На Псалам сто девети

Рече Господ Господу мојему: Седи мени с десне стране[1].

1. Разбудимо се, молим вас, и напрегнимо. Овај Псалам нам говори о веома важним увидима, уставши не на један вид јереси, него на шаролике и различите. Јер поставља се против Јудеја, и против Павла Самосатског, и оних што као Арије мисле, и против Маркионитâ, и против Манихејâ и против свих који не верују у Васкрсење. Кад је, дакле, постројавање против толиких (јереси), и нама су потребне многе очи, е да са тачношћу увиде захвате (у тој борби). У ванцрквеним борбама, наиме, ако посматрач и превиди неки од захвата у њима, никаква штета, јер се то гледалиште сабрало не поуке ради, него забаве ради. А овде, ако не видиш са тачношћу како се онај поставља, а како га ми бацамо (на земљу), поднећеш не мали губитак. Да не би, дакле, то доживео, разбуди разум свој, напрегнимо слух. Јудеје ћемо прве бацити доле, против њих се постројавамо у бојни строј, Пророка узевши за саборца са овим речима. Јер кад ми говоримо да су те речи јасно казане о Христу, они то не прихватају, него друго нешто измишљају. Дакле, прво да разобличимо њихово учење, и тада да докажемо наше. За сада да их запитамо ко је Господ овога Праведника[2]? Рече, каже наиме, Господ Господу мојему (Пс 109,1). Јер не помиње се овде једна личност, него се један се обраћа другом једном. За кога, дакле, кажу да говори? За Бога. А за кога да слуша? За Авраама. Неки други (од њих) кажу за Зоровавеља, други опет за некок гругога, те као људи пијани, што ништа сагласно не говоре, или боље: који у мраку ходају једни друге ударајући. И шта, зар је Зоровавељ, реци ми, Господ Давидов?! И како би то могло имати смисла, кад и он сâм за велику част држи завати се Давид? И оно што је казано показује да се овде не говори ни о Зоровавељу, ни о Давиду, јер ниједан од њих није почаствован свештенством, а овде се говори о некоме који има некакво чудано и парадоклсално свештенство. Ти си, каже, свештеник до века по чину Мелхиседекову (Пс 109,4). За сада, међутим, да размотримо постојеће. Јер они говоре и друге ствари, од ових још бајатије, говорећи да је ово казано о народу (Јудејском); народ тај нити је био свештеник, нити би се са њим икада могле ускладити друге ту казане ствари. Протрчавши, дакле, мимо тога као ствари бајате, која ни не потребује припрему за обарање, да изнесемо на среду друго нешто што говоре. Шта, наиме, други опет кажу? Да то говори син Авраамов, о господину својему. А шта би, опет и од тога било бајатије? Јер шта ту хоће син Авраамов? И где је био господин његов, кад се и он сâм обратио свештенику Мелхиседеку и тражио од њега благослове? А како би могло имати смисла да је о Аврааму казано оно: Из утробе пре зорњаче родих те? (Пс 109,3) И како би се то могло ускладити било са Давидом, било са Зоровавељем, било са народом? То што је казано је, наиме, изнад људске природе. А оно: Седи мени с десне стране, какво би то могли имати тумачење ако су предмет оне личности? Никакво. Како је казао: Седи мени с десне стране Аврааму, који је држао да је достојан највеће части стајати пред Анђелима? Која је, међутим, то њихова „мудра“ реч? Како, каже, уводиш другога Господа, кад Писмо изричито говори: Господ Бог твој, један је Господ, и Њему јединоме ћеш служити, и сем Њега други Бог не постоји (5Мојс 6,4.13; 4,39). Коме се, реци ми, то говори? Понајпре је то, о Јудеју, казано неблагодарности твојој. Због чега, наиме, ништа слично није казано Аврааму, ни Исаку, ни Јакову, ни Мојсију, него теби јединоме, кад си изашавши из Египта начинио златно теле? Због чега, реци ми? А ако си у недоумици, дознај узрок од мене. Пошто си, наиме, изашавши из Египта начини златно теле, и Велзевулу га израдио и за (читаву) општину богова за које си се везао, уводећи (тако) безаконо оно многобоштво, сузбијајући ту болест твоју, за разлику од тих непостојећих богова, поставио је то: Један, а не за укидање Јединороднога. Због чега је, наиме, у уводу одмах казано: Да створимо човека по лику и подобију нашем? (1Мојс 1,26). И опет: Ходите и сишавши да им слијемо језике њихове (1Мојс 11,7). И Давид опет: Због тога Те помаза, Боже, Бог твој уљем радости већма од заједничара твојих (Пс 44,8). А ако Мојсије говори: Господ Бог твој, један је Господ, то је ваша слабост била узрок. И што се чудиш да је то настало код догматâ, кад је Бог и код самих ствари (слушаоце) водио од савршенијих ка мање (савршеним) стварима, снисходећи слабости нашој? Зато је и допустио избацити једну жену и довести другу, не узаконивши то од почетка. И о јелима је чинио разликовање много, премда је на почетку супротно казао: Као зеље пољско дао сам вам све (1Мојс 9,3). И о месту је поставио законе многе, не допуштајући да се молитве савршавају свуда, премда ни то на почетку није узаконио. Него се Аврааму јави и у земљи Персијанаца, и у Палестини и свуда, и Мојсију после тога у пустињи.

2. И шта, кажеш, Писмо се против себе бори? Ма иди! Него сваку поједну ствар уређује сходно времену на корист, исправљајући слабост свког појединог поколења. Управо због тога је теби казано: Господ Бог твој, један је Господ. А да има и Сина, Пророци су унапред говорили у књигама (својим), и нити су то рекли сасвим јасно, е да те на осрамоте због слабости твоје, нити су то сакрили, тако да ти после тога дају (могућност) отрезнити се и сабрати из књига њихових догмате истине. Тако ћемо понајпре моћи показати да су Пророци уистину Пророци, кад разговарамо са Јелинима[3] и Стари (Завет) покажемо као веома веродостојан. Пошто, ако то укинеш, како ћеш затворити уста Јелину? Јер, на шта ћеш му указати? На излазак из Египта, и оно што је о теби пророковано? Али он то неће прихватити. А ако укажеш на оно што је о Христу казано у Старом (Завету), и покажеш на самим стварима истину која сведочи о исходу пророчанства, неће се моћи супротставити. А ако би ти, о Јудеју, напао наше (списе), како ћеш оправдати Стари (Завет)? Ако би ти неко рекао, откуда то да су (књиге) Мојсијеве истините, шта ћеш рећи? Јер им поверовасмо. Нису ли онда, и наше још много више? Јер и ми поверовасмо, и ви сте један народ, а ми смо сва икумена; и вас Мојсије није тако уверио, као нас Христос; и ваше је престало, а наше стоји. А пророштва (кажеш ти)? Много више, међутим, наша. Није ли, дакле, да ако укинеш наша, и своја бацаш у засенак. А чуда? Али ви немате (сада) показати ниједно чудо Мојсијево, збило се и прошло, а ми Христова многа и различита што и сада настају, и то пророчанства што већма од сунца блистају. А закони? Ови (наши) су мудрољубивији. Али шта? То што сте изашли (из Египта) док су вам Египћани бранили? Али није исто надјачати сву икумену, и савладати Египћане једине. Ово говориме не уводећи борбу Старога са Новим (Заветом) — Одступи! — него хотећи да зачепим уста јудејској неблагодарности. Јер и она и ова (пророчанства) дата су и настала од истога Бога, али хоћу рећи то да Јудеј укидајући пророчанства о Христу, шкоди већем делу пророчанстава; не би могао могао јасно показати сво благородство Старога, ако не би прихватио и Нови (Завет). А да то што је казано није (казано) о човеку, онима што ума имају очигледно је по томе што се каже: Седи мени с дене стране, и по томе што се назива Господ, слично Господу који (њему) говори, по томе што га је родио из утробе пре зорњаче, и по томе што је свештеник по чину Мелхиседекову, и по томе што говори: Са тобом је власт твоја (Пс 109,3). А ако нам се други Јудеј опет помаља носећи маску хришћанина — о Павлу Самосатском говорим — и њему је могуће говорити по Новоме (Завету). Да не би изгледало, међутим, да оставивши постојеће прелазимо на други део строја, и њега овде да оборимо. Шта, дакле, он говори? Да је (Христос) био обичан човек, и да има постојање од онда кад је рођен од Марије, само од тада. И шта ћеш, реци ми, казати на ону реченицу која говори: Из утробе те родих пре зорњаче? Ваља и друго што је Јудејима казано, и њима што су од овога казати. И нисмо ми кривци за то, него они сâми који сродство догматâ са њима имају, стога ћемо се и против њих користити истим оружјем. На оне који слично ратују (против нас) треба се бацати истим стрелицама.

Шта, дакле, хоће (рећи) општост престола[4]? Ту се, наиме, показује равночастије (Оца и Сина), што је довољно да зачепи уста онима што аријански мисле. Због тога је Христос Јудејима који су говорили да је син Давидов, навео говорећи: Како, дакле, Давид њега у Духу назива Господ, говорећи: Рече Господ Господу мојему: Седи мени с десне стране? (Мт 22,43-44) А Павле идући напред покреће беседу о домостроју (Божјем) јасније тумачећи (ово место), ти и Маркиону и Манихеју, и свима који такве болести болују, задаје смртни ударац, јер са њему својственом мудрошћу тумачи како је (Христос) био свештеник по чину Мелхиседекову (в. Јевр гл. 7). А ми да се опет вратимо на предмет. Рече Господ Господу мојему: Седи мени с десне стране. Виде ли равночастије? Јер тамо где је престо, символ царства, тамо где је један престо, тамо је равночастије самога царевања. Зато је Павле говорио: Који чини анђеле своје духовима, и служитеље своје пламеном огњеним. А Сину: Престо је твој, Боже, у век века (Јевр 1,7-8). Тако и Данило гледа сву творевину, Анђеле и Арханђеле, како стоје, а Сина човечијега како долази на облацима и долази до Старца Данâ (в. Дан гл. 7). Ако, пак, казати то тако понеке саблажњава, нек чују да седи с десне стране, и ослободиће се саблазни. И као што ми, наиме, не говоримо за Њега да је већи од Оца пошто има часни престо с десне стране, тако ни ти не говори да је мањи и слабији, него равночастан и раван. Јер то објављује општост престола. Док не положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим (Пс 109,1). И ко су непријатељи? Чуј Павла који говори: Првина Христос; потом који су Христови о доласку Његовом, а затим крај. Јер треба да царује док све непријатеље своје не положи под ноге своје (1Кор 15,23-25).

3. Виде ли сагласје пророчких и апостолских речи? Јер тамо каже: Док не положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим, а овде: Док све непријатеље своје не положи. Но ни тамо ни овде то док, није временска међа. Како би онда важило оно пророчанство које говори: Власт Његова је власт вечна, и: Царство Његово је Царство које се неће искварити, и: царству Његовоме неће бити краја (Дан 7,14;Лк 1,33) ако ће до тада царевати? Видиш ли да не треба напросто пазити на речи, него ићи на смисао? А ти, слушајући Пророка како говори да Отац полаже под ноге, ништа се ту не збуњуј. Јер се то не казује као да је Син немоћан. Павле за Њега (Христа) говори да полаже непријатеље под ноге своје: Јер треба да царује док не положи непријатеље под ноге своје. И опет све Њему препушта, говорећи: Кад преда Царство Богу и Оцу, кад укине сваку власт и силу (1Кор 15,24). То јест, кад уреди Царство, престаће свака власт. То, наиме, значи кад укине. Говорећи, пак, да је све Његово, он не удаљва Оца од Њега, као што и не одељује Сина од Оца. Јер што је једнога то је и другога. Зато каже: Све моје твоје је, и твоје моје (Јн 17,10). Дакле, кад чујеш да је Отац положио (непријатеље), немој милити да је то дело мимо Сина, и кад дознаш да је Син положио (непријатеље), немој говорити да је то нешто Оцу страно. Та дела су, наиме, заједничка, као шти су им сва дела заједничка.

Наставак у штампаном издању.

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ρθ’ ψαλμὸν. Εἶπεν ὁ Κύριος τῷ Κυρίῳ μου· Κάθου ἐκ δεξιῶν μου, њен латински наслов је: In psalmum 109. 1. Dixit Dominus Domino meo: Sede a dextris meis.. Грчки текст: PG 55, 264-279.

[2] Тј. Псалмопојца.

[3] Тј. незнабошцима.

[4] Тј. седење с десне стране.