Д. Н. Јакшић, ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ У ИМПЕРИЈИ И ЗЛАТОУСТОВ ОДНОС ПРЕМА ЊИМА

 

 

 

 

ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ У ИМПЕРИЈИ И ЗЛАТОУСТОВ ОДНОС ПРЕМА ЊИМА.

ЗЛАТОУСТОВИ НЕПРИЈАТЕЉИ И ЊИХОВА СУДБИНА.

СВЕЧАНИ ПРЕНОС ЗЛАТОУСТОВИХ МОШТИЈУ У ЦАРИГРАД

 

„Tunc bene navigavi, cum naufragium feci“

(„Тада сам добро пловио, када сам доживео пропаст“)

 

Златоуст је живео на прелазу из старог века у нови, када људско друштво преживљава највеће и најтеже потресе. Стари идеали незна­божачког времена изгубили су своју пређашњу силу и утицај и антички свет је био пред потпуном пропашћу, док су нови варварски народи већ стајали на границама Империје претећи њеном опстанку. У такво прелазно доба мало је људи са одређеним правцем, који непоколебиво и са јасним сазнањем иду ка тачно одређеном циљу. Како тврди руски византолог Успенски, тада су на сигурном терену стајале само две категорије људи које су јасно виделе ток будућих догађаја. На првом месту – то су били представници хришћанства које је почело да побеђује, а на другом – они варварски народи који су схватили да ће примањем хришћанства лакше постати наследници заоставштине античког света.

Свети Јован Златоуст спада у оне ретке црквене великане који су јасно схватали задатак будућег историјског процеса. У Цариграду је тада било актуелно готско-германско питање. Готи су, поред других варвара, надирали и приближавали се границама нове престонице Римске империје на Босфору, и император Теодосије Велики решио је то питање у хри­шћанском духу. Видећи да је немогуће заштитити границе Империје од њиховог продирања, он је решио да организује заштиту помоћу њих самих. Да би то постигао, Теодосије је својим новим варварскиим пода­ницима дао право грађанства, дозволио им брак са својим грађанима и отворио им слободан приступ грађанским и војним дужностима,[1] чиме је знатно жртвовао свој верски принцип трпећи незнабошце на државној служби, тим више што је постојала јака опозиција таквој његовој политици.

После Теодосијеве смрти 395. године, Источна империја прешла је у руке императора Аркадија, и баш кад је Златоуст постављен за цари­градског епископа, у граду су постојале три јаке партије од којих је зависила судбина империје. Најјача по својој моћи и утицају била је готско-германска партија, коју су чинили службеници готског порекла као и месни грађани германофилског усмерења. На челу партије стајао је Гаина, главни заповедник царске војске, који је имао велики утицај у вишим слојевима престонице.[2] Ту је партију подржавала и царица Евдоксија, жена императора Аркадија, кћи једног од германских вођа. Друга партија, националног и религиозног карактера, уједно и опозиција туђинском варварском утицају, састојала се од сенатора, чиновништва и већине клира. Њен најугледнији и најјачи представник био је Аурелијан, префект града, а доцније конзул (400. г.) Трећа партија заузимала је средину између ове две и на њеном челу налазио се 397-398. г. евнух Евтропије. Тој су партији припадали разни авантуристи и частољупци, који су се у главном руководили својим личним интересима.[3]

Готска или германофилска партија била је врло јака, због чега је сам император Аркадије бивао покаткад приморан да уступа пред разним частољубивим захтевима њених вођа. Тирвингилд (Τιρβιγγίλλου), један од мање познатијих међу њима, у Азији је подигао буну против империје, а Гаина, који је добио налог да угуши побуну, то је извео тако што је заједно са бунтовницима заузео Цариград и затражио од владе да му преда у руке Евтропија, а затим и Аурелијана. Побуњеници су ублажили захтеве само благодарећи Златоусту и његовој говорничкој вештини којом је привремено спасао овој двојици живот.[4]

Класично сведочанство о томе колико су Готи и њихова партија били снажни у империји, имамо у говору (Oratio de Regno – Говор о Краљевству) који је пред императором Аркадијем одржао (397. или 398. године) епископ Синесије[5] из Кирене. По његовим речима, чињеница да се заштита државе, тј. војничка власт и друга важна места у државној управи, налазе у рукама Скита и Гота, представља велику опасност по државну сигурност, јер ти наоружани туђинци могу једног дана пожелети да загосподаре над ненаоружаним становништвом империје. Зато Синесије предлаже да се пре него до тога дође према се чему иде (πρν ον τοτο κειν φ πρόεισιν) ваља духовно прибрати и варваре одстранити са њихових важних позиција. Најпре их треба удаљити од управе и искључити из сената. Синесије напомиње императору да је његов отац Теодосије по свом милосрђу примио те варваре као савезнике, што они нису схватили као врлину („али варварин не разуме (смисла) врлине“ – λλ’ ρετς γε τ βάρβαρον ο ξυνίησιν) већ као слабост, па саветује императору да умножи сопствену војску, која неће бити на терету ни грађанима ни сељацима, и која може издржати борбу са варварским нападима и њиховим продирањем у пределе Империје.[6] Тај Синесијев говор, пун философских и државничких мисли, осликава тешко унутрашње стање Империје која је у рукама туђинских, варварских елемената, те уједно с ретком смелошћу позива императора Аркадија да узме државну власт из њихових руку. Говор је прожет духом искреног патриотизма, али уједно и националног шовинизма, што је Синесију онемогућило да види да су варвари склони примању хришћанства, као и то да је међу Готима већ било много право­славних хришћана.

Успенски сматра да је и Златоуст припадао националној партији и да га је придворна партија зато напустила кад је против њега устао Теофил Александријски, мада и он признаје да Златоуст није био при­сталица шовинизма националне партије.[7] Ми тврдимо да Златоуст није припадао ниједној политичкој партији, па тако ни националној, јер у свакој политичкој партији има, а и мора бити, шовинистичког елемента који искључује једнаку љубав према другима. То би, међутим, противре­чило свеобухватном духу хришћанске љубави коју је Златоуст гајио не само према хришћанском роду, већ и према читавом човечанству. Испра­вност нашег мишљења показује пре свега чињеница да међу многобројним његовим беседама не налазимо ниједну која би говорила о патриотским осећањима, а камоли неку која би их хвалила или глорификовала. Разуме се да Златоуст не одриче осећање љубави према отаџбини: њему је добро била позната велика мука кад човек мора оставити отаџбину и отићи у туђу земљу. Говорећи у 31. Беседи на Књигу Постања о томе како је Бог позвао Аврама да остави своју земљу и да иде у земљу коју ће му Он показати (1 Мој 12, 1), Златоуст опомиње: „Немојмо да једноставно претрчимо оно што је речено (Богом), већ помислимо – колики је терет те заповести… Помисли, љубљени, како узвишену душу захтеваше та заповест… Изиђи, каже, и остави рођаке своје и кућу родитељску и иди у земљу коју ћу ти показати. Кога такве речи неће запрепастити?“[8] Али у 9. Беседи на Матејево Јеванђеље Златоуст кличе: „Зашто високо мудрујеш о отаџбини, кад сам Ја, каже, заповедио, да будеш туђинац у читавој васељени, када треба да такав будеш да читав свет не буде тебе достојан? Јер такве ствари ваља тако презрети, као што их ни јелински филозофи не спомињу, већ их називају спољашњим и последњим. А Павле каже: „јер нису сви Израиљци који су од Израиља… нису оно деца Божја што су по телу деца“ (Рим 9, 6-8). [9]

Како је Златоуст могао да буде члан националистичке партије, он који земљу на којој живимо назива туђином, а загробни свет – отаџбином;[10] који је призивао своју паству у државу чији је градитељ и творац Бог, и где су суседи, поред Св. Павла и Петра, сви пророци, мученици, сабор анђела и арханђела („Ја те водим у такав град чији је градитељ и творац Бог“ – 56. (al. 55.) Беседа на Јованово Јеванђеље).[11] Треба уз то добро памтити да се његове речи никада нису разилазиле са његовим делима. Да је стајао изнад свих партија сведочи и мисионарски рад који је развио ради обраћања варвара – међу њима и Гота – у хришћанство. У том свом високом схватању васељенског значаја хришћанства Златоуст је и питање језика и народног свештенства код варвара решио у узвишеном духу Христовог учења и учења Његовог славног апостола Павла. Златоустов пастирски идеал обухватао је све народе који су примили хришћанство и ушли у крило Христове Цркве.[12] У томе и јесте величина његовог хришћанског духа.

Као што смо видели, главни кривац за Златоустову трагедију био је Теофил Александријски. Велику одговорност уз њега носи и Акакије, епископ верејски, учесник Сабора „под храстом“, који је Златоусту претио говорећи: „Ја ћу му зготовити овај лонац (спремити ручак)“ (γ ατ ρτύω χύτραν), а затим и Северијан, епископ габалски, и Антиох Пто­лемаидски, за које је као своје истакнуте непријатеље Златоуст тражио да се одстране са Сабора „под храстом“ ако желе да се он тамо појави и да се оправда од оптужби.[13] Криви су засигурно и Златоустови наследници на цариградској катедри Арсакије и Атик, који су свакако, да су само хтели, могли бар донекле олакшати његов живот у изгнанству.[14] Није бадава још из изгнанства Златоуст писао ђакониси Олимпијади: „Јер никога се тако не бојим као епископа, изузев мало њих.“[15] Разуме се да део кривице у Златоустовој горкој судбини пада на царицу Евдоксију,[16] прву Германку на источноримском царском престолу,[17] нарочито на њену покварену околину и на слабовољног императора Аркадија, кога с правом Баур назива: „der Unschuldigste unter den Schuldigen“ (Најневинији међу кривима);[18] али, да није било Теофила Александријског, не би дошло до Златоустовог прогонства и сва би се борба против њега сигурно завршила придворним сплеткама.

Златоустово свргавање с цариградске катедре и његово изгнанство изазвало је велику буру негодовања не само у крилу већег дела цари­градске пастве, већ скоро целе источне и западне Цркве, тим више што су скоро сви били убеђени да је Златоуст потпуно невин. Народ је са особитом напетошћу пратио и судбину Златоустових непријатеља, очекујући да ће их још на овом свету сустићи праведни суд Божји, који је препознао, како сведочи Сократ,[19] у прераној смрти царице Евдоксије, која је већ после деветогодишњег брачног живота умрла. Ускоро после Златоуста умро је и император Аркадије (408. г.), навршивши тек 31 годину живота.[20]

Римски богослов Баур, помињући споменутих пет јерараха Источне Цркве као кривце Златоустових страдања, стара се да преко њих омаловажи и Православну Цркву. Он, наиме, пише: „Какву је судбину вечна правда спремила овим људима, то је, наравно, тајна која лежи ван оквира историје. Источне су цркве дале загонетки доста једноставно решење. Учиниле су онако као што после позоришног комада обичава да ради публика која пљеска свим глумцима, како онима добрих, тако и онима ружних улога. Оне су свим учесницима Златоустове трагедије отвориле небеска врата и сплеле око главе нимбус ореол светости: Златоуст, Теофил, Атик, Акакије, Северијан и други мирно седе на небесима источњака заједно, као што су то чинили и у животу.“[21]

Међутим, Свети Јован Дамаскин у спису De imaginibus (oratio III) – Беседа о сликама наводи из хронографије ђакона Исидора ове речи: „Сагрешио је Теофил,[22] оклеветавши Јована Златоуста пред царицом Евдоксијом да је присталица Оригенове јереси… Теофил због тог греха није могао испустити душу, док не дође икона Златоустова, којој по­клонивши се, предаде душу.“[23] Мињ у примедби (39) на овај навод Јована Дамаскина каже да је тај извештај fictitia – измишљотина, јер ни наследник Теофилов, Кирил Александријски (син Теофилове сестре), дуго није хтео да унесе Златоустово име у црквене диптихе. Та Мињева примедба потпуно је неоправдана, јер је Теофил на самртном часу лако могао променити своје мишљење о Златоусту, независно од Кириловог мишљења. Уосталом, Православна Црква не само да није признала Теофила Александријског за свеца, већ је изразила суд да он ни не може бити назван светим, пошто је био узрочник Златоустовог изгнанства.[24]

За Атика се зна да је ипак доцније унео Златоустово име у црквене диптихе[25], чиме је признао Златоустову невиност и незаконитост његовог свргавања. Дакле, Атик се покајао, иако у „једанаестом часу“, после чега га је Црква могла канонизовати.

Што се тиче Акакија Верејског, треба истаћи да је он своју кривицу загладио другим заслугама за Цркву,[26] својим аскетским животом и помагањем сиротињи.[27] Осим тога, и он је унео Златоустово име у црквене диптихе.[28] Северијан Габалски није унесен у број православних светих, мада га је – како Баур признаје – и римска Црква на основу коптских мартиролога била унела у неке старе латинске мартирологе, и тек га је из њих искључио учени кардинал Барониј приликом ревизије римског мартиролога.[29] Остали Златоустови противници међу епископима – како саопштава Паладије – поумирали су после тешких болести и разних телесних мука и страдања. „Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ“ (Рим 12, 19).[30]

Кад помислимо како је велики Отац Христове Цркве Свети Јован Златоуст завршио свој земаљски живот који је провео у дубокој вери и најстрожијој аскези, одрекавши се свог сопственог од родитеља наслеђеног имања у корист сиротиње, који је све своје обилне дохотке употребљавао на издржавање болесника, удовица, сирочади и просјака, и који је у својим узвишеним беседама поучавао хришћанској вери, нади и љубави не само своје најближе стадо, већ читаву васељену – намеће се питање зашто је тај велики Светац морао да заврши свој земаљски живот мученички у изгнанству? Он сам у Аd Stagirium a daemone vexatum (Стагирију кога је демон измучио) (1. књига) пише: „То кажем: да је недостојно истраживати зашто праведници муке трпе, а зликовци мир уживају, кад нам се отворило Царство небеско и кад очекујемо награду у будућем животу.“[31] Ипак, одговор на постављено питање даје индире­ктно сам у свом 3. Писму ђакониси Олимпијади: „Јер ништа, ништа не чини људе славнима и достојнима дивљења и ништа тако не испуњава безбројним благом као мноштво искушења, опасности, муке, туге… кад се кротко све подноси. Тако и сина Јаковљева (Јосифа) ништа није учинило тако блаженим и славним као тадашња клевета, тамница и окови и страдања, која су из тог изникла… Ја видим да је он тада више сијао него кад је седећи на египатском престолу делио храну потребитима и глад утољавао и постао за све уточиштем. Видим га сјајнијег када су му ланци обухватали ноге и руке, неголи кад је у сјајним одеждама био обучен у толику власт. Једно је време било време рада и великог труда – говорим о времену тамнице; а друго – време раскоши, одмора и части, које носи велику насладу, али невелики плод. Због тога га не сматрам тако блаженим кад га је отац поштовао, као што га сматрам блаженим кад су му завидела браћа и кад су с њиме живели непријатељи.“[32] Говорећи о Св. ап. Павлу, Златоуст у 8. Беседи на Посланицу Ефесцима говори: „Не сматрам Павла толико блаженим зато што је у рај однесен, колико зато што је у тамницу бачен; не сматрам га толико блаженим што је чуо неисказане речи, колико што је издржао окове; не сматрам га толико блаженим зато што је био однесен до трећег неба, колико га сматрам блаженим због окова.“[33] Још јаснији одговор на постављено питање Златоуст је дао речима: „Кад би ми неко дао да васкрсавам мртве, не бих то изабрао, већ окове.“[34] И још нешто: из целог Златоустовог судског процеса јасно се види да се он није много бранио од својих нападача, придржавајући се свог принципа исказаног у спису О сујети и како родитељи да васпитавају децу: „Свагда је потребна храброст, само није потребна онда, када бранимо сами себе.“[35]

Засигурно му је Господ, љубећи Свог верног слугу, послао мученички живот, живот у оковима и смрт у изгнанству, да бисмо и ми њега љубили не толико зато што је стајао на челу славне и угледне цариградске Цркве и њене престоничке катедре, колико зато што је као невин био свргнут с ње; не толико зато што му се хришћански свет клањао због његових добрих дела, већ зато што је био невино осуђен, изгнан и у страдањима у изгнанству умро. „А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2 Тим 3, 12). Лепо је за Златоуста рекао блажени Теодорит Кирски: „Тако је требало бити, да извршиш и пут мученика.“[36]

Паладије је у свом дијалогу, говорећи о Златоустовој сахрани близу гроба Светог мученика Василиска, прорекао и даљу његову судбину, називајући га „трпострадалник победоносац“ (θλητς νικηφόρος).[37] И заиста, свргнути и изгнани Златоуст постао је победник – „λυόµενος γρ, µως λιος στίν!“ (јер ослобођен, опет светило постаје!).

Марцелин у својој хроници (Marcellini Comitis Chronicon – Хроника Марцелина учитеља) пише: „Године 428, септембра 26, почела се славити успомена најблаженијег Јована епископа, изгнаног пре тога завишћу злих епископа.“[38] По сведочанству блаженог Теодорита Кирског, године 438. мошти Светог Јована Златоуста са највећом свечаношћу пренесене су из Јерменије у Цариград и смештене у цркву Светих Апостола. За моштима Светог ишао је син цара Аркадија и царице Евдоксије, император Теодосије 2., лијући сузе и молећи за опроштај грехова својих родитеља, који су сагрешили по незнању, и за спас њихових душа.[39] Тако је извршен праведни Божији суд, те можемо с потпуним правом казати речима Минуција Феликса: „Божија је трпељивост највећа: уколико је суд Његов доцнији, утолико је праведнији“[40], или како сам Златоуст у 43. Беседи на Дела апостолска каже: „Уколико исплата дуга заостаје, утолико се камате повећавају“.[41]

Император Лав Мудри (886-911) издао је новелу (διάταξις 88) о свеопштем празновању у целој Цркви седморице великих светих, међу којима је и име Св. Јована Златоуста (ωάννης τ Πάγχρυσον στόµα το Πνεύµατος = Јован златна уста Св. Духа).[42]

Још је једном у историји хришћанске Цркве име Св. Јована Златоуста искрсло и изазвало велику препирку међу православнима на Истоку. За време византијског императора Алексија Комнина, крајем 11. века, избила је оштра расправа међу вернима о томе ко је већи од трију васе­љенских Отаца: Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов или Св. Јован Златоуст? Та препирка донела је поделе међу вернима, од којих су се једни почели називати василијевцима, други григоријевцима, а трећи јовановцима. Једног дана сва се три јерарха јаве заједно у сну евхаи­тском епископу Јовану[43] и објаве му да они имају код Бога једнако достојанство те да треба прекинути узалудни спор и установити један празник за сву тројицу. Јован Евхаитски је тако 30. јануара 1084. први пут прославио празник Света Три Јерарха.[44]

Мошти Св. Јована Златоуста мирно су скоро осам векова почивале у храму Светих Апостола у Цариграду. За време четвртог крсташког рата Млечани, за које Baur каже „sie raubten nicht bloss irdische, sondern auch himmlische Schätze“ (похарали су не само земаљске, него и небе­ске ризнице), заузели су Цариград (1204) и, опљачкавши га немило­срдно, однели су и мошти Св. Јована Златоуста у Рим, где се до сада чувају у храму Св. ап. Петра.[45] Према томе, звучи као морална иронија кад Баур пише: „So ward Rom des heiligen Chrysostomus letzter Schutz im Leben und zugleich seine letzte Zuflucht und Ruhestätte im Tode.“ (Тако је Рим постао светом Златоусту последња заштита у животу и последње прибежиште и почивалиште по смрти).[46] Један део светих моштију Јована Златоуста (глава Светог) – како саопштава професор Пономарјов – налази се у Москви, у катедрали Успења Богородице („в Успенском соборе“).[47]

 



[1] PG 67, 1524.

[2] PG 67, 1521.

[3] Ф. И. Успенский, „Константинополь в последние годы IV века“ // Известия Русскаго археологическаго Института в Константинополе, IV, 3 (София 1899), 158.

[4] ????, 159; ??. Исто, 159; уп. Krumbacher, 914.

[5] То је онај Синесије који је, кад је био постављен за епископа, изјавио: „Бог, закон и освећена рука Теофила дали су ми жену. И сада ја директно и отворено изјављујем пред свима да се нећу ни растати с њоме, нити тајно живети с њоме, као тобоже у недозвољеној вези. Прво је противно благочешћу, друго – законима; већ ја желим имати од ње много прекрасне деце“ (Болотов, III, 145). Синесије је написао и један спис у похвалу ћелавости (φαλάκρας γκώµιον)! (PG 66, 1168-1205). Уп. Bardenhewer, Patrologie, 314-317.

[6] PG 66, 1092-1093, 1097, 110 и даље.

[7] Известия, 158, 163.

[8] PG 53, 286.

[9] PG 57, 181.

[10] PG 59, 429, 430. Тог хришћанског погледа придржавао се и блаж. Августин, који у свом тумачењу 102. псалма пише: „Еt non finitur labor, nisi cum finita fuerit via. Oportet in via laborare, ut in patria gaudeamus (И не окончава се рад, осим кад се буде окончао пут. Треба на путу истрајавати, да би смо се радовали у завичају)“ (PL 37, 1331).

[11] γ δέ σε ες πόλιν γω τοιαύτην, ς τεχνίτης κα δηµιουργς Θεός“. (PG 59, 310). „Πατρίς τε γρ, ν προκατέλαβεν καστος, τυραννήσας, δυστυχήσας, ς πάντες µοίως ξένοι κα πάροικοι, κν π πολ τ νόµατα παίξωµεν“ (Јер отаџбину, коју је свако присвојио, било господарећи, било постајући поражен у рату, чији су сви странци и дошљаци на исти начин једнаки, ипак ћемо исмејавати (ругати) са многим именима) – каже Св. Григорије Богослов (PG 36, 229).

[12] Види Златоустова писма: PG 52, 618 (5), 726.

[13] PG 47, 29.

[14] PG 52, 685. уп. Baur, II, 262, 217.

[15] Οδένα γρ λοιπν δέδοικα ς τος πισκόπους, πλν λίγων“. (PG 52, 617).

[16] Баур пише: „Gewiss ist sie nicht unschuldig an der Chrysostomus–Tragödie. Aber die Lege­nde hat ihr schwer Unrecht getan, als sie ihr die Hauptverantwortung für all das Geschehene Unrecht aufbürdete.“ (Зацело, она није невина за Златоустову трагедију. Али легенда јој је причинила тешку неправду кад јој је натоварила главну одговорност за све што се догодило) (II, 359). Да је царица Евдоксија била крива због Златоустовог прогонства, то потврђује и Златоуст (PG 52, 682, 685), али не треба заборавити да ју је после повратка из првог прогонства називао „матером цркава, хранитељком монаха, заштитницом светих“ и „најпобожнијом владарком“ (PG 52, 445-446; PG 63, 469-470); уп. Ludwig, 108-111.

[17] Ludwig, 171; Baur, II, 305.

[18] Baur, II, 366. Св. Нил (Bardenhewer, Patrologie, 335-336) у свом писму ексконзулу Северу (III, 199) писао је: „Неки епископи, обузети завишћу због великих врлина Јована, епископа цариградског, одбацивши страх Божји, нападоше Богу преданог мужа и истинито светило света, и удесише тако да је сам цар, најпобожнији и најсмиренији човек, послушао њихове лажи и прогнао тог небеског човека“ (PG 79, 476). Св. Нил је писао императору Аркадију (ep. lib. II. ep. 265) после Златоустовог прогонства следеће: „Како желиш да видиш Цариград слободним од врло честих потреса… кад се у њему догађа безброј ужаса, кад се с великом слободом уместо закона укоренило зло, будући да је удаљен стуб Цркве, светило истине, труба Христова (ξορισθέντος το στύλου τς κκλησίας, το φωτς τς ληθείας, τς σάλπιγγος το Χριστο), најблаженији епископ Јован“? (PG 79, 336).

[19] τοτο λεγον κατ Θεο µνιν γενέσθαι, π τ κρίτ καθαιρέσει ωαννου“. (Говорили су да је изазвала гнев против Бога, јер без пресуде и права осуди Јована на прогонство). (PG 67, 724).

[20] PG 67, 729-732.

[21] Baur, II, 367.

[22] Теофил је штавише написао и један памфлет против Златоуста, који се није сачувао, но о коме дознајемо из списа Libri duodecim pro defensione trium capitulorum ( Дванаест књига за одбрану три одељка) Факунда, епископа Хермијанијског (PL 67, 676-678). Факунд назива тај памфлет „innormem librum – књига противна правилима“ и између осталог саопштава како Теофил у њему окривљује Златоуста да је он једном у цркви говорио да се Христос молио, али да није био услишан, јер се није добро молио (PL 67, 677)! Сматра се да је Теофил тај памфлет написао (404-405. г.) због прекида односа Рима с Александријом из страха од сазива новог сабора (васељенског) по питању Златоустове осуде. Факунд, који врло високо цени Златоуста („patrem, melle Attico dulciorem – оца слађег од Атичког меда“) назива Теофила „beatus – блажени“! Уп. Baur, I, XII.

[23] PG 94, 1409.

[24]Кормчая, Москва 1787, 59 („Предуведомление“). Уосталом, морамо признати да се агиолошка наука Православне Цркве налази у стању за плакање, о чему сведочи и ово „Предуведо­мление“.

[25] PG 67, 793; Baur, II, 371, 373, 376.

[26] Hefele, II, 162.

[27] PG 67, 1504-1505; PG 82, 1313.

[28] Ludwig, 172; Baur, II, 375.

[29] Baur, II, 370.

[30] PG 47, 58.

[31] PG 47, 443.

[32] PG 52, 585.

[33] PG 62, 57.

[34] »Ε τίς µοι νεκρούς δωκεν ναστσαι νν, οκ ν τοτο ελόµην, λλ τν λυσιν«. (PG 62, 57).

[35] »πανταχο τ το θυµο χρήσιµον, κε δ µόνον χρηστον, ταν αυτος µύνωµεν«. (Schulte, 23).

[36] Арх. Филарет, 225-226. Баур пише: „Von einem höheren Gesichtspunkt aus kann man nur sagen: Chrysostomus ward von der Vorsehung zum Märtyrer seines apostolischen Eifers und der kirchlichen Disziplin ausersehen; und wenn Gott einen Märtyrer machen wollte, hat er immer auch noch einen Henker dazu gebraucht und gefunden.“ (Са више тачке гледишта може се само рећи: Златоуста је промисао изабрао за мученика његове апостолске ревности и црквене дисциплине; а када Бог жели да човека учини мучеником, за то би увек употребио и пронашао још и егзекутора). (II, 361).

[37] PG 47, 39.

[38] PL 51, 925.

[39] PG 82, 1268.

[40] „Dei patientia maxima: cujus quanto judicium tardum, tanto magis justum est (Божије је стрпљење највеће: уколико је његов суд спор, утолико више је правичан)“. (PL 3, 348).

[41] σ ν χρονίζ ντίδοσις, τοσούτ ο τόκοι πιτείνονται“. (PG 60, 306).

[42] PG 107, 601. Руски превод те новеле штампао је Голубински (История русской Церкви, 1, Москва 1904; уп. исти, История канонизации святых в русской Церкви, Москва 1903, 20)

[43] Krumbacher, 171.

[44] Архиепископ Сергий, Полний месяцеслов Востока, 2, Владимир 1901, 46.

[45] Baur, II, 389.

[46] ib. Са моштима Св. Јована Златоуста украдене су и мошти Св. Григорија Богослова (ib.). Баур ту крађу оправдава тиме што су на тај начин мошти спасене од Турака, који су заузели Цариград тек 250 година после тога! Заиста велика заслуга Венецијанаца! Само, откуд им то пророчко знање? Повраћај моштију у Цариград.

[47] А. Пономарев, „Св. Иоанн Златоуст как учитель веры и благочестия и его значение в русском народе“ // Церковный вестник, бр. 46 (Санкт-Петербург 1907), 1466. Нису ли то оне мошти које спомиње знаменити јерусалимски патријарх Доситеј у писму од 23. априла 1706. руском посланику Толстоју („пет стотина талира које нам је изволео послати уместо милостиње за свете мошти Златоустове“ – Н. Каптерев, Сношения иерусалимского патриарха Досифея с русским правительством (1669-1707), Москва 1891, 237)? Глава Светог пре се налазила у Ватопедском манастиру на Атону, а рука у Лаври Св. Атанасија (Архиепископ Сергий, 2, 468).