Философија васпитања Светог Јована Златоуста III део

Епископ Диоклијски др Јован (Пурић)

ФИЛОСОФИЈА ВАСПИТАЊА
СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

УВОД У БОГОСЛОВЉЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА
Врњци, 2010.

Али, Црква није само историјска спасењска заједница, она је, у Светој Тајни Евхаристије, Духом Светим, пре свега, есхатолошка Кинонија: Црква је, у Евхаристији, превасходно есхатолошки догађај, есхатолошка заједница која, већ овде и сада, учествује у Царству Божијем. Она је, као литургијска заједница спасења – јер је таквом чини Дух Свети – животворно Тело Свецелога Христа, Христа историјског и Христа есхатолошког. Иако се креће кроз историју ка Другом Доласку Христовом, као Заједница која следује Христу, Црква је, у Светој Тајни Евхаристије, и Есхатолошки Народ Божији, који је већ сабран у Христу Парусије и око Њега Духом Светим.^[1]

Са друге стране, Eклисиологија је, преко Христологије, неодвојива и од Пневматологије, јер Дух Свети, у Светој Тајни Евхаристије, остварује Тело Христово као Цркву, а Цркву као Тело Христово.^[2] Где нема Духа Светога, нема ни Цркве, а где је Црква, ту је и Дух Свети. Света Евхаристија јесте Тајна саме Цркве, којом Црква јесте оно што јесте: у Евхаристији, како вели Златоуст, „сви ми постадосмо један Христос, пошто смо Тело Његово“.^[3] Евхаристија – којом већ сада Есхатон улази у историју и којом се Црква већ сада поистовећује са Царством Божијим – јесте светодуховски догађај, светодуховска Кинонија, Тајна Педесетнице, антиципација есхатолошке заједнице Царства Божијег.^[4] Дух Свети конституише Цркву као Тело Христово, пре свега, у Светој Евхаристији, „састављајући и одржавајући сав сабор Цркве“, како се духословствује у служби Педесетнице. Дејство Духа Светога, у Светој Литургији, чини Евхаристију – Евхаристијом, Светом Тајном Царства Божијег, и Цркву – есхатолошком Кинонијом тог Царства. Зато је, за Св. Златоуста, Црква – Тело Христово, које је, благодарећи Духу Светоме, истовремено, и тело духовно (тј. које је „од Духа Светога“, светодуховско),^[5] Тело историјско које је, истовремено, и Тело есхатолошко. Тако се у Божанској Евхаристији, Црква остварује управо као „благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа“, односно као спасоносна и животворна Кинонија Свете Тројице, као евхаристијско-есхатолошка заједница створеног са Нествореним, што управо и јесте остварење превечно наумљеног Божанског Домостроја спасења – благовољеног од Оца, оствареног саблаговољењем Сина Оваплоћеног, Распетог и Васкрслог, у Телу Његовом, и садејством Духа Светога. Еклисиологија Јована Златоуста, светопавловски обузетог „Великом Тајном – Христа и Цркве“^[6] јесте тријадолошки, христолошки и пневматолошки заснована; она је светотројичног, христоцентричног и светодуховског карактера; она је историјска и есхатолошка, свеобухватна и целовита, сва састављена у Христу Који у Себи возглављује све и сва.^[7]

Већ смо нагласили да, за Златоуста, икономијско човекољубље Свете Тројице – Бога Који „жели да се сви људи спасу“^[8] и Који није престао да чини све да би нас спасао и Који нас је, у том безмерном човекољубљу, кроз Кеносис Сина послушног Оцу „до смрти на Крсту“,^[9] „узвео на Небо, и даровао нам Своје будуће Царство“^[10] (у Цркви, у Божанској Евхаристији Цркве) – јесте управо синонимно са Божанском свељубавном педагогијом, са светотајинским исцељењем и просветљењем човека, ипостасним васпитањем и образовањем човековим за Богопознање у Литургији, светотајинским увођењем у спасење и обожење које јесте човеково учешће у Животу Светотројичном, тј. Живот вечни са Светом Тројицом.

Златоуст се, у другој „Беседи о несхватљивости Божијој“, моли човекољубивоме Богу као Ономе Који жели – Који је то хтео још пре стварања света и човека, и Који се после грехопада човековог Оваплотио и учинио све – да се сви људи спасу уласком у „светлост познања која је у Тројици“.^[11] Циљ Божанске Икономије спасења, односно Божанске благодатне педагогије – која се по благовољењу Оца, у Телу Сина, Духом Светим остварује кроз светотајински и световрлински живот Цркве, а пре свега кроз Божанску Евхаристију – јесте, дакле, по Златоусту, увођење Народа Божијег, Цркве – „Сабора позваних и сабраних Богом да се никада не разиђу“^[12] – у светлост Богопознања, која јесте у Светој Тројици, а та Светлост јесте нестворени Живот човекољубиве Свете Тројице и тај живот, у Светлости Богопознања, са Светом Тројицом јесте есхатолошки „Сабор Бога међу боговима“^[13] који су то по Благодати Божијој, тј. вечни Сабор Јединога Светога са Светима Својим. Црква у Божанској Евхаристији већ јесте in statu patriae, у Есхатону, у Царству Божијем, али она је, истовремено, у историји још увек in statu viae, на историјском путу ка Царству Божијем. У Светој Тајни Евхаристије, Црква је „већ окупљена Заједница Царства, где се већ учествује у животу Небеског Јерусалима“,^[14] али Црква, још увек, у историји ходи својим крстоносним путем за Оваплоћеним, Распетим и Васкрслим Христом.

Златоуст из евхаристијско-есхатолошке димензије Цркве као par excellencе остварења Божанске педагогије спасења изводи, „следујући Оцима“ и Вери једном предатој Светима,^[15] мисионарско-историјску димензију Цркве и њене благодатно-подвижничке педагогије: проповедање Јеванђеља Христовог и приближења Царства Божијег,^[16] учење и крштавање народа у име Оца и Сина и Духа Светога,^[17] исцељивање болесних, подизање мртвих, изгоњење демонâ,^[18] чињење милостиње и сваковрсних делâ човекољубља…

Христос је светотајинско вршење ове историјско-мисијске педагогије, чији је циљ сједињење твари са Светом Тројицом, задао као послушање, пре свега, Својим Ученицима, Светим Апостолима Цркве и, преко њих, њиховим благодатним прејемницима – Епископима Цркве као сарадницима Божанске Икономије спасења, тј. као носиоцима, делатницима и сведоцима благодатне педагогије Цркве у историји. Христос је Светим Апостолима и, преко њих, Цркви у векове векова даровао дар Духа Светога Који раздаје пребогате дарове Божије за изграђивање Цркве.^[19] Тако је првенствени циљ апостолске и епископске службе, тј. њиховог са-учешћа и са-радње у Божанској педагогији спасења – непрестана изградња, саздавање и савршавање рашћења Тела Христовог у историји.

Епископи Цркве су, као прејемници Апостолâ, они којима је поверена основна педагошка брига и старање за Помесне Цркве: они су благодатни педагози саборности и јединства Цркве. Златоуст је у својим пастирско-богословским беседама био веома посвећен тумачењу лика, улоге, дела и мисли Светих Апостола.^[20] Он често обраћа пажњу својих слушалаца на благодатне дарове Апостолâ, а нарочито Св. Ап. Петра и Павла.^[21] Он у лику Светих Апостолâ објашњава Тајну Цркве и њену благодатну педагогију.^[22] Посвећеност Светим Апостолима није случајна: она је, код Златоуста, била суштински педагошког карактера, јер су Свети Апостоли, као утемељитељи Помесних Цркавâ, били истовремено и њихови благодатни васпитачи за саборност и јединство, спасење и обожење у Христу.

Епископ је „икона Христова“,^[23] а Епископство у Цркви није лична својина, већ служба и орган кроз који се пројављује и дејствује „јединствена Тајна, јединствена Служба, јединствено Служење Вечнога Првосвештеника Христа“ Који „кроз Епископе служи и јерургише Духом Светим“.^[24] Епископима је дата власт „свезивања и разрешивања на Небу и на земљи“,^[25] пастирска власт старања за читаву васељену,^[26] али, притом, не савршавају спасење – сједињење створеног са Нествореним, они (=Епископи), већ то спасење савршава, кроз њих, Христос силом и дејством Духа Светога по благовљењу Оца, а Епископи Му у томе „само саслужују, заједно са Телом целе Цркве“,^[27] у саборном служењу благодатно-подвижничке педагогије спасења света. Епископима је, у оквиру те Божанске Икономије односно у Цркви као Телу есхатолошке саборне педагогије спасења, дата нарочито функција: да буду орган Апостостолског прејемства и, тиме, орган католичанског јединства Цркве у историји, тј. да, кроз непрекинутост јерархијских рукоположења, чине да светодуховска Педесетница, као источник и пунота свих Светих Тајни и свештенодејстава, свеколиког светотајинског и духовног живота Цркве, буде вечна у Цркви: Педесетница бива вечна у Апостолском прејемству Епископâ.^[28] Кроз свога Епископа, хиротонисаног од стране више Епископâ у име неподељеног Епископата и јединства благодати Цркве, свака Епархија односно Помесна Црква је укључена, са једне стране, у католичанску пуноту Цркве као целине, а са друге – повезана и са Предањем (тј. свештеном прошлошћу) Цркве и са Парусијом Христа Који ће доћи у слави, са Есхатоном Царства. Без Епископског чина „Црква није Црква и Хришћани нису Хришћани… Епископ је прејемник Апостолâ… и жива икона Бога на земљи, и благодарећи сили Духа Светога, он је обилни источник свих Светих Тајни Васељенске Цркве, кроз које се стиче спасење“.^[29] Епископ је онај благодатни и првенствени орган кроз кога се савршава Божанска Филантропија, односно саборна црквена педагогија спасења у историји. Епископ је, у тој мери, од суштинског значаја за Цркву, каже се у „Посланици источних Патријараха епископима Велике Британије“ из 1723. године, „као што је то дисање за човека и сунце за свет“.

Служење Епископа, као „иконе Христове“ – носиоца апостолског Прејемства и апостолског Предања, јесте служба саздавања јединства Цркве у Светој Тајни Евхаристије и Светој Тајни Свештенства која је неодвојива од Свете Тајне Евхаристије као Тајне саме Цркве: јединство Тела Цркве происходи из јединства у евхаристијској Трпези.^[30] У Православној Цркви, епископске хиротоније се савршавају свагда и обавезно искључиво у оквиру Евхаристије и евхаристијског остварења и догађаја Цркве као есхатолошко-историјског животворног саборовања људи са Светом Тројицом. Али, Света Евхаристија је не само „икона“, већ и сами „садржај и рекапитулација целокупне Икономије спасења“,^[31] јер Црква у Евхаристији опитује не само актуелизацију Христове Жртве на Крсту, већ и есхатолошко Царство Васкрслога Христа као већ овде и сада присутну реалност.^[32] Божанствена Литургија је, као пројава Царства Божијег, за Златоуста, у исти мах и Тајна Христовог Доласка, јер Христов Долазак и јесте Царство Божије.^[33]

Као откривење и дар Божанскога Домостроја, Божанска Евхаристија је првенствена проповед Христа, „Извора и Ризнице човекољубља које се неисцрпно излива“^[34] и Његовог Јеванђеља; суштинска мисија Цркве у историји – изливање „бескрајног мора човекољубља Христовог“^[35] на сву твар, централни чин благодатне педагогије Цркве, коју савршава Првосвештеник Христос Духом Светим по благовољењу Оца, уз саслужење читаве Цркве, и клира и лаика заједно, предвођених васељенским сабором епископата. Божанствена Евхаристија је космички Сабор Цркве на коме се узноси Свети Принос за сав космос, за сву твар, за све и за свакога, јер се на Часној Трпези налази Христос – „Жртва за искупљење целог космоса“,^[36] за сједињење искупљене и спасене твари са Светом Тројицом. Неизрециву Тајну Божијег сједињења са човеком и човека са Богом, у Светој Тајни Божанске Евхаристије, Златоуст описује речима потресног христолошког исповедања садржаја и циља Божанске Икономије: „Ми и Христос смо једно“.^[37] Тело Христово је Царство Божије – благодатно и несливено сједињење твари и Свете Тројице, које је већ започело у Божанској Евхаристији као источнику Нове Твари у Христу.^[38]

Црква и Царство Божије су, у есхатолошком сабору Евхаристије, иста небоземна стварност, а подвиг саборне педагогије Цркве јесте у томе да се та животворна стварност спасења сведочи, проповеда, излива и шири кроз све просторе и векове историје, да се све и сви светотајински укључе у ту Стварност Тела Једног Христа историје и Христа Парусије. Црква је у историји живи и узрастајући богочовечански Организам, који је на крсно-васкрсном историјском путу ка Парусији, у сталном покрету узрастања и усавршавања из подвига у подвиг, из благодати у благодат и из славе у славу, кроз сараспињање Хрису и саваскрсавање са Христом. Црква је, како вели Св. Ап. Павле, „пуноћа Онога Који све испуњава у свему“,^[39] али, тумачећи ово место Златоуст наглашава да је то пуноћа која тек треба да се испуњава у историји до Парусије: „јер још треба да се испуни Тело Његово, које је Црква“.^[40] „Једна је и иста заједница Тела Христовог“ – како запажа Атанасије Јевтић, говорећи о динамичко-дијалектичком односу историје и Есхатологије у Еклисиологији – „једна је Црква народа Божијег у историји и Црква „прворођених у Царству Небеском“ (Јевр.12,22-24), али међу њима постоји и још непређени пут и стадион подвига, делања, служења свету (мисије) и, што је главно, дело рашћења и испуњења Цркве“,^[41] које и јесте главно дело Цркве и њене благодатне педагогије у историји. Кроз кретање и узрастање историјске Цркве и сама историја у Цркви и Црквом расте и сазрева за сусрет са Христом Парусије, за „суђење силом Царства над слабостима историје, али и за пуноћу и испуњење историје Царством – победом Живота над смрћу, тријумфом Спасења над пропашћу“.189)

^[42]Својом Божанском Евхаристијом која је „лек бесмртности, противотров да не умремо“^[43] и превасходна заједница обожења,^[44] Црква је онај богочовечански квасац Нове Твари, Новога Живота у Христу, а њена саборна педагогија – светотајинско васпитање за Живот вечни, обожујуће образовање за благодатно уподобљење Богу по начину битовања. Црква, космички обухватајући и светотајински обнављајући у Божанској Литургији сву твар у свим њеним просторно-временским димензијама и уводећи је у заједницу са Светом Тројицом, јесте Света Тајна Спасења света и зацарења Христа^[45] докле „не буде Бог све у свему“.^[46] У историји Црква је предокушање и антиципација Есхатона, живи и саборни квасац Вечности у времену, а у Есхатону Црква ће се потпуно поистоветити са Царством Божијим, са есхатолошким Телом Христа Парусије, у коме ће се рекапитулирати и сјединити све што ће живети вечно. Црква Царства Божијег и јесте то сједињење свих и свега у Васкрслом Христу – Глави Свога Тела у Коме све, сједињено Духом Светим, заједничари у животу Свете Тројице,^[47] што и јесте коначни циљ Божанске Икономије, односно Божанске филантропије и педагогије спасења, у чијој функцији су све црквене хиротоније и рукоположења, све црквене службе и служења, све црквене установе, свеколика филантропско-педагошка делатност Цркве у историји.

Управо овакво предањско сагледавање, поимање и практиковање црквених служби и служења у евхаристијско-есхатолошкој перспективи јесте оно што ослобађа Цркву у историји од руковођења критеријумима „овога света“, што чува Цркву од свођења на категорије и стварности „овога света“. То је, с једне стране, Цркву у свим вековима историје доводило и доводи у сталну кризну напетост, тј. у сотириолошки сукоб са „овим светом“,^[48] док јој, са друге, омогућава да у својој филантропској и педагошкој делатности у свету, у мисији проповедања Јеванђеља и покајања, пружања помоћи и утехе свима, у вршењу дела милосрђа, увек остане изнад пуко хуманистичког и „чисто социолошког концепта «остваривања» Царства Божијег у свету кроз «мир и праведност»“,^[49] и, на тај начин, Духом Светим оријентисана према есхатолошком испуњењу историје у Христу Парусије. Ово, даље, Цркви даје суштинску слободу и моћ да заиста „Вером побеђује свет“^[50] да би га пребразила и увела у општење са Светом Тројицом.

Евхаристијско-есхатолошко поимање и практиковање благодатно-подвижничке педагогије – у светлу коначног циља и исхода Божанске Икономије и Филантропије: спасење и обожење свега и свих у Христу – јесте оно што је, у свакој епохи историје, ослобађало педагогију Цркве од подређености и робовања било ком овосветовном педагошком критеријуму и начелу (сходно томе, и данас – начелима савремене педагогије као хуманистичке науке), чинећи је кадром за остваривање њеног главног задатка, а то је светотајинско и световрлинско васпитање човека за животворно и боготвореће Богопознање, за остварење богоданог идентитета „по образу и подобију Божијем“,^[51] за благодатно уподобљење Богу кроз заједничарење са Светом Тројицом, што и јесте Живот вечни, бескрајно обожење.

У том смислу, сотириолошка педагогија Цркве је, с једне стране, и фундаментално еколошка или космолошка, јер има за циљ спасење и преображење целокупног космоса – Икоса човековог и Божијег, у Телу Христовом, у Цркви свега и свих.^[52] Са друге стране, педагогија Цркве је фундаментално антрополошка, тачније теантрополошка, јер је сва усмерена ка светотајинском исцељењу, обновљењу, просветљењу и обожењу човека као личности „по образу и подобију Божијем“ кроз богопознањско заједничарење са Богом у Телу Христовом, и то, пре свега, у Светој Тајни Божанске Евхаристије која јесте „вечно Царство Свете Тројице“.^[53]

2. Евхаристија је, у Златоустовој Εклисиологији, пре свега, светотројична, тријадолошка – „благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, односно „благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа“,^[54] откривење Божанске Икономије Свете Тројице, „евхаристијско јављање и саопштавање нама Тројичнога Царства“.^[55] Евхаристија је, истовремено, исто толико и христолошка односно христоцентрична, усредиштена у „Великој Тајни Христа“^[56] Који јесте ипостасно Средиште савршавања Божанске Икономије спасења,^[57] она је Света Тајна целога Христа.^[58] Евхаристија је и пневматолошка, пентакостална – „светодуховски догађај“^[59] par excellence: испуњење свих и свега Пуноћом Христовом, Духом Светим. Евхаристија је и сотириолошка, јер је Света Тајна Спасења: у њој се остварује стварно спасење човека и света у Телу Оваплоћенога Бога Спаситеља: у очовечењу Бога је обожење човека, а у обожењу човека кроз евхаристијско приопштење Оваплоћеноме Логосу јесте спасење,^[60] кога нема ван Евхаристије Цркве.^[61] Евхаристија је и космичка, јер обухвата сву твар видљиву и невидљиву, Небо и земљу: она оприсутњује Небо на земљи, преображавајући земљу у Небо.^[62] Евхаристија је и историјска: подвижничко, динамичко и напредујуће, узрастајуће и усавршавајуће кретање светодуховског сабора Цркве садашњега века – тј. историје ка Парусији Христовој и Есхатону. Евхаристија је и есхатолошка, јер је остварење Цркве већ сада и овде као есхатолошке заједнице Бога Свете Тројице и обожених људи,^[63] предокушање и почетак Царства Божијег поистовећеног са Црквом, улажење Есхатона у историју и историје у Есхатон,^[64] антиципација Парусије, свеопштег Васкрсења, космичког преображења све твари у Тело Христово, предзбивање Новог Неба и Нове Земље „будућег Века“ – Вечности.^[65] Евхаристија је Богооткривено и Богосавршавано, у Телу Христовом, надилажење свих дихотомијских подела, својствених палости и „овом свету“: откривајући Божанску истину и личности „по образу и подобију Божијем“ и Божанску истину заједнице по икони живота Свете Тројице, Евхаристија надилази сваки „индивидуализам“ и „колективизам“. Откривајући, пак, надрелигијску истину Нове Твари у Христу, истину обожења читаве личности човекове, и душе и тела, нествореним енергијама Божијим, кроз евхаристијско учествовање у Јединоме Светоме („Светиње Светима!“),^[66] Евхаристија надилази сва „религијска“ двојења живота на „сакрално“ и „профано“, „спиритуално“ и „материјално“, „душевно“ и „телесно“.

Златоуст Божанску Евхаристију, полазећи од живог литургијског искуства ревнитељског свештенослужитеља какав је био, схвата као светодуховско остварење и испуњење Тела Христовог, тј. саме Цркве, у оба њена вида: и као светотајинског Тела, јер је Евхаристија Света Тајна Тела и Крви Христове, односно Светог Причешћа; и као црквеног Тела, јер је Евхаристија – благодатна заједница чланова Цркве који су удови Христови. По Златоусту, ми се у Божанској Евхаристији Цркве „причешћујемо не само да бисмо имали удела и приопштавали се [Христу], него да бисмо се сједињавали [међусобно]. Јер као што је оно тело сједињено са Христом, тако се и ми кроз овај Хлеб сједињујемо… Јер Апостол вели: „Један је Хлеб, једно смо тело многи“. Или још више: Ми смо сâмо оно Тело. Јер шта је Хлеб? Тело Христово. А шта постају они који се причешћују? Тело Христово. Не многа тела, него једно тело. Јер као што је хлеб, састављен из много зрневља, уствари један, тако да се зрневље више не види, него је ту, али му је због сједињења разлика неприметна, тако се ми и међусобно и са Христом сједињујемо“.^[67]

На тај начин, за Златоуста, Божанска Евхаристија јесте Света Тајна саме Цркве, а не напросто једна од седам Светих Тајни Цркве. Евхаристија је Света Тајна (Μυστήριον, Misterium) у којој се Духом Светим конституише Црква као Тело Христово, као светодуховска заједница обожења у Телу Христовом. У том смислу Златоуст не само да повезује, већ и поистовећује Цркву и Божанску Евхаристију са Божанским Домостројем Спасења,^[68] односно са Божанском Филантропијом. „Христос је“, како вели Златоуст, „узео на Себе тело Цркве и Цркву је учинио Својим Телом… Христос нас је учинио Телом Својим и, опет, дао нам је Тело Своје [за храну, тј. Свето Причешће]“.^[69]

Евхаристија је врхунски чин Божанског икономијског човекољубља и педагогије. Још наглашеније говорећи, Црква нема другу проповед, другу мисију, другу филантропску делатност, другу педагогију, осим богочовечанске и светодуховске, светотајинске и саборне проповеди, мисије, филантропске делатности и педагогије Божанске Евхаристије у којој је сабрана сва Божанска Икономија спасења.

И за Златоуста, као и за Кападокијске Оце пре њега, Св. Евхаристија јесте живо откривење саме Божанске Икономије спасења,^[70] Тајна и Откривење саме Цркве;^[71] средиште свеколиког живота Цркве, њеног богочовечанског идентитета, њене саборне теорије и праксе, њеног саборног искуства и ума, памћења и савести, саборна потврда сваког догмата и учења Цркве, светодуховска заједница обожења^[72] и као таква – живи источник теологије^[73] и антропологије, а сходно томе и педагогије Цркве. Св. Тајна Евхаристије је, за Златоуста, најочигледније и најделатније остварење Божанске благодатне педагогије у Цркви и Црквом у читавој твари.^[74]

Златоустова педагогија, у основи, јесте евхаристијска, кинонијско-причасна педагогија и он, следујући Оцима, сав педагошки етос своје пастирске и егзегетске делатности увек изводи из евхаристијског етоса Цркве. Литургија Цркве је живи источник целокупнога богословља Светог Златоуста, кога због евхаристоцентричности његовог богословља и непосредног светотајинског реализма у опитовању Евхаристије,^[75] у патристичкој науци називају и учитељем Евхаристије („doctor Eucharistiae“).^[76]

Није, у вези са овим, небитно поменути и општепознату чињеница да је управо најзначајније богослужење Православне Цркве – Божанска Литургија названа по имену Св. Јована Златоуста, иако је у литургичкој науци данас прихваћено да су бројни елементи „Литургије Св. Јована Златоуста“, какву данас знамо, несумњиво познијега датума.^[77]

Златоуст своју, у Литургији усредиштену, евхаристијску педагогију заснива превасходно на Христу Богочовеку, на „Великој Тајни Побожности – јављењу Бога у телу“,^[78] на Тајни Христа, на Домостроју Тајне Христове,^[79] који није ништа друго до Божије увођење све твари, а пре свега обоженог човека у Царство Божије.^[80] Бог ствара свет да би свет постао Црква, а Црква – Царство Божије. Ради остварења овога циља Бог даје свету и човеку Свој човекољубиви Домострој, Своју Божанску педагогију обожења.

После Адамовог грехопада, којим је било раскинуто едемско животворно заједничарење човека са Богом, којим се човек обнажио од Божије Благодати и прекинуо свој евхаристијски начин постојања,^[81] био је потребан нови начин Божанске Икономије да би човек био изнова уведен у кинонију са Богом, у евхаристијски начин живљења са Богом, да би човеку поново био доступан пут ка обожењу кроз општење са Богом. Човекољубиви Бог у том циљу даје човеку Христов Домострој спасења. Христос Крстом и Васкрсењем дарује и уводи нову или „другу заједницу са Богом“,^[82] а та Кинонија Новога Завета се остварује и предаје нам се, пре свега, у Светој Евхаристији Цркве као „Велика Тајна Побожности“ – сједињење Бога и човека у Христу Новом Адаму.

Сви људи су богоназначени и призвани да по благодати Божијој постану житељи Царства Божијег. Да би то постали они требају да се – кроз Цркву, кроз њен светотајински и световрлински живот – науче како да постану и буду житељи Царства Божијег, они требају да ипостасно усвоје етос и онтологију Царства Божијег: „Ово, пак, живљење и понашање, овај начин живљења и делања, начин опхођења и поступања, владања и васпитања треба да буде сагласан и сходан великој Тајни Побожности (1Тим. 3,16) у којој се састоји и садржи сва Тајна Цркве и света.^[83] А та „Тајна Велика“ јесте Оваплоћење и Очовечење Бога и, истовремено, обожење човека у Христу.

Обожење (θέωσις) се, превасходно, остварује кроз Божанску Евхаристију Цркве, јер се у њој оприсутњује и актуелизује свецела Божанска Икономија – Оваплоћење, Страдање, Васкрсење, Парусија и Последњи Суд Богочовека^[84] – која има за свој циљ обожење и светост човека у Христу.

Циљ благодатно-подвижничке педагогије Цркве јесте да васпита и научи човека понашању и владању у складу са основном Светом Тајном која се савршава у Цркви – Светом Тајном Евхаристије као Светом Тајном саме Цркве. Човек треба да, на светотајински и световрлински начин, преобрази свој живот, начин свога постојања да би се његов живот претворио у непрекидну евхаристију – благодарење Богу за дар живота и постојања; у непрестану литургију, богослужење Богу, „литургисање Велике Тајне Побожности: обожења човека“.

Човек је од Бога назначен и призван да задобије евхаристијски начин живљења, делања, понашања у заједници са Богом и другим људима и свеколиком твари, да би, кроз такав евхаристијски живот, живот усредиштен у Богу и у Цркви, живот литургисања Богу Живоме, узрастао до „уподобљења Богу и заједничарења до поистовећења, по енергији, са Богом“.^[85]

У Евхаристији се човек ипостасно „васпитава“ – храни самом „Великом Тајном Побожности“, Телом и Крвљу Оваплоћенога Бога и уподобљује се Христу Богочовеку, стичући Христонарав, Нарав – Етос Христов,^[86] Ум Христов,^[87] живот Христов,^[88] постаје бог по благодати Божијој, што и јесте садржај спасења као обожења. Верни учешћем у Литургији Цркве учествују у тој „Великој Тајни Побожности“ и васпитавају се благодатно, светотајински и уче се да живе световрлински, тј. сагласно тој „Великој Тајни Побожности“, то јест да живе животом евхаристијским, животом бескрајног усавршавања Духом Светим. Евхаристија је оно истинско понашање, владање, васпитање, етос Цркве Православне,^[89] „најпре пред Богом и према Богу, а онда и према свету и човеку“.^[90]

Литургијско васпитање се састоји управо у томе да се „Христово обличје уобличи у нама“.^[91] Литургијско васпитање је, уствари, „увођење Христа у нас и наш живот, чиме се мења наш начин постојања“. Да бисмо „постали пријатељи Божији“, вели Златоуст, неопходно је да се сваки дан вежбамо у Лепоти Христовој, „скидајући са себе сваку мрљу читањем Светог Писма, молитвама, милостињама, међусобним једномислијем, да би нас Цар удостојио Царства Небескога“.^[92] Ово ипостасно обликовање и васпитавање у Христу могуће је једино у Духу Светом и Духом Светим, и тада наш биолошки живот постаје литургијски живот са Богом, „истински функционалан и спасоносан“,^[93] јер јесте приношење целог нашег живота и бића на живу Евхаристију Богу Живоме, Оживитељу, Спаситељу и Обожитељу човека.^[94] Да би задобио измену начина свога биолошкога постојања у еклисиолошко, да би постао Нова Твар у Христу, човек треба да живи сталним евхаристијским учешћем у Чаши Христовој,^[95] да „хита на (литургијско) сабрање, зарад увећања Цркве и себи на корист“,^[96] да у храму и ван храма Божијег живи у складу са светопавловском формулом „молите се непрестано“,^[97] што значи епиклетички: у сталној молитви Духу Светоме, у сталној заједници Духа Светога – Педагога и Васпитача Цркве, Јединога Који нас приопштава Великој Тајни Христа, и Који, у контексту Евхаристијске Заједнице Цркве, савршава спасење и обожење у нама. Евхаристијском обожењу нема краја у историји, нити ће га бити у есхатолошком Царству Божијем: „О, велика и најсветија Пасхо, Христе! О, Мудрости и Логосе Божији, и Сило! Дај нам да се Тобом још присније (истинитије, потпуније) причешћујемо у незалазном Дану Царства Твојега!“^[98]

Да би вршила свој задатак и своју сотириолошку функцију, црквена педагогија мора да буде верна Предању литургијског живота Цркве и свагда усмерена на уцрквењење верних и, кроз њих, свеколике твари, тј. на саздавање Тела Христовог – Цркве спасења. То значи да истинита црквена педагогија мора бити заснована на живом литургијском опиту^[99] Тајне Христа и Тајне Цркве,^[100] она мора да извире из тог опита и да приводи ка том опиту „целога Христа – Главе и Тела“ (totus Christus – Caput et Corpus),^[101] изван Кога нема ни спасења ни обожења. Божанска Евхаристија је источник и пројава, остварење и сведочење Цркве као Организма, Духом Светим оживљаваног и надахњиваног у јединству и саборности.^[102] Прва и првенствена педагогија у Цркви јесте евхаристијска – храњење Светим Тајнама Тела и Крви Христо­ве, живом Светињом Божијом, нествореним енергијама Божијим, Богопознањем у Светоме Причешћу. Без Евхаристије и ван Евхаристије нема ни Богопознања, ни спасења, ни светости, ни обожења човековог у Христу, коме служи сав Божански Домострој.^[103] Истинити педагог, пастир-васпитач у Цркви може бити само опитник Литургије и литургијског Богопознања – литург, свештенослужитељ Божанске и обожујуће Евхаристије. То је, пре свега, у пуноћи својих харизми, Епископ као „икона Христа“ Првосвештеника Који се – у непојмивом кеносису Свога човекољубља – нас ради оваплотио, проповедао, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, поучавао, васпитавао, сведочио, служио и смиравао се све до Своје Животворне Смрти на Крсту, којом се, по Златоусту, остварило спасење свих^[104] и која је Дело неизмерног човекољубља Божијег према нама“.^[105]

Главна сврха Литургије у Цркви јесте објављивање Царства Божијег. Евхаристијско спомињање, анамнеза Царства Божијег јесте источник свеколиког небоземног живота и искуства Цркве, и свега осталог у Цркви.^[106] Евхаристија је стицање Царства Божијег и живљење Царством Божијим у Духу Светоме, већ овде и сада у историји, и тиме – делатно преображавање историје Есхатоном. Све Свете Тајне Цркве, као богочовечански чинови и спасоносни Догађаји који се врше унутар Тела Христовог,^[107] као педагошка и филантропска свештенодејства Цркве, извиру из Божанске Евхаристије, свијају се у животу Цркве око Евхаристије, усредиштене су у њој, теже ка њој и увиру у њу, имајући за циљ што потпуније учлањивање верних у Тело Христово, њихово усавршавање и, тиме, изграђивање Цркве.

Нема и не може бити истините педагогије изван Божанске Евхаристије Цркве, јер сâм светотајинско-есхатолошки догађај Евхаристије јесте откривење и делање par excellence Божанске педагогије спасења свега и свих, присуство Неба на земљи и земље на Небу,^[108] улажење Есхатона у историју и усхођење света у Царство Божије, увођење све твари у општење са Светом Тројицом, укључење и претварање свега створенога у Цркву Тела Христовога.

У Божанској Евхаристији се сва твар укључује у „Земљу Живих – која јесте Христос – и Сабор свега живог што је Бог љубави и Живота створио“.^[109] Ово је, пак, крајњи циљ Божанске Икономије спасења, превечног човекољубља Свете Тројице, Бога Живога Који је, у Свом бескрајном човекољубљу, све учинио, и испунио, и још обећао „сједињење Главе и удова, које јесте Он Сâм“^[110] у космичко-есхатолошкој Парусији која ће бити Он Сâм, „Бог међу боговима“.^[111]

Свега овога, по Златоусту, јесте откривење и остварење Божанска Евхаристија Цркве, у њеним историјско-космичким и есхатолошким димензијама:

„На висини војске Ангелâ поју Божанско славословље; док доле, у Црквама, људи, њихови верни подражаваоци, у истом славословљу стоје у хоровима. На висини, Серафими ускликују Трисвету песму; док доле мноштво народа уздиже исту песму. Свечана прослава заједничка и небеским и земаљским створењима сплетена је у једно јединствено благодарење, једно јединствено радовање, једно јединствено свечано стајање-у-хору. Јер неизрециво снисхођење Владикино уобличило га је у једно; Свети Дух га је саткао у једно; склад његових гласова уклопио се са Очевим благовољењем. Прекрасно усклађивање његових делова добија се одозго; а покренуто од Тројице као неком палицом, оно бруји своју веселу и блажену песму, своју ангелску химну, своју непојамну симфонију“.^[112]

Једном речју, сав садржај, смисао и циљ благодатне, светотајинске, евхаристијске педагогије Цркве – у њеним тријадолошким, христолошким, пневматолошким, сотириолошким, еклисиолошким и есхатолошким димензијама – јесте васпитавање и припремање за улазак, и светотајинско увођење у ту оживљујућу, обновитељску, просветљујућу, спасоносну и обожујућу вечнолитургијску „непојамну Симфонију“ Благословеног Царства Свете Тројице – Једносуштне и Живоначалне, Оца и Сина и Светога Духа.