Презвитер Јован Вучковић, ПРЕДГОВОР ЗА ШЕСТ КЊИГА О СВЕШТЕНСТВУ

 

ПРЕДГОВОР

за

Св. Јован Златоусти

ШЕСТ КЊИГА О СВЕШТЕНСТВУ

презвитер ЈОВАН ВУЧКОВИЋ

Нови Сад, 1894.

 

ПРЕДГОВОР.

 

Златоустим назван је онај који је ову књигу написао. А велики умови, врсни људи. учени богослови свештеници и срцем и душом, читали су и проучавали: ову књигу; па ни величина гвехова ни врсноћа, ни ученост, ни просвијећена племенитост њихова, све то није им сметало да једнодушно исповједе и потврде, да је ово заиста златна књига. Још и даље су пошли они који су најсвестраније проникли у садржај ове златне књиге Златоустога, рекли су наиме да је књига ова најдрагоценији бисер, међу бисером који је нанизан у величанственом низу списа светога Јована Златоустога. И сами протестантски богослови, премда су појмови њихови о свештенству настрани, не могу се отети ријечи и духу великога писца ове књиге. и они хвале спис овај. О римокатоличким није нужно ни спомињати. А православни. зар би могли не уважавати овакво дјело великога свога оца и учитеља![IX]

Па ипак, не ће бити незнатан број свештеника у православној српској цркви, који нијесу имали згоде ни прилике упознати се са узвишеним мислима. које свети Јован 3латоусти у овоме спису својему развија. Не треба се томе чудити, нити сву кривицу за то сваљивати на наше свештенство. Ко не заборавља гдје су средишта наше православне српске цркве, ко само бар и у најкрупнијим потезима знаде историју народа српскога православне цркве од пет стотина година овамо, томе ће бити све јасно, томе ће бити јасно и то, за што смо ми до сада тако мало читали да многи није ни ову књигу светога Златоустога прочитао. Од рада на правом његову позиву потискивале су прилике православно српско свештенство на друго поље рада.

Али као да надолази вријеме да и православно српско свештенство почне једном већ радити на правоме и искључивоме своме позиву. Свуда гдје има православног српског народа нијесу прилике можда још такве, да свијест наша опћа да сигнал, који би сваког позивао, да стане на своје мјесто, па да војник буде војником, ратар да буде ратаром, занатлија занатлијом, трговац трговцем, политичар политичаром службеник службеником, учитељ учитељем а свештеник да буде свештеником. Има можда још крајева гдје свако мора бити свашта гдје дакле и свештеник не може сву своју душу, цијело своје[X] срце сву вољу и сву снагу своју уложити искључиво у рад свој свештенички. Но, на једном и другом мјесту, мало по мало, настају већ прилике такве које безувјетно захтијевају, да сваки син народа српскога заузме своје мјесто, па радећи у одређеном својем кругу дјелања да изврши потпуно дужност своју.

И свештенство православне српске цркве има свој тачно одређени круг дјелања. Присиљено љутом невољом оно га морало запуштати, и ако га никад није сасвијем напустило. Но баш зато што је то свештенство природни свој круг дјелања запуштало, мораће оно сада, у промијењеним приликама, са највећим напором латити се свога дјела, ако му је у опће стало до тога, да задовољи великога свога господара — Бога — у име кога врши службу своју у народу својем. Господар тај није никад престајао, устима посланика својих преко светога писма и устима цркве своје преко правила црквених, опомињати и православно српско свештенство, да не смеће с ума вјечно спасење старању његовом повјеренога народа Божјега. Он је опомињао али мученички вапаји невољом притиснутога народа заглумљивали су уши свештеничке и свештеник наш није сваки пут ни чуо очинску опомену свога господара, па је сву своју снагу залагао, не за душевно и вјечно спасење, већ за земаљско временито добро свога народа. [XI]

Али од њеког доба почињу поједини чланови самога нашег народа довикивати свештеницима: „попе, у олтар!" Није тешко у изразима овим и у начину којим се довикују, прозрети разлоге, који руководе те синове народа. Намјера се да лако опазити. Разлози ти нијесу племенити, намјера није чиста и узвишена. Но повици овакови опомена су озбиљна православном српском свештенству, да постане правим свештенством, које зна што спада у његов круг дјелања, и у олтару, и ван олтара, и које хоће свјесно и савјесно да изврши сав круг дјелања својега.

И са стране самих свештеника већ се чује овда онда глас, који искрено и отворено исповиједа наше застрањење са пута, којим би у служби својој морали корачати, чује се глас који зове на прави пут.

Црква и њезине власти школа, јавност, све нас почиње звати, да будемо свештеници, свагда свештеници, у свему свештеници. Са пута којим смо дуго ходили, морамо се враћати. А на повратку к нашем правом позиву нема за нас бољег, вјештијег, искренијег, љубазнијег, паметнијег и одушевљенијег вође, но што је велики Отац наш, свети Јован Златоусти. Он нам у спису своме чисто и бистро казује ко смо, у овоме спису своме он нам убједљиво разлаже какви треба да смо, ту нам ставља пред очи, без икаква извијања и околишења, сву тежину, сав терет велике службе наше, а громовитим ри[XII]јечима призивље нам у памет и сву грдну одговорност нашу. Он говори силно, али неке да нас сможди. Он не доводи заблудјелу душу до очајања, већ је подиже, соколи. Ријеч његова тече као слатки мед, разлог његов бистар је као бистрац камен докази његови су једри и пуни. Ријечи, разлогу доказу његову могао би се отимати тек најпокваренији човјек у бесвијести својој. Ако треба да постанемо свештеницима, онда ће нас овај спис светога Јована Златоустога, пажљиво читање истога и размишљање о богатој садржини његовој, најбрже и најсигурније привести к правилном схваћању великога позива нашег и побудити нас, да правилно схваћени позив свој искрено и ревно и извршавамо.

Да томе припомогнем, сматрао сам корисним, да са списом овијем упознајем кандидате за свештеничку службу, којима сам у православном богословском заводу задарском предавао пастирско богословље. А тако исто радим и у нашем богословском училишту карловачком. И што смо више спис овај читали, све више сам се увјеравао, да би било нужно дати га у руке у српском преводу свему нашем свештенству. Цетињска „Просвјета" почела је штампати овај мој превод. Али због болести покојног министра Јована Павловића прекинуто је било издавање „Просвјете". Тада сам почео спремати друго издање овога превода, па сам првобитни пре[XIII]вод поправио, а дометнуо сам још овдје ондје по коју примједбу, како би и они који нијесу викли пажљиво и са размишљањем читати, са што већом користи спис овај читали. Па и мјеста из светога писма, које Златоусти наводи не спомињући од куд су узета, тражио сам и побиљежио сам. Но не вјерујем да сам сва побиљежио јер тешко је распознати ријеч Златоустога од ријечи светога писма. Тако се он сродио са светим писмом!

При превађању трудио сам се, да што вјерније изнесем пред читаоца не само мисао, већ и ријеч светога Златоустога.

Превод сам приредио по тексту грчком Карла Селтмана и Ј. Д. Бенгелија. Овај је 1725. издао у Штутгарту: Johannis Christostomi de sacerdotio libri sex graece et latine, а онај 1887. у Минстеру и Падерборну: Des hl. Johannes Chrisostomus περὶ ἱερωσῦνης λόγοι. Са примједбама које су и у овом и у оном издању, користио сам се такође. Од разних пак превода читао сам латински превод у Бенгелијевом издању, па њемачки од дра. Ј. Хрисост. Митерруцнера у „Bibliothek der Kirchenväter" von Dr. Fr Reithamayr (Kempten 1869), затијем њемачки од дра. Карла Хааса: Des heiligen Johannes Chrisostomus sechs Büher vom Priesterhume, Tübingen 1860. и руски превод протојереја Јоана Колоколова: Слова о священтвъ святаго отца нашего Јоана Златоустаго, архiепископа константинопольскаго, [XIV] второе исправленное изданiе Кораблева и Сирякова, Санктпетерсбургъ 1874. И како сам се баш код свију тих превода — од којих је латински понајбољи — увјерио, да ни један није тачан, да сваки расправљање Златоустога начелних њеких питања силом наводи на своју воденицу, па поједине ријечи или изоставља. или погрјешnо преводи, или у неприродну свезу доводи, то сам се савјесно чувао да не упаднем у исту погрјешку. Због тога се догодило да сам ја гдје које мјесто са свијем друкчије превео, но што су сви споменути преводиоци преводили. А гдје сам посумњао да се можда варам. ту сам замолио савјета у других, о којима сам увјерен, да су дубоко проникли у дух грчкога језика. И морам овдје нарочито захвалити високоученоме господину дру Јовану Туроману, професору у великој школи у Биограду, на љубазности са којом ми је одговорио на моја питања.

Што год сам знао и могао, све сам учинио, само да ми превод буде што достојнији светога имена великог автора овога списа. А ако сам се ипак о што огријешио. молим светога Јована да не узме за гријех, јер није ми била намјера да учиним погрјешку. И молим свакога брата који погрјешку опази, да у љубави братској и хришћанској погрјешку поправи и друге слабије од блудње сачува.

О писцу самом не могу овдје опширније[XV] говорити. али морам још неколико ријечи о спису проговорити.

Шест ових књига о све[тенству, по спољашњем облику своме, нијесу ништа друго него један диалог између писца и пријатеља његова Василија. Повод томе диалогу дао је Василије са својим јадањем на пријатеља Јована, што га је пустио да прими чин свештенички, а он сам није га хтио примити, те је тијем учинио криво и њему као пријатељу, и онима који су га хтјели у чин посветити, а дао је и свијету повода да свашта нагађа и говори. Садржај диалога је обрана Златоустога, у којој он доказује да није учинио криво ни пријатељу ни онима који су га хтјели у чин посветити. Главни је пак дио обране у навађању разлога, због којих Златоусти није хтио никако пристати, да тада већ у чин свештенички ступи. Тај дио обране пун је узвишених, чистих, и правилних мисли о величини, многостручности, тешкоћи и одговорности, која је скопчана са свештеничком службом. А може се ту наћи и многи драгоцјени податак за разумијевање прилика у животу цркве онога доба.

Само се нагађати може, ко је онај Василије с којим се Златоусти овдје разговара. По Сократу био би то св. Василије велики. Али он је старији од Златоустога, он није био његов школски друг, он није рукоположен у Антиохији, већ у Кесарији. Како ће дакле он бити тај Василије?! Учени Фотије, патри[XVI]јарх цариградски држи, да је то био Василије, епископ селевкијски. Али тај Василије је истом 451. године био као епископ на халкидонском четвртом васељенском сабору. (Дъяніяа вселенскихъ соборовъ, Казань 1863. Т. III стр. 649.) Тај је дакле од Златоустога много млађи. Други опет држе да је то онај Василије, који је актима другог васељенеког сабора (цариградског првог од г. 381) потписан као епископ рафанејски Дъяніяа всел. собор. Казань 1859. Т. I. стр. 275.) Ово би могло бити. Но осим тога што је Рафанеја у Сирији и близу Антиохије, нема ничег другог, што би свједочило за идентичност овога Василија са Василијем Златоустога. Напошљетку могло би врло лако бити, да је Златоусти повео пред публиком разговор са Василијем, којега није ни било у намјери да се сачува од приговора, да хоће извјесног свог пријатеља, можда Евагрија, сувише да хвали.

Као што се за сигурно не зна ко је Василије, који изазва Златоустога да напише ову књигу, исто се тако не зна ни права година, кад је иста написана. Писана је свакако у доба кад је Златоусти био још свјетовњак. Скучио сам рачун (у првој примједби на 3 гл. I књиге) приближно на вријеме између 372. и 374. године. У то доба могло се помишљати да Златоустога и пријатеља му у чин уведу. Па чим је пријатељ у чин уведен, морао се и Златоусти бранити од његових пребацивања.[XVII]

Не могу овај предговор завршити, а да не споменем још нешто, што задаје мисли сваком читаоцу овога списа Златоустога, ако је исти прочитао већ други један спис, од другога једног Оца. Има наиме међу списима св. Григорија из Назијанза (богослова), спис са натписом περ φυγῆς — о бјегству. То је бесједа светога Оца, коју је говорио при повратку своме у Назијанз, од куда је био 361. године побјегао у Понт, к пријатељу Василију великом. На дан рођења Христова рукоположи га отац његов Григорије у чин свештенички. Младога Григорија пренеразио је овај догађај толико, да се није знао наћи и он утече. Послије њеког времена поврати се у Назијанз, и тада је говорио овај говор за оправдање свога поступка. Касније га је прерадио и њешто проширио.

Колико је мени познато, ми немамо у српском преводу тога говора Григоријева. Има добар хрватски превод од дра Ј. Ригера. (О svećeništvu Besjeda sv. Gregora nazainčanina. S grčkog jezika na hrvacki prenesao i nekim opaskama popratio J. Rieger, doktor bogoslovja. Zagreb 1888. Tiskara Scholz i Kralj), негда професора римокатоличког богословског факултета загребачког, а сада жупника у Св Ивану-Жабно. Биће који брат тај превод читао.

Ко год је читао ту бесједу Григоријеву, а познат је и са овим списом Златоустога (који се у грчкоме зове такође „бесједама" — λόγοι ξ περ ερωσύνης — шест бесједа о све[XVIII]штенству —, но ја сам ријеч λόγος замијенио ријечју „књига", јер и онако те бесједе нити су писане за говорење у цркви, нити су икад у цркви говорене), томе је морала упасти у очи фрапантна сличност овијех списа. Повод им је готово исти, многе мисли су исте, истовјетни су им и многи изрази, само је спис Златоустога опширнији и потпунији. Златоусти је слађи, блажији, а Григорије жесток и бујан као бујица. Па то је и навело њеке, да о радњи Златоустога при писању његових бесједа о свегатенству рекну, да он није имао другога посла, quam dilatasse et amplificasse quae a Theologo (Gregorio) acutius, brevius nervosiusque dicta fuerant т. ј. него да прошири и попуни оно гато је богослов (Григорије) огатрије, краће и снажније рекао (Theologishe Quartalschrift, Tübingen 1859. стр. 303. и сљ). Но такав суд једва је оправдан. Златоусти говори опширније и потпуније, али не зато да прошири и попуни оно што је Григорије већ рекао, већ зато, што он посматра предмет свога говора са више гледишта. Он говори о више предмета, а при томе не осврће се на читав један одсјек говора Григоријева. Златоусти је свакако могао знати за спис Григоријев, јер је тај бар десетак година прије написан него што је он свој писао. Али уму његовоме није требало позајмљивања материје, срцу његовоме није требало позајмљивања ријечи.[XIX]Та сам је он и једним и другим богат, управо пребогат.

А сада да завршим.

Као што је св. Исидор Пелусиот послао књигу ову Златоустога Евстатију, тако је шаљем и ја теби, брате свештениче, и вама млада браћо, који се спремате да будете свештеници. И шаљући вам је, не знам вам је испратити љепшом ријечју но што је рекао св. Исидор, кад је Евстатију слао. А он је рекао: „нема, срца нема, које ће се упознати са овом књигом, а да у њ не продре љубав к Богу. Књига ова доказује да је свештенство свето и да му се мучно долази, она учи како ће се оно вршити бесприкорно. Јер мудри тумач божанских истина, византијске и васељенске цркве око, Јован, написао је ту књигу тако лијепо и промишљено, да сви они који врше службу свештеничкукао што то Бог хоће, а и они који немарно врше службу свештеничку, налазе у њој себи признање, или своју осуду" (Epist. 156. Ad Eustathium).

Говоре за Александра великог, да је полазећи на спавање под јастук метао Омирову Илијаду, кажу за св. Кипријана картагенског, да је свагда носио уза се списе Тертулијанове. И постали су славни, јер нијесу пуштали са ока своје угледе. И вама браћо ево угледа. Даје вам га свети Јован Златоусти у говорима својим о свештенству. Хоће те ли за примјером Александра великог, хоће те ли за примјером светога Кипријана картагенског? До вашег одговора на ово питање стоји корисност мога труда, до тога одговора стоји слава ваша.

 

У Карловцима,

на дан св. мученице Софије и трију јој кћери: Вјере, Надежде и Љубави 1893.

Ј В