На Псалам сто осми

Боже, хвалу моју не прећути; јер уста грешника и уста лукавога отворише се на ме. Проговорише на ме језиком лукавим, речима мржње окружише ме и заратише на мене забадава. Уместо да ме воле, клеветаху ме, а ја се молих. И поставише против мене зла уместо добра, мржњу уместо љубави моје. Усправи на њега грешника, и клеветник нек стане с десне стране његове, кад му се буде судило, нека изађе осуђен, молитва његова да буде на грех. Нека буду дани његови малобројни, и епископство његов да узме други. Нек синови његови буду сирочад, и жена његова удовица; колебајући се нека се преселе синови његови и нека просјаче, нек су избачени из домова својих. Да тражи зајмодавац све што је његово, и нека разграбе туђинци трудове његове (Пс 108,1-11)[1].

1. Овде нам је многа памет потребна. Јер ове реченице, према голом изговарању и на прво слушање, збуњују многе од оних што не пазе. Сав је, наиме, Псалам исуњен клетвама, сва нам беседа кроз њих прође, и показује неки кипећи и пламени гнев говорника који се не зауставља на ономе што му је учинио неправду, него одмазду води дање на децу, оца и мајку, и не задовољава се једном несрећом, него зла на зла надовезује. Гледај, наиме, за колика зла се моли. Усправи на њега грешника, и клеветника[2] стави с десне стране њему (Пс 49,6). То јест нека га оптужују људи неваљали и сплеткароши, и нека их не надјача. То јест: кад му се буде судило нака изађе осуђен. И не задовољи се таквом одмаздом, него се моли да заједно са том осудом неко други после њега узме част његову, говорећи: епископство његов други да узме. И ни на томе се не зауставља, него му затвара једину преосталу луку не чинећи га достојним ни човекољубља Божјег, говорећи: И молитва његова да буде на грех. Тражи чак и да буде изложен смрти превремној. Нека буду, каже, дани његови малобројни. И ни на томе на стаје, премда је довољно само то казати, а он још домеће, што је својствено души жестоко распаљеној: не задовољити се једном или са две одмазде, него тражити да толике буду наведене. А ове овде су од оних (претходних) још много теже. Јер моли се за сиротовање и удовиштво остатка. И премда те ствари по нужности бивају кад онај умре, он ипак кипећи гневом и њих меће у ред проклетстава. И не стаје ни на сиротовању, него после толиких несрећа иде још даље, увећавајући страхоту, тражећи да његови (потомци) постану луталице и исељеници. Колебајући се, каже наиме, синови његови нека се преселе и нека просе. То јест, да не престану лутати, нити да имају за нужну прехрану, нити игде да стану непрестано мењајући место за местом, терани, гоњени по свој земљи, нигде не налазећи место да се зауставе. А заједно са тим моли се и за оскудицу њихову, и то оскудицу крајњу и неизрециву, да ни од сродникâ помоћ не добију, него да иду около тражећи помоћ од странаца и људи непознатих. И слушај како то објављујући домеће. Пошто је, наиме, казао: нека се преселе синови њљегови и нека просе, додаје: нек су избачени из домова својих, и да тражи зајмодавац све што је његово, и нека разграбе туђинци све трудове његове. То је други вид несрећâ, то да ствари његове буду дате да се разграбе, подносити сплетке зајмодаваца и трпети претње сваке врсте, и оно што је најгоре, у толиким злима бити без заштитника; и за то се моли говорећи: Нека му не буде заштитника (Пс 108,12). Та зла су, наиме, и сама по себи неподносива, а кад човек нема ни заштитника, много су тежа. Нити да буде кога да се сажали на сирочиће његове (Пс 108,12). Јао, колика величина гнева: кад (моли) да ни превремена смрт не придобије људе да се смилују, и не само то, него им додељује и погибију крајњу. Нека буду, каже наиме, чеда његова за погубљење, у једном нараштају нек се уништи име његово (Пс 108,13). Виде ли реч пуну гнева који нигде не стаје? Моли се да чеда (његова) поживе у несрећама, шароликим и свакојаким, да буду предата потпуној погибији, те да умру безимени. И као да није довољна несрећа деце, опет додаје: Да се помене безакоње отаца његових, и грех матере његове да се не изглади. Нека буду свагда пред Господом, да избрише са земље спомен њихов (Пс 108,14-15). То је, наиме, понајвише својствено гневу: несреће које је казао у детаље наводити и непрекидно једно исто вртети. Јер казавши: Да се помење безакоње отаца његових, додао је: И да се избрише. И премда је то исто, ипак гнев га је натерао казати и једно и друго; а оно што хоће казати је следеће: Убиј га, погуби, уништи. Виде ли мноштво клетви? Но, ако је по вољи опет ћу их од почетка набројати. Да допадне, каже, злим људима, да буде оптужен и надјачан од њих, да буде осуђен, изложен смрти превременој, да остане без части, те да види да она није прешла на потомке, него на друге неке (људе), жена његова да погине, а деца да дочекају сиромаштво, сиротанство, живот просјачки, одасвуд осуђивани и прогањани, ниједног помоћника да немају, да остану и без благоволенија Божјег, нико да им не буде пристаниште и прибежиште, име његово да се избрише са земље, безимен да умре, и отац и мајка казну да дочекају за оно што су сагрешили, и после тога да погину затрти и истребљени.

2. Зар казано слушаоца не доводи до запрепашћења? Зар не желиш чути ко је тај што је тако осуђен? Јер ако, кад слушамо како руже неког човека, питамо присутне да кажу ко је тај који то (о себи) слуша, много пре је, слушајући Пророка како куне, неопходно дознати, и то са страхом дознати и душе скрушене, ко је тај који га је бацио у гнев тежак, ко је тај који је растужио Духа Светога (толико) да слуша толике и такве видове страдања. Нећемо ли, дакле, ако је по вољи, Псалам од почетка казати са пажњом многом. И нико да не галами. Јер ћу приповедање учинити са строгошћу, колико се може. То што истражујемо, наиме, није мала ствар; најпре једно (треба истражити): због чега се кад је онај згрешио, и овај га криви, заједно са њим кажњавају деца и жена и родитељи. Друго: ко је тај којега (Псалмопојац) куне. Треће: како корифеј међу Апостолима[3] доказује да је Псалам казан о Јуди, или боље: не сав Псалам, него један део Псалма. Написано је, каже наиме, у књизи Псалама: Нека буде двор његов пуст, и у скинијама његовим да не буде никога ко би живео у њима (ДАп 1,20). Но то нам, опет, даје повода за друго истраживање, јер у овоме Псалму није написано и једно и друго, зато и није указао на овај Псалам, него на сву књигу (Псалама). Јер оно: Нека буде двор његов пуст (Пс 68,26) казано је у другом (Псалму), а у овом: Епископство његово други да узме. Па ипак, Петар је и једно и друго свео на једно сведочење. Исто то и Павле свуда чини, као кад говори: Доћи ће са Сиона избавитељ, и одвратиће неблагочестије од Јакова. И ово им је завет од мене, кад уклоним грехе њихове (Рм 11,26-27). И шта је, могао би неко рећи, то што је казано (у Псалму), пророчанство или клетва? Пророчанство у виду клетве. Јер и на другом месту ћемо исто то наћи, и Јаков је то учинио. Будући да слушаоци треба да извуку корист из онога што се другима догађа, многа од пророчанстава се уобличавају тим начином, тако да се и видом пророчанства увећа страх у погледу начина живљења. Јер није исто казати да ће тај и тај тако и тако пострадати, и изнети исто у виду човека срдитог и љутог. А да то не тврдим тек онако, учинићу вам очитим по пророчким речима. Јаков је, наиме, кад је намеравао скончати, рекао синовима својим: Ходите и рећи ћу вам шта ће вас задесити до последњих дана, и намеравајући да пророкује, одмах од самог почетка као каквим гневом кипећи пророковање почиње клетвама, овако говорећи: Рувим, прворођени мој, жесток се држиш, жесток и нагао, проврио си као вода да не прокључаш (1Мојс 49,3-4), будућу погибију његову у виду клетве пророкујући. Тако опет кад говори добре (особине), приповедаа у виду молитве, говорећи: Да ти дадне Господ од росе небеске, и од земље дебеле (в. 1Мојс 49,25). Премда је и то пророчанство. Али да није од страсти људске ‒ очито је. Биће Ханаан слуга његов (1Мојс 9,26) како би знао да ће Бог, примајући оне којима је учињена неправда, ударити на оне што неправду чине. И Христос се послужио тим начином, обликом пророштва позивајући и опонашајући онога што оплакује, и говорећи: Тешко теби, Хоразине, тешко теби, Витсаидо (Лк 10,13) И опет, као кад говори: Јерусалиме, Јерусалиме, ти који убијаш Пророке (Лк 13, 34). О коме се, дакле, Псалам казује? Понешто (у њему) Дух (Свети) кроз Давида пророкује о Јуди, а остало о другима. Постоји, наиме, и тај начин пророковања. И на много места ћемо га наћи тако скованога: увод говори о једном, а остатак о другоме. А како би и са друге стране видео исто то, кад су Јудеји улазили у Обећану земљу, Бог је (Исусу) Навину заповедио да раздели дванаест племена на дванаест делова, једне да благослови, а друге куне. И благослов и клетва били су пророчанства онога што ће се десити. Говорио је, наиме: Проклет ћеш бити у граду, проклет у пољу (5Мојс 28,16) и небројене такве клетве састављајући, племена дуг говор закључише. Управо то се и овде може казати, да у облику клетви саставља пророчанство, најављујући и унапред оглашавајући оно што ће се Јуди десити, а затим, после тога покрећући и други један предмет, устаје против неких (људи) што су се против свештенства побунили, како бисмо знали колико је зло устајати против свештеника Божјих, и против њих се служити лукавством и неправдом. Казано (у овом Псалму) није ништа друго до поука шта ће се десити онима што ближњима неправду чине, што са лукавством и вољом развраћеном устају против оних што нису никакву неправду учинили. А ако тражи кажњавање деце, не узнемиравај се, љубљени, јер децом он овде назива оне који заједничаре са таквима. Писмо, наиме, зна децом називати како децу по сродству, тако и оне што су се са неваљалством саживели, макар природом и не били деца, као када говори: Ви сте синови ђаволови (уп. Јн 8,44). Премда Јудеји не беху по природи синови ђаволови — Како би, наиме, били они у тело огрнути (синови) бестелеснога? — Али учествовањем у неваљалству навукоше (на себе) сродство. Тако их и од Авраама одбацује говорећи: Ако бисте били Авраамови, дела Авраамови бисте чинили (Јн 8,39). Да се син, наиме, не кажњава због оца, нити отац због сина, сваком је очито. И у закону се то каже, осим ако га зло на подиже; па и тада не због сина, него због лакомислености своје, као Илије.

Наставак у штампаном издању

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ρη’ ψαλμὸν. Ὁ Θεὸς, τὴν αἴνεςίν μου μὴ παρασιωπήσῃς· ὅτι στόμα ἁμαρτωλοῦ, καὶ στόμα δόλιον ἐπ’ ἐμὲ ἠνοίχθη. Ἐλάλησαν κατ’ ἐμοῦ γλώσσῃ δολίᾳ, καὶ λόγοις μίσους ἐκύκλωςάν με, καὶ ἐπολέμηςάν με δωρεάν. Ἀντὶ τοῦ ἀγαπᾷν με, ἐνδιέβαλλόν με, ἐγὼ δὲ προσηυχόμην. Καὶ ἔθεντο κατ’ ἐμοῦ κακὰ ἀντὶ ἀγαθῶν, καὶ μῖσος ἀντὶ τῆς ἀγαπήσεώς μου. Κατάστησον ἐπ’ αὐτὸν ἁμαρτωλὸν, καὶ διάβολος στήτω ἐκ δεξιῶν αὐτοῦ. Ἐν τῷ κρίνεσθαι αὐτὸν, ἐξέλθοι καταδεδικασμένος, καὶ ἡ προσευχὴ αὐτοῦ γενέσθω εἰς ἁμαρτίαν. Γενηθήτωσαν αἱ ἡμέραι αὐτοῦ ὀλίγαι, καὶ τὴν ἐπισκοπὴν αὐτοῦ λάβοι ἕτερος. Γενηθήτωσαν οἱ υἱοὶ αὐτοῦ ὀρφανοὶ, καὶ ἡ γυνὴ αὐτοῦ χήρα· σαλευόμενοι μεταναστήτωσας οἱ υἱοὶ αὐτοῦ, καὶ ἐπαιτηςάτωσαν, ἐκβληθήτωσαν ἐκ τῶν οἰκοπέδων αὐτῶν. Ἐξερευνηςάτω δανειστὴς πάντα ὅσα ὑπάρχει αὐτῷ, καὶ διαρπαςάτωσαν ἀλλότριοι τοὺς πόνους αὐτοῦ, њен латински наслов је: In psalmum 108.2. Deus, laudem meam ne tacueris: quia os peccatoris et os dolosi super me apertum est. 3. Loquuti sunt adversum me lingua dolosa, sermonibus odii circumdederunt me, et expugnaverunt me gratis. 4. Pro eo ut me diligerent, detrahebant mihi: ego autem orabam. 5. Et posuerunt adversum me mala pro bonis, et odium pro dilectione mea. 6. Constitue super eum peccatorem, et diabolus sit a dextris ejus. 7. Cum judicatur, exeat condemnatus, et oratio ejus fiat in peccatum. 8. Fiant dies ejus pauci, et episcopatum ejus accipiat alter. 9. Fiant filii ejus orphani, et uxor ejus vidua. 10. Nutantes transferantur filii ejus, et mendicent, ejiciantur de habitationibus suis. 11. Scrutetur foenerator omnem substantiam ejus, et diripiant alieni labores ejus. Грчки текст: PG 55, 258-264.

[2] Дословно: ђавола.

[3] Петар.