На Псалам дванаести

За крај[1], Псалам Давидов. Други[2] (каже): Победнича ода Давидова. Други[3]: На победу. Докле ћеш ме, Господе, заборављати до краја? Други[4]: Заборављаш ме сасвим. Докле ћеш одвраћати лице своје од мене? Други[5]: Кријеш. Докле ћу стављати мисли у душу своју? Други[6]: Ређати мисли. Болове у срцу моме дању и ноћу. Други: Бринути се у души својој дању (Пс 12,1-3).

1. Није мало добро ни то: добити осећај заборава Божег. А немој мислити да је заборав страст, него остављеност. Многи страдајући од тога, нити то знају, нити се жалосте; а овај блажени (муж) не само да је то знао, него је и време (остављености) у себи рачунао. Јер оно: докле показује да је то време дуго; због тога се жалости и јадикује. А ти обрати пажњу на то како нигде не тугује због неке животне ствари: због пара, славе, него свуда због благоволенија (Божјег). А откуд је, кажеш, знао да га је Бог заборавио? Пошто је знао и кад га се сећао, јасно је знао и шта је заборав, а шта спомен; не као што многи људи кад се богате, кад излазе на глас код других људи, кад им све тече својим током, кад непријатеље надјачавају, тада сматрају да их се Бог сећа, због тога не знају ни кад их заборави. Они, наиме, не познајући знамење сећања, не познају ни заборав. Ако, наиме, не знају символе пријатељства (Божјег), не познају ни символе непријатељства. Бог, наиме, заборавља многе који те такве ствари[7] имају, њих понајвише, а почесто се опомиње оних што су у супротним околностима. Јер ништа тако не твори помињање као: чинити нешто добро, бити трезвен, бдети, о врлини се старати, као што заборав (Божји) није ништа друго него: бити у гресима, похлепи и отимању. И ти, дакле, љубљени, кад си у невољама, немој говорити: „Заборави ме Бог“, него кад си у гресима, и кад ти све иде својим током. Ако то знаш, одмах ћеш одустати од неваљалих работа.

Докле ћеш одвраћати лице своје од мене? (Пс 12,2) То је напрегнути заборав. (Псалмопојац) по људским особинама показује дејства Божја и подцртава гнев Његов и кажњавање. А Бог, опет, одвраћа лице своје (од нас) кад радимо ствари недостојне Његових заповести. Кад пружате, каже, руке ваше, одвратићу очи своје од вас. А затим (наводи) и узрок: Јер руке ваш су пуне крви (Ис 1,15). И то је, опет, знак старања (Његовг) многог, и остављеност, и одвраћање лица; а Он то чини да нас јаче привуче (себи). Па и лудо заљубљени оставља предмет љубави без пажње, не избацујући га из размишљања, него хотећи да га окрене и састави са собом. Указавши на одвраћање, говори и о забораву, и ономе што му је из њега уследило. А шта је то? То што наводи говорећи: Докле ћу стављати мисли у душу моју? (Пс 12,3) Као што онај што је из луке изашао лута свуда, и онај што је светла лишен о многе удара, управо тако и који је допао заборава Божјег, себе за стално предаје размишљањима, бригама и жалостима. А и то не мало Бога окреће к нама, то: размишљати, бринути се, гристи се, жалостити, имати појам о одвраћању Његовом. Што и Павле о себи каже пишући Коринћанима: Ко је тај који мене весели, ако није онај којега ја жалостим? (2Кор 2,2) Јер није, љубљени, мала добит то: осећати одврћање Божје (од себе), туговати, жалостити се (због тога). Тако ћемо Га, наиме, брзо к нама окренути.

Докле ће се узности непријатељ мој нада мном? Погледај, услиши ме, Господе Боже мој. Просветли очи моје да како не усним на смрт (Пс 12,3-4). Као што, наиме, кад се држимо Бога и кад је Он с нама, све жалосне ствари бивају далеко од нас, тако и кад (Господ) одступи (од нас) и заборави, душа се кида, срце тугује, наступају они што нам бол наносе и све сами бездани и хриди. А то се допушта како би се свим тим стварима кидајући себе људи лакомисленији ревносније вратили тамо одакле су отпали. Преваспитаће те, каже, одступништво твоје, и злоћа твоја прекориће те (Јер 2,19). Тако да је и остављеност Божја један вид промисла (Његовог). Јер кад (Он) промишљајући и старајући се бива презрен, одлази на кратко и изостаје, како би кад збаце са себе лакомисленост, људи лакоумни ревноснији постали. Погледај, каже, види непријатеља како се узноси нада мном, и ако не због муке моје, онда због разметљивости његове и дрскости услиши ме. И шта тражиш? Да навладаш непријатеље? Не то, каже, него: просветли очи срца мога, одагнај мрак што се излио на видело душе моје и помрачује ми око ума. То тражим: Просветли очи моје. Да како непријатељ мој не каже, видевши ме да сам се спутио у смрт греха: И тако, надјачах га. Савладах га, оно што хтедох видети, то ми и би. Шта значи: Надјачах га? Да ако и није напросто снажан, спрам мене, међутим, постаде снажан. Пораз наш додатно му је дао снагу, јаким се показује, моћним и непобедивим.

2. Видиш ли да кад грешимо, не само да себе постиђујемо, убијамо, у смрт бацамо, него и тиме што смо надјачани непријатеље силнијим и моћнијим објављујемо; и не само то, него их и у радост и весеље уводимо. Гле колико безумље, колика удареност је то: непријатељима саборац бити те радовати и веселити душу онима што нас жалосте и сатиру! Гле колика неумесност. Непријатеља треба победити: Јер онемоћаше мачеви његови на крају, и пропаде безбожник (Пс 9,7.6), победити га треба, а он нас победи, и не само то, него га и силним и снажним показујемо, и ни на томе не стаје лудило и болест крајња, него га припремамо за весеље и радовање. Пијанство уистину крајње и зло крајње (је) грех. Обрадоваће се ако се поколебам (Пс 12,5). Три разлога наводи Пророк да смекша Господара, е да га погледа и окрене лице своје к њему и услиши молитву његову: власт и снагу непријатељâ, и пре тога узношење и хваљење њихово, и треће ‒ радовање и весеље њихово, и само што не говори: Ако не окрећеш лице своје к мени, Господе, због мољења мога и муке моје, онда (га окрени) због разметљивости непријатељâ, јер се код снаге (своје) веома узносе; јер се радују невољама мојим, смеју падовима (мојим). Услиши ме, просветли очи моје (Пс 12,4-5). Развеј дубоки сан код грехова мојих, којим уснувши брзо бих заспао смрћу душе. Јер ако је то што се поколебах њима радост и хвала велика, мисле да је то снага и тиме се веома узносе, и несносни су, ако бих до смрти (душевне) сишао, шта онда они не би учинили? Видиш ли Пророка како највећим губитком, ништа мањим од кажњавања и одмазде, сматра то: радовати заједничког непријатеља, показато га јаким, милисти да је узвишен. Да та зла, наиме, није сматрао највећим и несносним, не би их истурио напред у зазивању Бога и привлачењу милости Његове. Тако и ми да чинимо, и да пазимо и боримо се да како не узвисимо непријатеља, да га како не покажемо јаким, да га како не обрадујемо, него супротно: да га учинимо понизним, нимало цењеним, слабим, пониженим и зловољним. Јер ако грешнике види како добра дела чине, он постаје све то скупа.

А ја се у милост твоју понадах (Пс 12,6). Шта, дакле, добро учинивши иштеш да (Господ) опет погледа на тебе, услиши мољење твоје, просветли ти очи разума? Откуд ти то? Други (људи), каже, ако би имали нешто казати, нека говоре, а ја једно знам, једно говорим, тамо ми је сво надање, то истурам напред: милост воју, човекољубље твоје. А ја се, каже, у милост твоју понадах. Виде ли смиреноумље Пророково? Виде ли благоразумије тога мужа? Премда небројена добра дела (иза себе) има и њима може да смекша Бога, ниједно од њих не говори, него прибегава једино милости Божјој. Тако да је очигледно да кад о њима говори, као оно: еда ли учиних то, еда ли узвратих (Пс 7,4.5) и томе слично, говори то допавши у изнудицу многу, које кад нема, не казује ниједно од њих, него напред истура милост и човекољубље Божје уместо сваког мољења. А затим, уверен да се неће преварири у тој нади, наводи: обрадоваће се срце моје спасењу твоме (Пс 12,6). Виде ли душу добре наде? Заиска, па и пре но што доби, благодари као да је (тражено) добио, поје Богу и све унапред савршава. А откуд то да је имао тако добру наду? По благоразумију многом, по ревности многој у искању знао је да ће Бог услишити онога који иште тако, са топлином многом у срцу и покретом. Као што, наиме, они који траже хладно и безбрижно, и кад добију (тражено), готово и не осећају да је то дар, тако и они што искање чине са напетим усрђем и ревношћу, и пре него што (тражено) добију, од свог силног и чистог расположења имају осећај дара као да су га већ добили, док божанска благодат унапред уметне радост у њих; благодаре због тога и близу су добијања. Обрадоваће се срце моје спасењу твоме. То, каже, весели срце моје, то: од Тебе спасење задобити! Срце ми весели то што си Ти спасење његово.

3. Виде ли једну радост и другу радост? Радост непријатељâ код пада (нашега), и радост душе код спасења свога? Она прва је радост злога, а ова друга радост оних што се спасавају. Она прва је поруга и онога који мисли да се радује, и онога чему се радује, а ова је спасење и позив ономе који се радује. Том радошћу и весељем да се весалимо и радујемо, а ону да избегавамо и да је се гнушамо. Певаћу Господу Добротвору мојему, и псалмопојаћу имену Господа Вишњега (Пс 12,6). У спомен, каже, доброчинства оду ћу посветити Господу, јер ми доброчинство учини, непријатеља унизи, срамотом га испуни, слабост његову показа, услиша мољење моје, окрену Лице своје к мени развејавши таму и мрак кроз које у смрт гредих; и радујући се спасењу Његовом, као какав спомен неуклоњиви, оду ову посвећујем доброчинствима мени (учињеним), и нећу је само сада певати и у мислима набрајати доброчинства, него ћу и времену што следи певати и псалмопојати имену Господњем, неизбрисиво у срцу носећи величину доброчинства. Таква, дакле, душа не само да се лако избавља зала кад у њих западне, него и безбеднија постаје у погледу тога да више никада у њих не западне. Јер кад вазда у сећању носи доброчинство (Божје), јасно је да ће у сећању држати и несреће од којих се ослободла добивши доброчинство. А имајући сећање на невоље, она брижљиво размишља откуд јој дођоше те невоље, и из ког узрока је упала у толико зло; а размишљајући о томе себе ограђује са свих страна како не би опет запала у исте несреће; тако надаље лепо уређујући свој живот, васпитавајући се, она Избавитељу многу благодарност исповеда; као што је нашла Избавитеља, тако моли да и у будуће у свему има у Њему чувара. Њу и ми да опонашамо, макар се упрљали неким грехом, брзо да се отрезнимо, те да тај пад учинимо разлогом безбедности (наше), и поводом да више никад не грешимо. Како ћеш, дакле, то учинити? Имаш Давида за учитеља. Сагрешио си? Немој дремати у греху, него се разбуди; одмах помисли да је Бог одвратио лице своје од тебе, да те је заборавио; затим заплачи, уздиши, сваке ноћи заливај постељу своју сузама, одскочи од оних што безакоње чине. То су лекције Давидове. Реци заједно са њим: Докле ћеш ме, Господе, заборављати до краја? Докле ћеш одвраћати лице своје од мене? Реци то не језиком, него много пре срцем, реци и друга правдања Давидова. Кад све кажеш, понадај се у милост Његову, понадај се, немој се двоумити. Јер који се двоуми, каже, налик је таласу морском кога ветар подиже и витла. Нека не мисли такав, каже, да ће ишта добити од Бога. Јер двоједушан човек непостојан је на свим путевима својим (уп. Јаков 1,6-8). Понадај се, дакле, у милост Његову, нимало не сумњај, и свакако ћеш добити тражено; а кад добијеш не буди незахвалан Добротвору и неблагодаран, него учини спомен на доброчинство, узнеси оду захвалну Владици. Но, можда је сâм не знаш саставити? Сазови сиромахе, језике њихове употреби, за себе их наоружај. Добро знај да ће се рађе од Давидове слушати та ода коју су сиромаси спевали. Јер као што инструмент са више струна производи пријатнију мелодију од онога са једном, тако ће и (мелодија) сиромаха из различитих (гласова састављена) Ономе који слуша глас сиромахâ зазвучати пријатно и умиљато. Постави и себи и Богу тај споменик, Њему споменик доброчинства, а себи доказ благодарности (твоје) и благоразумија, символ помена сталнога, који вазда имајући у срцу, управљај животом својим; или боље, управљајмо, како бисмо се и тамо удостојили добијања добара, у Христу Исусу, Господу нашему, Којему нека је слава и держава у векове векова. Амин.

Наставак у штампаном издању

 

[1] Наслов Беседе на грчком гласи: Εἰς τὸν ιβ’ ψαλμὸν. Εἰς τὸ τέλος τῷ Δαυῒδ. Ἄλλος, Ἐπινίκιος ᾠδὴ τοῦ Δαυῒδ. Ἄλλος, Εἰς νῖκος. Ἕως πότε, Κύριε, ἐπιλήσῃ μου εἰς τέλος; Ἄλλος, Ἐκλανθάνῃ μου τέλεον. Ἕως πότε ἀποστρέφεις τὸ πρόσωπόν σου ἀπ’ ἐμοῦ; Ἄλλος, Κρύπτεις. Ἕως τίνος θήσομαι βουλὰς ἐν ψυχῇ μου, Ἄλλος, Τάξω γνώμας. Ὀδύνας ἐν καρδίᾳ μου ἡμέρας καὶ νυκτός. Ἄλλος, Μέριμναν ἐν τῇ διανοίᾳ μου καθ’ ἡμέραν, њен латински наслов је: Expositio in psalmum 12. 1. In finem Psalmus David. Alius, Pro victoria canticum David. Alius, In victoriam.Usquequo, Domine, oblivisceris me in finem? Alius, Oblivisceris me penitus. Usquequo avertis faciem tuam a me? Alius, Absconais.2. Quamdiu ponam consilia in anima mea? Alius, Statuam sententias. Dolores in corde meo per diem et noctem. Alius, Sollicitudinem in cogitatione mea per diem. Грчки текст: PG 55, 149-154.

[2] Симах.

[3] Теодотион.

[4] Симах.

[5] Акила, Симах, Теодотион.

[6] Непознати преводилац у Хексапли.

[7] Богатство, славу, моћ.