На Псалам четрдесет осми

За крај, синовима Корејевим[1]. Други[2] (каже): Победни. Чујте ово сви народи. Други[3]: Чујте ово. Почујте сви који настањујете икумену. Други[4]: запад. Други[5] вели: залазак. А Јевреј: Олд. Земнородни и синови људски. Други[6]: човечанство, још и синови свакога човека. На истом богат и сиромах. Други[7]: заједно.

1. Велике и неизрециве ствари нам сад Пророк намерава говорити. Не би, наиме, позвао на слушање људе свуда по икумени, нити би ту икуменску позорницу поставио, да није намеравао казати нам нешто велико и блиставо, достојно величине тога сабрања. Јер не обраћа се више пророкујући Јудејима што Палестину настањују, него као Апостол неки и Еванђелиста беседу протеже на сву природу човечанску. Закон (Мојсијев) је, наиме, васпитавао народ у једном углу икумене, а реч проповеди (апостолске) одјекивала је свуда по земљи, и раширила се прешавши толики простор колики сунце прелази. Оно прво је, наиме, била некаква педагогија и увод, служба осуде и смрти, а ово ‒ благодат и мир. Ако је, дакле, сав род (човечански) сазвао на слушање, хајде да и ми дођемо и видимо шта нам хоће рећи оваја Псалмопојац, заједнички предстојатељ рода људског. Па макар то били неки варвари, макар мудраци, људи обични, заповедаш да дођу? Да, каже. Управо због тога је почињући казао: Сви народи, и опет је појачао говорећи: земнородни и синови људски, сво човечанство позивајући. Гле, гле поуке! Како је свима пристала и заједничка. Због тога, наиме, и не позива просто само све, него и заповеда пазити на оно што се говори са ревношћу многом и строгошћу. Јер није казао само: Чујте ово сви народи, него и: Почујте. А то почујте, не значи ништа друго него: са ревношћу и напрегнутог разума саслушати. Почујте се поглавито говори кад неко говори у уво, напрежући се и другоме заповедајући да пази на то што му говори. Почујте сви који настањујете икумену (Пс 48,2). И ако се неки не рачунају у народе, него су измешани, или пак расејани номади, и њих позивам на слушање. И гле памети говорникове. Прво је побудио разум њихов, и учинио их напетим за слушање, тиме што је све одједном позвао. А затим, кад их је позвао, смирује гордост њихову како се не би мноштвом (својим) узносили. Јер заиста, постоји потреба за таквим слушаоцима кад неко намерава говорити речи мудрољубиве, за слушаоцима скрушеним и смиреним, ослобођеним гордости и надутости. Како им је, дакле, смирио размишљање? Подсетивши их на природу. Казавши, наиме: народи, додао је: земнородни и синови људски. Казао је суштину из које је нечело нашег настанка, подсетио на заједничку мати нашу. А због чега је рекао: синови људски? Будући да је рекао земнородни, да не би неко, према ванцрквениом митовима, помислио да су људи у почетку исклијали из земље, као што понеки у митологизују, уводећи некакве посејане[8], због тога је додао: синови људски. Оци су вам, наиме, људи, а начело рођења је и вама и њима ‒ земља. Што се, дакле, надима земља и прах? (Сир 10,9). Помисли на мајку своју, и примири надутост, унизи мисао; помисли: Земља си, и у земљу ћеш отићи (1Мојс 3,19) и одбаци сваку гордост. Такав ми, наиме, слушалац треба. Због тога те опремам, да те узмем спремнога за прихват онога о чему се говори. На истом богат и сиромашан (Пс 48,3). Виде ли благородство Цркве. И како, наиме, да није благородство кад слушаоце не раздваја по чиновима, него поуку подједнако сваком упућује, и богатоме и сиромаху заједничку поставља трпезу? Пошто је, наиме, све (људе) уједињујући казао да су земнородни, и синови људски, и показо оно заједничко природе (њихове), тада, уводећи и оно што се по животним стварима чини као разлика и неједнакост, и то одбацује беседом; заједно све позивајући, пошто вам је природа заједничка, све вас заједно и позивам: икумена нам је, наиме, заједнички град. Ви сте, међутим, измислили неку разлику по богатству и сиромаштву, и неједнакост сте увели. Али и то опет одбацујем, не богатима приступајући, а сиромашне остављајући без поштовања, нити пак сиромахе позивајући, а богате одбацујући, него и једне и друге, и не прости и једне и друге, једне прве, а друге последње, или ове последње, а оне прве, него: на истом. Нека сабрање буде заједничко, заједничка беседа, и слушање заједничко. Ако и јеси богат, од исте земље си постао, исти улаз (у битовање) си имао са сиромахом, исти настанак. И ти си син човечији, и он је.

2. Кад су вам, дакле, и повољне и главне (особине) једнаке и равночасне, што се због сенки и сновиђења надимаш, по непостојећим стварима заједничке раздвајајући? Заједничке су оне ствари које се тичи природе, заједничке оне које се тичу постања, заједничке оне које се тичу усвојења. Што, дакле, додатно уводиш спољашњу преграду као повод за разликовање? Не допуштам то! Због тога те позива заједно са сиромахом говорећи: На истом богаташ и сиромах. На другим (местима), наиме, није могуће видети богатога и сиромаха на истом, ни у судницама, ни у царским дворанама, ни на трговима, ни на трпезама, него је један у части, а други презрен, један има слободу говора, а други се стиди, јер: Мудрост сиромаха се потцењује и речи његове се не слушају (Проп 9,16). Проговори богати, и оправдаше га; сиромах проговори, и не даде му се место (Сирах 13,27). Али не овде. Ни при Цркви не допуштам похлепу и немар, него свима заједничку поуку предлажем. И гледај памет учитељеву, како је и пре беседе, самим позивом, изнео највеће обележје поуке. Јер позвавши све заједно, нити је једнога пустио да се надима, нити је другога потценио, него их је поучио да нити је богатство добро, као што ни сиромаштво није зло, него су то ствари излишне, које споља придолазе. Тако да је мени свеједно, био ти једно, био друго; јер нити видим да тиме што си богат имаш нешто више, нити тиме што си сиромашан мање. Но можда би неко рекао: А како то да, човек будући и учествујући у истој природи, себе држиш толико вредним, да сматраш да си подобан постати икуменски учитељ, и сазивати људе са крајева земље? Шта то имаш казати толиком гледалишту? Да, каже. Јер кад је сазвао икумену, чинећи реч (своју) веродостојном, чуј шта говори: Уста моја ће говорити мудрост, и брига срца мога памет (Пс 48,4). Други[9] (каже): и певушиће срце моје памет. А Јевреј је исто то казао: уагитх. Виде ли како је одмах узвео беседу? Нећу, каже, говорити о парама, нећу о чиновима, нећу о власти, снази телесној, нећу о другом нечем од ствари пропадљивих, мудрост намеравам говорити са строгошћу, мудрост која ми не долази тек онако и без припреме. Приклонићу к причи ухо своје. — Други[10]: Приклонићу причи ухо своје. А Јевреј вели: Ламасал. — Отворићу у псалтиру загонетку моју. (Пс 48,5). Други[11]: енигму моју. А Јевреј је то казао: Идатхи. И каква је веза тога са (претходно) казаним? Јер ја уместо учитеља сад гледам слушаоца. Позвао си, наиме, (све људе) као слушаоце да чују нешто корисно, а након што су сви пристигли и сабрали се, најавио си да ћеш нешто мудро казивати, ти још ништа не изговоривши, напушташ положај учитеља, и прелазиш на место слушаоца. Приклонићу, каже, к причи ухо своје. Због чега то чини? Веома свесно и следствено казаноме. Пошто је, наиме, рекао: говорићу мудрост, да неко не би помислио да је то што говори (ствар) људска, и за бригу срца, да не би подозревао да је његово откриће, поредством тих ствари показује да су то о чему се говори ствари божанске, и да не говори ништа своје, него оно што је чуо ‒ то и говори. Приклоних, каже наиме, ухо своје Богу, чух од Њега, и оно што је свише сишло у размишљање моје, то и говорим. Зато је и Исаија говорио: Господ ми даје језик васпитања да позна, кад ваља казати реч, придодаде ми ухо да слушам (Ис 50,4). И Павле опет: Вера бива од слушања, а слушање од речи Божје (Рм 10,17). Видиш ли и њега како најпре бива слушалац, а онда учитељ? Зато је други преводилац говорио: И певушиће срце моје. Шта значи: певушиће? Појаће, казиваће Псалам неки духовни. А ако и говорио о бризи, немој се збуњивати, јер шта је примио од Духа, о томе је непрекидно бринуо, у себи покретао, и покренувши другима износио. А шта значи: к причи? Именица прича је многозначна. Прича је, наиме, и обично наклапање, и пример, и поруга, као кад говори: Поставио си нас за причу међу незнабошцима, климање главом међу народима (Пс 43,15). Прича је и загонетна реч, оно што многи зову истраживање, казује нешто што из самих речи није очито, него у себи носи скривену мисао, какве су речи које је Сампсон говорио: Из оног што једе изађе јело, и из снажнога слатко (Суд 14,14), и Соломон: Да разуме приче и тешко разумљиву реч (Приче 1,6). „Прича“ се говори и за поређење: Другу им причу каза говорећи: Царство небеско налик је човеку који сеје добро семе (Мт 13,24). Прича се говори и за моралну поуку: Сине човечији, реци причу њима. Орао онај велики, са крилима великим (Јез 17,2-3), орлом називајући цара. Прича се говори и за праузор, и за слику, као што и Павле показује, говорећи: Вером принесе Аврам Исака кад је кушан, и јединца приношаше онај који је обећање примио (Јевр 11,17); стога га је у причи приносио, то јест у праобразу и слици.

Наставак у штампаном издању

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν μη’ ψαλμὸν. Εἰς τὸ τέλος τοῖς υἱοῖς Κορέ. Ἄλλος, Ἐπινίκιος. Ἀκούσατε ταῦτα, πάντα τὰ ἔθνη. Ἄλλος, Ἀκού σατε τοῦτο. Ἐνωτίσασθε, πάντες οἱ κατοικοῦν τες τὴν οἰκουμένην. Ἄλλος, Τὴν ἐγκατάδυσιν. Ἄλλος φησὶ, Τὴν κατάδυσιν. Ὁ δὲ Ἑβραῖος, Ὄλδ, Οἵ τε γηγενεῖς καὶ οἱ υἱοὶ τῶν ἀνθρώπων. Ἄλλος, Ἥ τε ἀνθρωπότης, προσέτι δὲ καὶ οἱ υἱοὶ ἑκάστου ἀνδρός. Ἐπὶ τὸ αὐτὸ πλούσιος καὶ πέ νης. Ἄλλος, Ὁμοῦ, њен латински наслов је: In psalmum 48. 1. In finem filiis Core. Alius, Triumphalis. 2. Audite haec, omnes gentes. Alius, Audite hoc. Auribus percipite, omnes qui habitatis orbem. Alius, Intimum Occidentem. Alius, Occidentem. Hebraeus, Old. 3. Quinque terrigenae et filii hominum. Alius, Etiam humanum genus, et praeterea filii uniuscujusque viri. Simul in unum dives et pauper. Alius Pariter. Грчки текст: PG 55, 222-240.

[2] Симах.

[3] Непознати у Хексапли.

[4] Исти.

[5] Акила и Симах.

[6] Симах.

[7] Непознати у Хексапли.

[8] Златоусти алудира на древни јелински мит у коме се говори да су људи настали од змијских зуба које је Кадмо посејао у земљу.

[9] Непознати у Хексапли.

[10] Исти.

[11] Исти.