На Псалам четрдесет седми

Ода Псалма, синовима Крејевим. Велики је Господ и хваљен веома, у граду Бога нашега, на гори светој Његовој, добро их утврђујући радошћу све земље[1]. Други[2] каже: лепим изданком, радошћу све земље. Други[3]: Од почетка издвојеним радошћу све земље.

1. И овде (Давид) објављује ослобођење од ратова и слободу од борбе. Пошто су, наиме, (Јевреји) вративши се из Вавилона и ослободивши се дуготрајног заробљеништва, узели земљу отачку и избегли многе ратове, за све то благодарећи Узрочнику тих добара, ове химне поју и кажу: Велики је Господ и хваљен веома (Пс 47,2). Говоре велики, а колико, то не говоре, јер нико то и не зна; зато је додао: и хваљен веома. Величанству Његовом, наиме, нема граница. А то што говори је следеће: Треба славити и хвалити Њега јединога, и то у обиљу многоме, хвалити Га (треба) и због величине Суштине (Његове), бесконачне и непојамне, и због обиља доброчинстава нама учињених. Јер благоизволео је, и урадио шта је хтео. У граду Бога нашега, на гори светој Његовој. Шта то говориш? Тамо сабијаш хвалу Његову, Њега великога и хваљенога, у град и на гору? Не говорим, каже, то, него да смо ми пре других ствари то познали. Или је, дакле, тиме: у граду Бога нашега, то казао, или је хотећи да објави да се кроз чудеса што су се на том граду збила показало величанство Његово и слава, јер је заробљенике, људе одбачене, презрене, њих који су као у гробу држани у земљи непријатељској, њих је припремио да одједном тако заблистају, на господаре своје надјачају, и понове се врате (у град) и у претходно благостање, и врате стари облик отаџбине. Показује Га, каже наиме, и величина видљивих творевина, но будући да се већина (људи) од давнине показују наразумнијим, придодаје познање од ратова, и оно од победе, непрекидно подижући чудесне оне трофеје победне, и производећи промену на боље, творећи таква чудеса мимо надања и свакога очекивања. Његовим, пак, назива тај град, не друге (градове) лишавајући Промисла Његовог, него показујући да они имају нешто више од других у погледу познања (Бога). Јер о другим (градовима) би се могло говорити као о Његовим само по стварању, а о овоме и по усвојењу, и због тога што сва чуда тамо настају. Тада се, дакле, за тај град говорило да је Божји, а сада смо сви ми Божји. Који су, каже се наиме, Христови, распеше тело заједно са страстима и пожудама (Гал 5,24). Виде ли напон врлине? Због тога се и за гору говори да је Божја, будући да је тамо Богу служено.

Добро их утврђујући радошћу све земље. Многа је нејсаност казанога, зато ваља пазити. Јер ономе који ово чита тек онако, то чини тешкоћу многу, а који је то казао са строгошћу, видеће след и ланац мисли. Оно што говори је следеће: Велики је Господ у Божјем граду нашем, на гори светој, добро утврђеним, то јест лепо утврђеним, лепо га утврдивши, лепо га учврстивши у радости и весељу све икумене. Исто то загонетно наговештавајући и други (преводилац) каже: Издвојеним весељем све земље. Јер њега[4] је учинио радошћу и весељем све земље. Јер отуд је извор благочестија, и коренови и почеци богопознања. Такав, дакле, будући, њега је укоренио, и лепо утврдио на украс икумене, на радовање, на радост све земље. Јерусалим је, наиме, тада био училиште земље, и они који хоће радост уживати, и дичити се, и украшавати се, ту су учили оно што је требало. То објављујући није казао утврђујући, него добро утврђујући. А ако неко хоће то узети по аналогији, видеће истину ствари. Јер отуда је настало радовање свуда по икумени, отуда (је дошло) весеље и радост, отуда извори мудрољубља, тамо где је Христос разапет, одакле Апостоли беху одаслани: Јер ће са Сиона изаћи закон, и реч Господња из Јерусалима (Мих 4,2), та радост има корене бесмртне.

Горе Сион плећа северна (Пс 47,3). Други[5] каже: Горе Сион бедра северна. А Јевреј(ски): Ар Сион иерхти сафун. Због чега, реци ми, сад помиње север и подвлачи нам положај места? Пошто им се рат, кад варвари наилазе, непрекидно са те стране распиривао; па и Пророци непрекидно о томе говоре, називајући то севером, и описују котао што се са те стране разгорева (в. Јер 1,13), тамо, наиме, лежи земља Персијанаца у односу на Палестину. Дивећи се, дакле, томе што се десило, исто то је додао, објављујући: Њу, која је са те стране непрестано нападана, учинио си неосвојивом. Као што би, наиме, неко о телу могао говорити: Онај део слаби, снажнијим си учинио, управо то и он овде загонетно наговештава говорећи: Откуд (долазе) запомагања, откуд сузе, откуд претпоставка несреће, ти делови се испунише задовољством, расоположењем. Откуд (долазе) претње, страхови и опасности, тамо је радост и весеље, и нико надаље није био у страху од севернијег дела творевине, нико није (због њега) клонуо, нико не подозрева, него су сви у весељу, јер си ту земљу Ти укоренио у задовољству. Град Цара великога. Бог у кулама његовим познаје се, кад га штити (Пс 47,3). Други[6] (каже): Познаде се. Други[7]: Бог ће се у дворовима његовим познати у тврђавама. Други[8]: Бог у кулама његовим познаде се у избрању његовом.

2. Оглашава достојанство његово, добар глас, венац, говорећи: Град Цара великога. А затим, показујући како је то град Цара великога, наводи: У кулама његовим познаје се, показујући Промисао многи, јер га свега у свему спасава, не само старајући се потпуно о њему, него и показујући Промисао свој о свакоме дому (у њему). Нама је, наиме, (Господ) познат и без тога, а непријатељима је и ту показао снагу своју. Јер и код Језекиља је наишао читав облак непријатељâ, и свега га као мрежом окруживши, удаљише се већину мртвих оставивши (в. 2Цар гл.19). А и многи други, више пута у њега ушавши повукоше се постиђени. А све то, каже, беше учињено Промислом Божјим, и блиставим га је учинило. Није постао велики само тиме што је блистав, него и што је тако билстав.

Јер гле, цареви земљски сабраше се, дођоше на исто (место) — Други[9] каже: Гле, цареви се саставише. — Они видевши (га) тако, задивише се, смутише, потресоше, трепет их обузе. Тамо (их обузеше) трудови, као породиљу; У ветру силоном — Други[10] каже: ветром силним. Други[11]: ветром врелим. — скршићеш лађе Тарсијске. (Пс 47,5-8) Други[12]: Разбићеш. А Јевреј(ски) се каже: тарсис. Овде приповеда о рату, тешком и са свих страна скованом, и победи још сјајнијој. Пошто је казао да га штити и показује промисоа многи (о граду), надаље показује како га је заштитио. Јер кад су небројени народи ударили, то наиме објављује преко мноштва царева, и не само да напросто наиђоше, него уједињени и постројени, такве настадоше ствари да они, задививши се самим тим чудима ‒ одлазе. Јер рат се тако окрену, да се они удаљују испунивши се укочености и страве, у агонији великој одскочише многи уплашивши се малобројних, постројени разбијених, расположени ништа боље од жене породиље. Стога је очито да тај рат није извојеван по људском следу (ствари), него је Бог био тај који је водио бој, који је духове њихове не само оборио, него и размишљање њихово тресао, порођајне болове уметнувши у њих, и неки страх неизрецив код њих производећи. И десило се исто као кад би се сакупила велика флота бродова, а жесток ветар ударивши све бродове скршио, тријере потопио и одједном све бацио у збрку многу. Јер овде ми се чини да се посредством тога примера показује лакоћа победе и обиље пометње. Служећи се, наиме, поморском флотом, и ови који су придошли из далеке неке и туђе земље, као каквим ветром силним сви изгинуше (гоњени) гневом Божјим. Зато је објављујући и место одакле су дошли, навео оно: тасрсијски. Тако је, наиме, и Јевреј објавио посредством израза који представисмо вас ради у читању казанога. Или, дакле, то треба казати, или оно што сам ретходно рекао, као што је бродове тарсијке јак ветар често ударивши скршио, управо тако је Бог скршио мноштва она.

Као што чусмо, тако и видесмо у граду Господа Силâ, у граду Бога нашега (Пс 47,9). Виде ли како изводи оно горње, оно добро утврђујући? Јер није казао добро утврдивши, него утврђујући, то јест: непрекидно промишљајући, непрекидно се старајући, непрекидно ограђујући. Јер казавши оно што се тада десило, беседу наводи на древне приповести, показујући да су оне сродне са овима. Оно што смо, каже, знали на речима, исто то смо на делима видели: победе, трофеје победне Божје, старање, чуда необична. Јер Бог није стао вазда то чинећи. Тако да је Њему својствено и ослобађати опасности, и руководити ка богопознању. И лепо се Пророк опоменуо онога што је пре много времена настало. Будући да, наиме, васпитава и по древним приповестима, и по новим делима, тако да грубљи од њих и по догађајима и ономе што се већ десило верују и двоструку убирају добит, и слушање им бива уместо призора. Бог га је утемељио до века. Схватисмо, Боже, милост твоју усред народа твог. — Други[13] (каже): Наслутисмо, Боже, милост твоју у сред народа твога. А Јевреј: Ихалах деммину. — По имену твоме, Боже, тако је и хвала твоја по крајевима земље (Пс 47,9-10).

3. Пошто је казао: шта чусмо, исто то и видесмо, говори и шта је чуо и шта је видео. Шта је, дакле, чуо и шта је видео? Да благодат Божја град чини јачим и неразоривим. Јер то му је темељ, то снага, то га неосвојивим чини, не људско савезништво и помоћ, нити снага оружја, нити куле и зидине, него шта? Бог га држи. У томе их је понајвише требало васпитавати, и Пророк их напрекидно ка томе узводи.

Наставак у штампаном издању

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Ὠδὴ ψαλμοῦ τοῖς υἱοῖς Κορέ. Μέγας Κύριος καὶ αἰνετὸς σφόδρα, ἐν πόλει τοῦ Θεοῦ ἡμῶν, ἐν ὄρει ἁγίῳ αὐτοῦ, εὐριζῶν ἀγαλλιάματι πάσης τῆς γῆς. Ἕτερός φησι, Καλῷ βλαστήματι, χάρματι πάσης τῆς γῆς. Ἄλλος, Ἀπ' ἀρχῆς ἀφωρισμένῳ ἀγλαΐσματι πάσης τῆς γῆς, њен латински наслов је: 1. Canticum Psalmi filiis Core.2. Magnus Dominus et laudabilis valde, in civitate Dei nostri, in monte ejus, 3. bene radicibus firmans exsultatione universae terrae. Alius dicit, Pulchro germine, glaudio universae terrae. Alius, Ab initio praescripto splendore universae terrae. Грчки текст: PG 55, 216-222

[2] Акила.

[3] Симах.

[4] Јерусалим.

[5] Непознати у Хексапли.

[6] Исти.

[7] Симах.

[8] Непознати у Хексапли.

[9] Симах.

[10] Исти.

[11] Акила.

[12] Симах.

[13] Симах.