Увод у дело
Свети Јован Златоуст
О сујети и како родитељи треба да васпитавају децу
Anna-Maria MALINGREY
Манастир ОСТРОГ,2010.
УВОД
Текст који данас нудимо, праћен по први пут француским преводом, издат је 1656.Г. захваљујући доминиканцу Франсоа Комбфису (François Combefis). Рукопис који је све до тада скривао у себи овај текст, био је део онога што је кардинал Мазарен (Мazarin) купио и спасао из „грчког бродолома". Аутор првог издања, срећан због свог открића, коментарише га овим речима: „Ја копам да бих нашао блага овде скривена и изнео их на светлост дана: терен који израња показује се богатим, сав од сува злата, златна књига[1] из златних уста и златног пера... Сам наслов[2] ме је најпре очарао; оно што је повећало моје задовољство јесте то што сам после читања схватио да је писац написао заиста лепо дело".[3] Комбфис затим сугерише кардиналу Мазарену да из овог дела извуче савете за васпитање младог Луја, „узвишеног краља Француза". Из анализе текста видеће се да он није ни био недостојан једне овако племените примене.
Таштина (сујета)
1. Опасност таштине (сујете) за живот Цркве.
2-3. Таштина упоређена са ватром која прождире, са родом содомским.
Жртве таштине
4-10. Приредитељ игара.
11-12. Они који играма најмање доприносе.
13-14. Остале жртве таштине: они који се размећу показивањем намештаја, одеће.
Истинска слава 15.
Порекло таштине
16-18. Прво васпитање.
19. Циљ васпитања: Изградити војника за Христа.
20-25. Душа детета упоређена
- са меким воском,
- са бисером,
- са таблом,
- са статуом,
- са градом.
Град
26. Неопходност закона да би се градом управљало.
27. Пет чула - Петрова врата која дају приступ граду.
28-35. Језик.
36-38. Слух.
39-42. Повест о Каину и Авељу.
43-46. Повест о Јакову и Исаку.
47-50. Дигресија о томе како деци треба давати имена.
51-53. Крај повести о Исаку.
54. Чуло мириса.
55-62. Поглед.
63. Додир.
Грађани
64-65. Њихова станишта. Локализација thymos-а, физичке жеље, способност расуђивања.
66-75. Дисциплина наметнута thymos-у.
76-80. Дисциплина наметнута физичкој жељи.
81-84. Припрема за брак. Избор веренице.
85-87. Образовање разума.
88-89. Свадбена светковина.
90. Васпитање девојака.
На први поглед, ова схематска анализа уопште не открива изузетан значај који ова књига има за установу, чији је развој био тако важан за античко друштво, а такође и за историју васпитања - за установу евергетства - добротворства или покровитељства. Белешка на почетку сугерише, делимично, две теме. Нека нам буде допуштено да подвучемо њихов значај.
Испразна жеља да се стекне углед, δόξα- слава, коју етичари оцењују „празном" (што је верно израженоу српској речи „таштина", од „ташт" што првобитно значи „празан", као у изразу „на таште", тј. „на празан стомак - прим. ред.) и означавају термином κενοδοξία - дословно, „празнославље, таштославље", налази се у основи сулудих издатака, којима богати грађани обезбеђују народу сваковрсне забаве. Народ је за њима осећао потребу у толикој мери да се приређивање тих забавних представа сматрало истинским доброчинством, одакле и сама реч евергетизам, а човек који их је обезбеђивао сматрао се истинским добротвором, евергетом. Овај феномен се развио у јелинистичкој епоси, то јест у 3. веку пре Христа. Наш текст доказује да је у 4. веку после Христа он још сачувао сву своју виталност, а са моралног и друштвеног становишта, сву своју штетност.
Можемо се само дивити живописности једне слике која приказује позориште крцато све до најгорњих галерија „где је све од самих људских лица и тела", па спонтани полет гледалаца који хрле да поздраве „племенитог човека који их је окупио", и делиричне повике у којима се он громогласно назива у хиперболама „Нилом" и „Океаном" (доброте). То је документ уживо чија вредност је утолико већа што га прецизност чини веома ретким.
На тај начин „друштвени добротвор" је приморан, под друштвеним притиском, да улаже своје богатство сходно ономе што је преузео на себе и да „потроши небројено злато, сребро, коње, одело, робове, и исцрпи своје богатство...", јер, на све те поменуте игре, надодавали су се код куће „раскошни ручкови и славља која трају два-три дана". Чак и ако је писац овде могао претеривати, његово сведочење допушта да се у потпуности разоткрије економски проблем који је представљало овакво „друштвено добротворство" (евергетизам): огромни издаци стављали су у оптицај много новца, јер су се односили на најразличитије послове, али су на крају остављали богаташа потпуно лишеним средстава: „Пошто је претходно био занесен тријумфом, он сада просјачи на сред трга".
Овом сведочењу придодаје се неумољива психолошка анализа којој се подвргава приредитељ игара: опијеност тријумфом и популарношћу, запрепашћеност после славља пред свим оним што је потрошио, нагла промена оних који га, пошто су му прво ласкали, сада обасипају покудама и презиром.
Циљ ауторов је сасвим моралног реда: ради се о борби против страсти таштине, показивању да је она „само прах и пепео". Али кроз ову жестоку дијатрибу, претреса се и епоха у којој се таштина корени.
Још драгоценија су обавештења која нам писац пружа о васпитању деце, онаквом каквим га је могао поимати хришћанин у 4. веку. Вредност овога списа је у томе што расправља о васпитању деце од раних дана, штавише, што оставља по страни питање које често истичу други писци - став хришћанина према световној култури, да би се, на другој страни, оцртао подробан програм моралног васпитања и верске поуке.[4]
Истину говорећи, морални аспект овог списа чини се понајмање оригиналан. Паганска антика заиста је установила у тој области читав низ упутстава у складу са разумом и искуством, која нам узвишено предочавају МусонијевеReliquiae, Псевдо-Плутархова Расправа о васпитању деце и преписка Ливанијева. Али, ова упутства, оглашена у општом облику у горе споменутим списима, имају овде личнији нагласак, извесну благост која ублажава њихову строгост. Осим тога, она се овде уделотворавају у хришћанском поднебљу, у коме су речи из речника паганске етике добиле нове конотације. Најзад, васпитање, такво каквим га поима аутор, има специфичан циљ, изражен у упечатљивој формули: „Одгајај атлету Христовог!" И као што се атлети намеће аскеза која га штити самим својим упражњавањима, тако се и дете подвргава дисциплини чула, којој нема еквивалента у паганском васпитању.[5]
Али, оно што овај текст чини документом јединственим јесу прецизирања која даје о катихези-оглашењу мале деце. Ми сазнајемо, без сумње, од Оригена, од Кападокијаца, од Златоустог - да је родитељима хришћанима било стало да сами дају својој деци прву верску поуку. Ипак, ми не знамо, које су методе они следили. Овде, пак, имамо истински програм, са указивањем на текстове у Светом Писму, које треба бирати према узрасту,[6] на начин на који их треба препричавати, изразе које треба употребити да би то могло разумети сасвим мало дете.
Ови проблеми васпитања постављају се у конкретности, већ од рођења, и умножавају се у мери у којој дете одраста: одећа, фризура, односи са родитељима и време молитве, опасности на улици, на представама,оријентација и брак. Следити писца у саветима које он даје у погледу свих ових тачака појединачно, значи пронићи у интиму хришћанске породице 4. века. Документи ове врсте довољно су ретки да бисмо их морали ценити у њиховој правој вредности.
[1] Комбфис употребљава исто тако израз Liber aureus (Златна књigа) у наслову свог издања. Наставак реченице указује јасно да му је такав назив сугерисан епитетом Χρυσόστομος; који је придодат имену Јован у документима који потичу из 6. века и који, убудуће, постаје неодвојиви део његовог имена. Видети Chr. Baur, Saint Jean Chrysostome dans l`histoire litteraire, Louvain 1907, 2e .Appendice, La date et l`origine du nom de Chrysostome.
[2] Комбфис овде вероватно назначује напомену из заглавља текста коју је пронашао у рукопису Р и која га је без сумње „очарала" најавом следећег садржаја: „О сујети и како родитељи треба да васпитавају децу".
[3] Упућује кардиналу Мазарену: „Dumque... in eis latentes thesauros defodio, ac aperio: occurit gleba diues: aurum defaecatum, AUREUS LIBER, aureo fusus ore ac calamo...Delectauit ipse statim titulus; auxitque voluptatem, quo probe cinta executum auctorem, lectione defunctus, cognoui".
[4] У својој Histoire de l`education, Paris 1965, трећи део, поглавље IX, Н. I. Marrou је пазио да га не занемари. То је једини текст на који се он ослања да би говорио о религиозном васпитању код хришћана, без сумње зато што је то једини текст који даје детаљне податке на ту тему.
[5] Види, ипак, Аристотела, Политика VII, 1336b, где се препоручује да се деца држе код куће до седам година, далеко од јавних обеда и позоришта.
[6] Оrigène, In Num. hom. XXVII,1 (GCS 30, стр. 255-256) је већ скицирао програм верског васпитања, али за потребе катихумена а не за децу. Видети А. Harnack, , Beitrage zur Einleitung in das Neue Testament, 5. Über den privaten Gebrauch der heiligen Schriften in der alten Kirche, Leipzig 1906-1914, р. 50.
.