тако су све носили Апостолима, сами те ствари у паре претварајући и новце доносећи, деобу препуштајући да буде у њиховој власти. Због тога је Павле говорио: Као ништа немајући, и све држећи (2Кор 6,10). Оно што је чудесно је следеће: да у толиком богатству будући, беху изнад тога обиља, јер мноштво пара није овладало њима. То понајпре и јесте богатство, то не везати се за богатство. Слава и богатство у дому његовом. Овде надаље и нема потребе за тумачењем. Јер имали су славу, ону од Бога. И она је следила по божанској речи која говори: Иштите Царство Божје, и ово све ће вам се додати (Мт 6,33). Шта је, наиме, од њих часније? Као Анђеле Божје су их примали, паре им доносећи код ногу њихових их метаху, и на крају беху блиставији од самих оних што круну носе. Који цар долази са толиком славом, са коликом су се Павлу на све стране дивили док говори, смрти разрешује, болести прогони, демоне у бекство тера и толике ствари хаљинама својим производи? Он је земљу небом чинио и све ка врлини руководио.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ρια’ ψαλμὸν. Μακάριος ἀνὴρ ὁ φοβούμενος τὸν Κύριον, њен латински наслов је: In psalmum 111. 1. Beatus vir qui timet Dominum. Грчки текст: PG 55, 290-299.

[2] Да Бог постоји.