Дејан Ј. Лучић, КРАТАК ИСТОРИЈАТ ОБЈАВЉИВАЊА ДЕЛА СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ

 

КРАТАК ИСТОРИЈАТ ОБЈАВЉИВАЊА ДЕЛА СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ

Ваше Високопреосвештенство, Ваша преосвештенства, часни оци, даме и господо[1],

Дозволите ми најпре да изразим своје задовољство и не малу радост што сам овде са вама и што сам добио прилику да пред овако еминентним скупом кажем неку реч о св. Јовану Златоустом чијом се личношћу и делом већ неколико година прилично посвећено бавим, као и да вам пренесем поздраве владике Арсенија, по чијем благослову ја овде говорим.

Чини ми се као да сам јуче са владиком Јованом Пурићем, у то време Епископом Нишким, договарао покретање пројекта објављивања Дела св. Јована Златоустог, а ево пред нама је већ седми, од чак двадесет четири или двадесет пет томова, колико ће их, ако Бог да, укупно бити. Ако иједан пројекат заслужује придев „капиталан”, онда је то без икакве сумње овај. Кад сам већ поменуо прве договоре са Владиком Јованом, дозволићете ми да се присетим и једне анегдоте. Већ смо били договорили основне обрисе пројекта, пита ме владика Јован: „Колико ће томова бити?” Ја кажем: „Двадесет четири или двадесет пет!” „А којом динамиком можеш да преводиш?“ Кажем: „Тешко да могу више од једног тома годишње”. Владика се кратко замисли, погледа ме, и пита: „А које ти беше годиште?”

Са друге стране треба рећи и на кога смо се у овом великом послу ослонили. И не само да је то неки основни ред, него се тек тада види колико је то озбиљан и грандиозан пројекат. Но, та грандиозност Дела св. Јована није последица његове скрибоманије — никако! — она је последица велике фасцинације слушалаца његовим беседама. Та фасцинација је била толика да је на његовим проповедима, као што знате, увек бивало и по два-три брзописца који су помно хватали сваку његову реч. Неке од тих „записа” он је касније редиговао, а неки су остали „недотерани” и као такви депоновани у Библиотеку Константипољске Патријаршије. И управу то искрсава проблем са којим се суочава сваки покушај уобличавања Златоустовог корпуса у целину – па и овај Епархије нишке, а ево и зашто: Библиотека Констатинопољске Патријаршије је крајем осмог века, тачније године 790, страдала у пожару. Хроничар Јован Зонара у својим Аналима пише:

„А кад је наступио пожар, велики триклинос светих владара, који се Томин назива, прогутала је ватра, којом приликом су, говоре, изгорели и записи излагања Божанског Писма које је златнога језика Јован саставио, тамо негде одложени”[2] (Zonara, XV,12,1-4).

Стога учени константинопољски патријарх Фотије који је живео у деветом веку (810-893.) — рођен је дакле двадесет година после поменутог пожара — у својој чувеној Библиотеци не говори о целини корпуса св. Јована, него о појединим његовим делима која је читао (помиње их у кодексима 25, 86, 172-174, 270, 274, 277). Дакле, списи којима ми данас располажемо не потичу из оне „изворне“ збирке, него су то копије из различитих манастирских или приватних колекција и библиотека, прављених у најразличитије сврхе. Списи св. Јована (а и списи њему приписивани) најчешће су улазили у различите зборнике текстова, на основу којих су касније, готово одмах по открићу штампе, издавачи кренули у објављивање Дела св. Јована.

Ја се овде нећу бавити исцрпним приказом тог процеса, али не могу а да не поменем издање сир Хенрија Савилија (Henry Savile 1549-1622), које уједно представља и први покушај објављивања целокупних дела. Сир Хенри је био веома образована личност са најразличитијим сферама интересовања. Добро је знао грчки (био је тутор за грчки краљице Јелисавете), преводио на енглески Нови Завет, Тацита, бавио се Еуклидовом геометријом, утемељио две катедре на Оксфорду, једну за геометрију, и другу за астрономију, био посланик у енглеском Парламенту у два наврата – истинска страст му је, међутим, била бављење св. Јованом Златоустим. Путовао је по европским градовима трагајући по тамошњим библиотекама за његовим списима, а ангажовао је и известан број пријатеља и сарадника који су му помагали у том послу. Резултат је био осмотомно издање Sancti Ioannis Chrysostomi Opera, graece, Octo voluminibus. Etonae, in Collegio Regali, excudebat Joannes Norton, 1613. Грчки наслов (у преводу) гласио је: Међу светима Јована архиепископа Констатинопољскога, Златоустога, од пронађенога томови од 1 до 8, издати трудом и о трошку Хенрија Савилија са старих преписа. Куриозитет овога издања је што је било на грчком, без превода на латински који је тада био језик образованих људи, те је дакле било намењено искључиво специјалистима. Осим тога, сир Хенри је на њега потрошио читаво мало богатство (осам хиљада фунти), што га је у очима његових савременика (а нарочито његове жене) чинило правим чудаком.

Готово истовремено, у Француској је учени језуита Фронтон ди Дик (Fronton du Duc лат. Fronton Ducaeus), чије име срећемо међу сарадницима Савилијевим, 1614. године отпочео објављивање свог издања Дела св. Јована које је садржавало како грчки текст, тако и превод на латински. Сâм је преводио на латински дела која до тада нису била преведена, а такође и писао коментаре. Он, међутим, није имао на располагању средства која и Савили, те се рад одужио, а превремена смрт га је, после објављена четири тома, онемогућила да започети посао оконча. Његов рад наставио је Фредерик, а завршио Клаудије Морел. На шест томова Фронтона и Фредерика Морела, Клаудије Морел је додао још шест, тако да је на крају, 1636. године, издање је имало укупно дванаест томова in folio. Управо ово издање постало је основа за сва каснија издања Златоустових дела.

У осамнаестом веку бенедиктинац Бернар де Монфокон приредио је у 13 томова ново издање Дела св. Јована које је, као прво, претендовало на целовитост. Прво издање изашло је 1718. у Паризу, друго 1734. у Венецији, а друго париско издање било је објављено 1740. године. Издање је носило наслов: Τοῦ ἐν ἁγίοις πατρος ὑμων Ιωάννου τοῦ Χρυσοστόμου, Ἀρχιεπισκόπου Κωνσταντινουπόλεως, τὰ εὐρισκομένα πάντα, тј. Међу светима оца нашега Јована Златоустог, Архиепископа Константинопољског, све што се нашло. Ово Монфоконово издање практично је преузето у Мињову збирку посвећену грчким оцима, с тим што се Мињ одлучио да у своје издање унесе дословно све што је било потписано Златоустовим именом, макар то био очигледан фалсификат. У Мињовој збирци посвећеној грчким оцима (Patrologia greca) Златоустом „припадају“ 18 томова (од 47-64), а објављивани су од 1858. до 1860. године.

Сант-Петербуршка Духовна академија је на основу овог Мињовог издања, уз понеке додатке, објавила своје издање: Творения святаго отца нашего Иоанна Златоуста, архиепископа Константинопольского, в русском переводе. Т.1–12. СПБ.: С.-Петербургская духовная академия, 1895–1906.

У Грчкој је године 1872. започето објављивање „свих пронађених дела“ св. Јована: Τα ευρισκομένα απαντα του εν αγίοις πατρως υμων Ιωάννου του Χρυσοστόμου, Αθηναι 1872. Нажалост, ми ово грчко издање нисмо имали у рукама. Међутим, колико нам је познато и оно се у основи базира на Мињу, наравно уз одређене измене и побољшања. Дакле, како бисмо предупредили могуће неспоразуме, ваља рећи да за сада нема, а тешко да ће скорије и бити критичког издања Дела св. Јована. Постоје само критичка издања појединих његових дела или беседа, и тамо где постоје, преводилац настоји да преводи са њих.

Још од првог Савилијевог покушаја објављивања Дела св. Јована, у свим каснијим понавља се одредница: све што се нашло, или: све нађено, што једино и одговара као ближе одређење уз именицу Дела. Нама се, међутим, чини да то у српском звучи помало рогобатно, те смо се одлучили да оставимо просто Дела, без икаквог ближег одређења. Уосталом, Суида или Суда, писац чувеног Лексикона из 10. века, не без ироније, вели: „навести број његових (Златоустових) списа – то није ствар човека, него пре свезнајућег Бога“.

На крају, да кажем да српско издање Дела св. Јована није намењено специјалистима, премда и њима може да послужи као сигурно полазиште, оно је намењено просечно образованом читаоцу који настоји да живи хришћанским животом – с једне стране као подстицај том настојању, и с друге, као утеха када се испрече потешкоће. Уверења смо да бољег подстицаја и боље утехе нема.

[1] Саопштење прочитано на промоцији седмог тома Дела св. Јована Златоустог у Источном Сарајеву, 19. октобра 2018. године.

[2] Ἐμπρησμοῦ δὲ συμβάντος ὁ μέγας τρίκλινος τῶν ἱερῶν ἀνακτόρων ὁ Θωμαΐτης λεγόμενος ἔργον γέγονε τοῦ πυρός, ὅτε λέγονται καυθῆναι καὶ τὰ σχεδιάσματα τῆς ἐξηγήσεως τῆς θείας γραφῆς, ἁ ὁ χρυσοῦς τῆν γλῶτταν συνεγράψατο Ἰωάννης, ἐκεῖσέ που ἀποκείμενα.