Дејан Лучић - ПОГОВОР ЗА ПЕТИ ТОМ

ОД РЕТОРИКЕ КА ЕРМИНЕВТИЦИ

 

Претходни, четврти том Делâ Св. Јована Златоустог био је у целини посвећен похвалним беседама појединим личностима. Премда не мали обимом, он никако није обухватио све похвалне беседе великог Проповедника, него је пре требало да нам посредује прво упознавање и понуди преглед достигнутог мајсторства у том жанру беседништва. Овај, пети том у целости је посвећен тумачењу појединих места из Светог Писма Новога Завета. Још више него претходни, и он представља тек увод и „предукус“ грандиозног ерминевтичког труда Св. Јована Златоустог[1]. Ми не можемо знати шта је тачно била намера приређивачâ Делâ Светог Јована Златоустог и зашто су те две целине ставили једну до друге. Оно што, међутим, знамо, то је да такав распоред и те како има смисла и још додатно добија на актуелности из визуре данас поново пробуђеног интересовања и за једну и за другу од те две дисциплине[2]. Дакле, како за, донедавно се чинило, отписану реторику, тако још и више за ерминеврику, односно херменеутику[3], али и за њихов узајамни однос. А то да оне стоје у некаквом блиском односу, то не би требало да буде проблематично. Проблематично би могло само да буде, а показује се и за тумачење врло изазовно, питање: У каквом?

Да се подсетимо. Најпре, историјски: и једна и друга дисциплина истовремено настају још у петом веку пре Христа у античкој Грчкој. Већ Аристотел пише књиге, једну под насловом Реторика, а другу под насловом Περὶ ἑρμινείας (О тумачењу). Друго, лексички: називи и једне и друге се углавном не преводе на друге језике и имају карактеристичан облик са завршетком на формант -κη(капа-ита, или ета, који у српском прелази у -ка), а који указује на неки облик знања о некој вештини (грамати-ка се бави теоријом свакодневног језика, ретори-ка теоријом беседништва, ерминевти-ка теоријом тумачења, ети-ка теоријом морала и тд., дакле обе фунгирају на мета-нивоу). Реторика, за коју Аристотел тврди да ју је изумео Емпедокле, одувек је била везана за сферу убеђивања. Тумачење је, наравно, такође вазано за убеђивање, јер је ствар тумача, између осталог, да слушаоце или читаоце „убеди“ у ваљаност и исправност свога тумачења. На крају, и једна и друга дисциплина (ерминевтика нарочито) добијају на значају тек са појавом хришћанства, оно их још чвршће повезује.

Оно што, међутим, мора да чуди то је да Златоусти у том обновљеном интересовању за узајамни однос реторике и ерминевтике није добио адекватно место. А он је, по општем признању, и у једној и у другој досегао највише врхунце. Он сâм својом личношћу може понајбоље да нам сведочи тај однос. Ако је прва његова беседа после рукоположења[4] за презвитера била казана по свим правилима беседништва које је он врло успешно савладао у школи свог учитеља Ливанија, онда су касније беседе, задржавајући висок реторски ниво, све више бивале у суштини ерминавтичке. Златоусти се, наравно, није бавио „предструктуром разумевања“, као Хајдегер, нити „оним што се са нама дешава ван нашег хтења и чина“[5] у процесу разумевања и тумачења, као Гадамер, али свакако јесте био тумач[6].

Разуме се да у оквиру краткога поговора не можемо имати претензију да дамо било какво озбиљно виђење поменутог односа, још мање приказ рада Златоустог на та два изузетно важна поља. Не можемо, међутим, а да не укажемо на траг који сматрамо да ваља следити у промишљању и једног и другог. Дакле, да упутимо. Као и у многим другим стварима, и овде је, чини нам се, њему узор био Св. апостол Павле, тачније његова чувена беседа на Ареопагу, у којој он говори о атинском жртвенику Непознатоме Богу. Управо ту, по нашем уверењу, лежи „кључ“ и за једно и за друго.

Но, да погледамо најпре откуда у Атини жртвеник Непознатоме Богу. Апостол Павле је када је стигао бродом из Верије у Атину, жртвеник Непознатоме Богу могао видети највероватније у Пиреју[7]. Ми данас знамо да то није био једини жртвеник са таквим натписом на подручју Атике. Било их је више. А како сазнајемо од Диогена Лаертијеа[8], подигнути су након што су Атињани 46. Олимпијаде (596-592. пре Христа) позвали Епименида Крићанина, једнога од „седморице мудраца“ (којих је, као што се зна, било најмање једанаест), песника, творца логичких парадокса, видовњака и градитеља храмова да очисти Атину од куге, за коју су сви сложно мислили да је казна Божија за крв коју су Атињани пролили убивши људе који су потражили заштиту код жртвеника богиње Атине[9].

Одмах по доласку у Атину Епименид је заповедио да му доведу стадо оваца, да једне буду беле а друге црне. Кад су му довели овце какве је тражио, Епименид потера стадо на брежуљак који се налазио преко пута Акропоља, а који је још од старине био посвећен богу Аресу. Атињани су га назвали Ареопаг, што дословно значи: Аресов брег. На том брегу, дакле, Епименид пусти овце да иду куд хоће, а Атињанима заповеди да их прате и обележе свако место где би која овца залегла. Заповеди им још да на тим местима где овце залегну принесу жртве божанству коме је тај крај посвећен.

Међутим, како су овце залегале и у крајевима који нису припадали ниједном од мноштва јелинских божанстава, Атињани на тим местима принеше жртве Непознатоме Богу. И не само да принеше жртве, него на тим местима доцније подигоше жртвенике на којима је писало: АГΝΩΣТΩ ΘЕΩ, тј. НЕПОЗНАТОМЕ БОГУ. Куга је после тога престала, а Атина је била очишћена. То је оно што ми можемо дознати о „Жртвенику Непознатоме Богу“ из старих извора.

Натпис „Непознатоме Богу“ код Павла је могао само да изазове чуђење. Утолико пре ако их је видео више. Али управо њега се присетио када су га неки Атињани (апостол Лука каже да су били философи) пријавили и „извели на Ареопаг“, што је у ондашњем атинском аргоу значило: „тужити“, извести пред суд. Дакле Свети Павле је своју чувену беседу одржао на истом месту на коме је Епименид пустио овце да иду куд хоће[10]. Његова беседа је изворно била судска, тачније казана у властиту одбрану. Она, међутим, никако није била само то, него још и више парадигма врхунског ерминевтичког умења. Парадигма коју је, по нашем уверењу, и Златоусти следио[11]. Шта је апостол Павле успео учинити од натписа на Жртвенику Непознатоме Богу, сваки читалац се може уверити читајући Дела Апостолска, главу седамнаесту. А управо то што је он учинио тумачећи натпис на жртвенику Непознатоме Богу, Златоусти је успео учинити тумачећи поједина места из Светога Писма, Старога Завета нарочито.

Завршићемо овај наш кратки поговор текстом ученог патријарха Константинопољског Фотија из његове Библиотеке[12]. И он је, вођен истим осећајем као и ми, у једном од одељака посвећеном Златоустом, циљајући на његову беседу о беседи Св. Апостола Павла на Ареопагу, написао:

„Узевши, дакле, као повод натпис на жртвенику, духовни беседник наш уз њега уводи и властиту поуку, из слова ђаволових осигуравајући истину. „Жртвеник подигосте ради натписа, као да постоји бог други, незнани – ја сам дошао Њега објављујући“.

О, необичних ствари?

Жртвеник ђаволов учинио је адвокатом Христовим, натпис заблуде о истини глас пусти, стуб преваре превару на стуб (срама) стави. Будући да су (објаве) Пророкâ Атињанима неприхватљиве биле, мудрошћу Павловом, жртвеник и слова демонâ проповедали су благочестије.

Ђаво је јаучући устао гледајући софизме његове где у корист Христа беседе. Туговао је гледајући најврснијега Павла како против њега војује, и како га обара његовим властитим оружјем“.

Дејан Ј. Лучић


[1] Читава два тома биће посвећена тумачењу књиге Постања, стих по стих, један Псалмима, један тумачењу Пророка Исаије, један Данилу, један тумачењу Еванђеља од Матеја, један Евнађељу од Јована, један тумачењу Прве посланице Коринћанима итд. итд.

[2]Да упутимо овде само на зборник који је изазавао, и још увек изазива, велико интересовање: Walter Jost, MichaelJ. Hyde, Rhetoric and Hermeneutics in OurTime, YaleUniversity Press, 1997.

[3] Српски језик, захваљујући свом положају „између Истока и Запада“ има могућност да терминолошки фиксира два различита значења термина ρμινευτική: једно које покрива вештину и правила тумачења текстова (ерминевтика) и друго које покрива новије философско становиште (херменутика). Да је Гадамер у немачком имао ту могућност, можда би избегао многе неспоразуме.

[4] Види наш превод у Дела, т.2, стр. 135-144.

[5] Види: Х.Г. Гадамер (Gadamer), Истина и метода, Сарајево 1978. стр 10.

[6] Остало је забележено да је Златоусти тумачење библијских текстова учио код Диодора Тарсијског. Нама се, међутим, чини да је суштину свог ерминевтичког приступа преузео од Св. Павла, управо на то овде покушавамо да укажемо.

[7] Тачније близу луке Мунихије. Види: Паусанија, Водич по Хелади (Περιήγησις τῆς λλάδος), Атика, §1. Паусанија говори о жртвеницима, дакле у множини.

[8] Диоген Лаертије, Животи и мишљења знаменитих философа, I, 16, српски превод стр. 37.

[9] О томе види: Херодот, Историја V, 71 и Тукидид I,126.

[10] Што је још интересантније, Св. Павле у истој беседи цитира Епименидов стих, не именујући га (Дап 17,28).

[11] Види овде његову беседу О онима који су изостали са сабрања, стр 75-88.

[12] Фотије, Библиотека 270. Превод наш.