Увод у светоотачко богословље
Јован Мајендорф
ПРОЛОГ, Врњачка Бања,2008
Глава 6
СВ. ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ
Свети Јован Златоусти је без икакве сумње најпопуларнији од Отаца Цркве. Популарност је стекао још за живота захваљујући својим несвакидашњим људским квалитетима. Није нам познат датум његовог рођења, приближно то је 344. или 354. Умро је 407. године. Његово црквено служење отпочело је у време владавине императора Теодосија Великог (380 – 395. год.), то јест у време великих реформи. Формално, Теодосије је био први хришћански император, у том смислу што он крштење није примио на самртном одру, као што је то био случај са његовим претходницима, него у време свог активног живота. Он и његова породица редовно су одлазили у цркву. На основу закона које је он издао хришћанство је постало званична религија Империје. Императорски двор чинили су искључиво хришћани, пагански храмови и универзитети постепено су се затварали, а Црква је, уз подршку власти, узрастала, уређивала се и доживела процват, како у материјалном, тако и у богословском смислу. Године 381. у Константинопољу се састао Други Васељенски сабор који је коначно потврдио никејско Правоверје.
Након смрти Теодосија власт у империји је била подељена између два његова сина: Хонорију је припао Запад, а Аркадију — Исток. Аркадије је био ожењен Евдоксијом, и то двоје људи је касније одиграло важну улогу у животу Св. Јована.
Биографију Златоуста написао је Паладије Елинопољски. Јован је потицао из образоване јелинистичке породице. Није нам позната његова националност, али, по свој прилици, он је знао само грчки језик. Образовање је стекао у Антиохији, великом културном центру и трећем по значају граду римске Империје. Антиохија је била престоница Сирије, па ипак, антиохијска интелигенција је говорила, писала и мислила на грчком. Златоуст је имао срећу са професорима: класични грчки изучавао је код познатог софисте Ливанија, правог Јелина и изврсног ретора,[217] уосталом нехришћанина. Курс егзегетике завршио је код Теодора Мопсуестијског, који је, очигледно, био и његов учитељ у богословљу. Но, на неки начин, Јован је умео да избегне оне аспекте Теодоровог учења за које је његов учитељ касније био осуђен као јеретик.
Након смрти своје мајке 374. године Златоусти се повукао у манастир где је живео до 375. године. Али, манастирски живот није му се свидео. Он је монаштво схватао као идеалну заједницу и сматрао је да читав свет треба да стреми ка савршенству, тако да би тиме отпала свака потреба за манастирима.
Године 381. Јован Златоусти је био рукоположен у чин ђакона од стране епископа антиохијског Мелетија. Мелетије је био пријатељ и истомишљеник Кападокијских Отаца и поборник „умерене“ варијанте никејске вере. Умро је исте те 381. године, а на његово место био је назначен Флавијан, који је пет година касније (386.) рукоположио Златоуста у чин презвитера, и надаље, будући човек већ у годинама, у потпуности се ослањао на њега у црквеним пословима. Из овог периода потиче Златоустова књига „О свештенству“, у којој он расправља, у основи, проблеме епископског живота.
А тада је у Антиохији Св. Јован одржао и своје знамените проповеди „О статуама“. Повод за њих била је народна побуна која је избила 378. године против увођења новог пореза. Разјарена гомила пообарала је статуе императорке Плакиле које су биле постављене на улицама. Слично се, недуго након тога, догодило и у Солуну, у којем је, приликом гушења побуне, царска полиција побила седам хиљада људи. Када је после ових догађаја император Теодосије дошао у Милано, епископ милански Св. Амвросије није му дозволио да уђе у цркву без покајања. Настао је проблем односа између формално „хришћанског“ императора (и светске власти уопште), с једне, и Цркве, с друге стране. Наравно, за римског императора ништа није могло бити природније него да посегне за убијањем људи ради државне добробити (како је он то схватао). Међутим, како при свему томе остати добар хришћанин и одлазити недељом у цркву, која убиство сматра смртним грехом? Вређање царског величанства у Антиохији повукло је за собом нови излив императорског гнева. У нади да ће зауставити разбуктале прогоне, остарели епископ Флавијан запутио се у[218] Константинопољ да се заузме за свој народ, а Златоуст је за то време држао проповеди у Антиохији, тешећи и бодрећи оне који су остали. У овим проповедима налазимо најдрагоценији извор података о најразличитијим странама друштвеног живота тога времена: обичајима, забавама, ћудима, дажбинама, породичним односима итд. Захваљујући заступништву Флавијана Теодосије је помиловао Антиохијце.
Овде у Антиохији Златоусти је изговорио већину својих проповеди на еванђеља од Матеја и од Јована, као и на посланице апостола Павла. Требало би приметити да је Златоусти написао врло мало систематичких радова: већину његових дела чине — стенографски записане и редиговане проповеди, произношене усмено.
У то време Св. Јован стиче пастирско искуство и постаје велики учитељ хришћанског живота. У својим проповедима он је неизмерно човечан. На пример, небројено пута, враћајући се на своју омиљену тему — грех одласка на гладијаторске борбе, он увек исказује и разумевање према тој страсти публике. Но, ту се ништа не може — грех остаје грех, чак и не узимајући у обзир да је Теодосије забранио крвопролиће у арени, дозволивши невиније разоноде типа утрка.
Друга антиохијска тема Св. Јована Златоустог било је његово побијање „аномејске“ јереси — једне форме аријанства која је тврдила „несличност“ (грч. аномиос) Христа са Богом Оцем.
Атмосфера у Цркви у то време била је потпуно другачија него у ово наше време. Народ је веома ценио лепу реч, у цркви се аплаудирало успелим поређењима и ваљано погођеним изразима проповедника. Златоусти је, као што је познато, био сјајан ретор, због чега је и добио свој надимак. Он је стекао такву популарност да је народ долазио у цркву само зато да би слушао његове проповеди, након којих су се многи одмах разилазили, не дочекавши причешће, за шта их је Златоусти корио већ на следећој проповеди.
Године 397. на предлог министра Евтропија и по указу императора Аркадија Св. Јован је био премештен у престоницу и изабран за епископа константинопољског. Антиохијци нису хтели да пусте свога омиљеног пастира, тако да је он одведен на превару. [219]
Константинопољ је тек недавно, на Другом Васељенском сабору, био назначен као други, после Рима, град Империје, као Нови Рим, што је изазвало велико незадовољство у градовима супарницима — Александрији и Антиохији, старим центрима културе и хришћанства. Александрија је одавно стекла статус другог после Рима града Империје, у очима Александринаца Константинопољ је био напросто скоројевићки град. А Антиохија, коју сам Златоусти у једној од својих проповеди назива „главним међу источним градовима“, није марила за Александрију. У светлу тог супарништва премештај најблиставијег антиохијског проповедника у новопечену престоницу царства био је пре свега политички корак. Осим тога, константинопољска црква је имала потребу за свежим снагама: претходник Златоустог, епископ Нектарије био је изабран за епископа када је имао 70 година, а да притом он, до тада, чак није био ни крштен. Као и Св. Амвросија миланског њега су крстили и рукоположили на брзину. Након петнаест година његове службе, у константинопољској цркви владали су неред, проневере и разузданост.
Таква је била ситуација коју је наследио Златоусти. Према његовом биографу Паладију он није желео да напусти Антиохију, али је ипак морао да се повинује наредби, и 26. фебруара 398. године био је рукоположен у чин епископа. Рукоположио га је епископ александријски Теофил, који је изгледа тада гостовао у Константинопољу. Чинило са да епископство Златоустог у новој престоници отвара период црквеног мира.
Јован се одмах прихватио делатне проповеди. Да би се разумео утисак који су његове проповеди произвеле у Светој Софији, треба имати у виду да је, у извесном смислу, Златоусти био човек минулих времена: његов начин проповедања и његови етички назори слабо су се уклапали у лакомислени престонички амбијент. Константинопољ је био нов град у којем је тек недавно био уведен ред, било је то време промена, надања, узаврелости умова и обичаја. Јован Златоусти са својим строгим моралистичким проповедима изгледао је старомодан и провинцијалан. Он се тој огромној узаврелој престоничкој гомили обраћао у истом оном маниру који му је донео славу[220] и наклоност у Антиохији. Али овде, у Константинопољу, то је произвело унеколико другачији ефекат. Тешко да се било коме могло свидети када је на проповеди говорио да ће се од неколико хиљада присутних спасти једва неколицина. И одмах су се појавили противници. Њихов број увећао се још и због тога што је одмах почео да уводи ред у Цркви. Његов претходник Нектарије живео је раскошно, приређивао је пријеме и свечане ручкове, и потпуно распустио дворско свештенство, које, у амбијенту близине императорског двора, и без тога није много држало до строгости правила.
Златоусти није приређивао пријеме: он је имао чир на желуцу и више је волео да једе насамо, дајући тиме основу за прекор због недружељубља и других недостатака, о чему ће још бити речи. Растерао је такозване „духовне сестре“ — девице и ђаконисе које су свештеници држали у својим домовима. Духовним лицима је, укључујући ту опет ђаконисе, било забрањено да одлазе на пријеме. Удовицама је било заповеђено или да се наново удају или да воде живот какав приличи њиховом положају. Оним монасима који су строгој општежитељној дисциплини претпоставили мување од места до места, заповеђено је да се врате у своје манастире. Нектарије је испразнио црквену касу на забаве. Златоусти је и ту увео ред. Највећи део црквених пара трошен је на помоћ сиротињи и на изградњу болница. Златоусти је волео дуге службе и литије, што никако није било по вољи престоничком свештенству које је било навикло да другачије располаже својим временом. Критиковао је све одреда не бирајући, директно у лице, без икаквог увијања говорећи људима шта о њима мисли.
Године 399. у Константинопољу су се побунили најамници-Готи, који су били аријанци. Варвари-устаници свргли су византијског „премијера“, истог оног евнуха Евтропија који се заузео око премештања Златоустог у Константинопољ. Тражећи спас од прогона Евтропије се сакрио у саборној цркви Свете Софије, и ухвативши се за стуб олтара проборавио је ту неколико дана (према старозаветном обичају, потврђеном од стране римског законодавства, човеку који је затражио прибежиште код олтара гарантована је недодирљивост). Када је дошла недеља и народ се сабрао у храм на литургију, несрећни Евтропије још[221] увек је стајао у олтару држећи се за стуб. То је послужило као повод за редовну проповед Златоустог коју је започео овако:
У свакој прилици је, а посебно сада, право време да се каже: таштина над таштинама, све је таштина (Еклез. 1, 2). Где је сада онај раскошни амбијент конзулства? Где су блистајуће светиљке? Где аплаузи и ликовања, пировање и празници? Где су венци и завесе? Где је градска врева и похвални узвици на коњским тркама и ласкаве речи гледалаца? Све је прошло: одједном је дунуо ветар и однео лишће, оголио дрво и продрмао га из корена са таквом силином да ће га, чинило се, ишчупати заједно са кореном и поломити. Где су сад дворјани? Где гозбе и пријеми? Где се деде она гомила готована и свакодневно испијање вина, и префињеност кулинарског умећа, и они поклоници моћника, ласкави и речју и делом? Све је то било као нека ноћ и сновиђење, а са доласком дана ишчезло је …
Евтропије, патриције и конзул, проповед 1.
Настављајући у истом духу Јован се окомио на прекомерну раскош двора, распусни и лакомислени начин живота дворјанства, критикујући богатство као такво, и злоупотребе владајућег слоја.
Није онда чудно што је, веома брзо, Златоусти стекао непријатеље не само међу свештенством и монаштвом него и међу утицајним слојевима друштва. Нападима на раскош у облачењу жена, кинђурење и ташто понашање њихово, разљутио је престоничке даме, укључујући ту и саму императорку Евдоксију. У једној од проповеди он говори да је боље ићи го, него се обући гиздаво као поједине престоничке модискиње. Евдоксија је тако заувек постала његов љути непријатељ, што се касније непосредно одразило на судбину Св. Јована.
Као што је већ било напоменуто против њега је устало и свештенство. Повода је, поред већ поменутих, било у изобиљу. Једном приликом је Јовану јављено да се епископ Ефески бави продајом црквених намештења. Он се запути у Ефес и почисти окривљеног, премда канонски на то није имао никаквог права — био је епископ, а не патријарх. Али Златоустог није интересовало то да ли је његов поступак канонски — он се само старао о успостављању правичности и реда.
Други случај догодио се 401. године, када се у Константинопољу појавило педесет египатских монаха, које је[222] Теофил Александријски одлучио од Цркве окривљујући их за оригенизам. Јован је примио монахе и, поразговаравши с њима, одлучио да они не говоре ништа опасно, верују у Христа, а оптужба за јерес тешко да може да буде узета озбиљно, будући да су монаси били неписмени. Но, Златоусти није желео да се ослони само на њихову причу него је замолио императора да позове Теофила у Константинопољ, ради разјашњења читаве ствари. Међутим, Теофил се ту већ разбеснео — због чега је то он дужан да полаже рачун за своје поступке своме конкуренту, константинопољском епископу? Но, прича није остала на томе, јер Теофил се пожалио на Јована своме другу, Св. Епифанију Кипарском. Овај Епифаније је био први у историји колекционар јереси. Он је имао кутију коју је звао „панарион“, у којој је чувао списак свих њему познатих јереси. Сазнавши од Теофила о новој „јереси“ — подршка оригенизму, Епифаније је, без обзира на своју дубоку старост (имао је тада готово сто година), дошао у Константинопољ да Златоустом изнесе своје оптужбе. Златоусти у тој мери то није узео за озбиљно да је чак одбио да прими Епифанија. Али, у исто време је у престоницу пристигао и Теофил, и ту су почеле истинске непријатности. Теофил је био промућуран политичар, и веома брзо је сагледао прилике и видео да Јован има много непријатеља. Успео је да убеди императора Аркадија у неопходност смене константинопољског епископа, и 403. године Теофил је сазвао сабор о којем имамо обавештења из подробног описа у Фотијевом спису „Библиотека“. Сабор се састао у уступљеној императоровој вили званој „Под храстом“ у околини Константинопоља, услед чега је у историји забележен под називом „Сабор под храстом“. Сабрани епископи, укључујући ту и педесет епископа за ту прилику придошлих из Египта, једнодушно су осудили Јована Златоустог, према коме су сви они очито били непријатељски расположени.
Против Златоустог су иступила два тужиоца: његов бивши ђакон Јован и епископ Исаак. У „Библиотеци“ су засебно наведене обе оптужнице: оне не представљају ништа друго до збир сплетки, од којих су многе савршено смешне. Ђакон Јован оптуживао је Златоустог због тога што га је овај незаконито прогонио за то што је ударио једног од слугу. Надаље, неки монах по имену Јован био је избијен и бачен у окове заједно са[223] бесомучнима. Златоустог су оптуживали и због продаје светих сасуда и мермера намењеног за уређење цркве. Сасвим је могуће да је тако и било, а да је Златоусти тај новац употребио за помоћ сиромасима. Говорено је такође да је Златоусти понижавао свештенике називајући их људима без части, распусницима и непотребним ништаријама. И ово је сасвим могуће — и без сваке сумње — било је на месту. Даље: Златоусти је наводно рекао да је епископ Епифаније — безумник; организовао је заверу против епископа Северијана, хушкајући константинопољско свештенство против њега; да је написао клеветничку књигу против духовних лица; сазвао седницу клирика и оптужио три ђакона — Акакија, Евграфа и Јована — да су сакрили његову одежду са циљем да је „употребе Бог зна на шта“, да је изабрао за епископа Антониона, о којем је тобоже било познато да је „опљачкао гробницу“. И даље све у истом духу, укупно 29 тачака оптужбе. Очигледно је било да су оптужбе биле или отворене клевете, или извртање стварног стања ствари. Оптужбе епископа Исаака биле су сличне врсте, и у њима су нарочито истицани његови односи са оригенистима (Упор. „Библиотека“ Фотија, гл. 59).
Сам Златоуст није присуствовао Сабору, три пута је одбио позив да се јави тамо. Након трећег позива он је био осуђен inabsentia[1] и прогнан из Константинопоља. То је изазвало негодовање неколицине епископа као и простог народа, који је држао страну Златоустом. У престоници су отпочели улични немири. Да би избегао могући хаос, Златоусти је решио да се добровољно потчини одлукама сабора и запутио се у место свог прогонства, у Витинију, недалеко од Константинопоља. Теофил Александријски је пожурио да ствари узме у своје руке и одмах је почео да враћа на своја места свештенике које је Златоусти сменио. Међутим, тада се десио непредвиђени догађај који је изменио ток ствари.
Само што је Златоусти пошао у прогонство, у престоници се догодио земљотрес. Императорка Евдоксија видела је у том догађају знамење гнева Божијег због прогона праведника, па је, по императорском указу, Св. Јован добио позив да се врати у Константинопољ. Зауставивши се пред градском капијом, [224] Златоусти је тражио сазивање сабора ради званичног постављења његовог на архиепископску катедру. Али одушевљење народа било је тако велико, толико су га молили да се што брже врати на духовни престо, да је била донета одлука да се заобиђу формалности. Убрзо по повратку Златоусти је у саборном храму одржао своју редовну беседу. Да би присутнима објаснио све што се са њим догодило употребио је алегорију брака између Саре и Аврама, као образац савеза између епископа и његове Цркве. Не гледајући на покушаје фараона да отме жену Авраму, Сара је сачувала своју чистоту. У лику фараона сви су одмах препознали Теофила, спомињање чијег имена је гомила дочекала негодујућим звиждуцима. Очигледно је да Св. Јован није извукао никакву поуку из претходних догађаја, а прилагодити се дипломатском такту он није умео нити хтео. Као и раније, у својим проповедима он је наставио да изобличава пороке друштва, да напада раскош двора и распусност обичаја. Кад је приликом празника у част Св. Јована Крститеља у престоници била постављена статуа Евдоксије, Златоуст је наново то искористио као повод за гневну проповед у којој је императорку упоредио са Иродијадом.
Убрзо је опет навукао на себе гнев двора, а императорску породицу довео до крајње раздражености. Покренуто је питање нелегалности поновног довођења на трон свргнутог архиепископа. На Божић 403. године царски двор није дошао на богослужење. Седамнаестог априла 404. године император је наредио да се Св. Јовану забрани да служи у Светој Софији. Прогнан из своје цркве, архиепископ је одслужио литургију на пољани, под ведрим небом, сабравши толико народа да је за одржавање реда неопходно било да се умеша полиција.
Деветог јуна 404. године Јован је био ухапшен и насилно одведен у прогонство. Његово друго свргнуће са трона поново је изазвало негодовање народа и уличне немире током којих је био спаљен центар Константинопоља као и саборна црква Свете Софије. Катедру константинопољског архиепископа заузео је престарели Арзакије. У Антиохији је на место умрлога Флавијана био постављен Порфирије, непријатељ Златоустога. Сада није било никога да се заузме за Златоустог: све источне[225] епископске катедре заузимали су или његови непријатељи, или људи који нису имали утицајних веза.
У почетку је Златоусти био послан у град Кукуз у Јерменији, где је провео две године. Одатле је био послат у Пициус (како се онда називала Пицунда), али није допутовао тамо, умро је на путу, у Команима 14. септембра 407. године. Узрок његове смрти било је лоше здравствено стање, појачано лошим поступањем са њим.
Сећање на Јована Златоустог живо је чувано међу народом који га је волео. Његова популарност била је тако велика да је већ 417. године наследник Арзакија, епископ Атик, унео име Св. Јована у диптихе. Године 438. његове мошти су тријумфално пренесене у Константинопољ и положене у храм Светих апостола.
Дела Св. Јована Златоустог
Већина дела Јована Златоустог представља проповеди на различите књиге Светог Писма. Она нису сачувана као његови записи, него у облику редигованих стенографских белешки. Главним његовим делима сматрају се следећа:
1. Беседе на књигу Постања (67 проповеди)
2. Беседе на Псалме (58 проповеди)
3. Беседе на књигу пророка Исаије (6 проповеди)
4. Беседе на еванђеље од Матеја
5. Беседе на еванђеље од Јована
6. Беседе на Дела апостолска
7. Беседе на Посланице Св. апостола Павла
8. Катихетичке беседе
10. Неколико проповеди на моралне теме
11. Трактат „О свештенству“
12. „О несазнатљивости Бога“, богословски трактат о апофатичком учењу о Богу у контексту полемике са аномејима.
Литургија позната под именом Златоустог заправо не припада њему, него представља византијски обред евхаристијске службе, прихваћен у Константинопољу у раном средњем веку. Из проповеди Св. Јован Златоустог (посебно из његових Катихетичких беседа) види се да је он служио по тексту блиском нашој литургији Василија Великог. [226]
Учење Св. Јована Златоустог
Златоуст не заузима неко нарочито истакнуто место међу учитељима Цркве у погледу излагања догматских учења, у тумачењу Светог Писма, међутим, он је непревазиђен. Његова једноставна, јасна и готово потпуно страна било каквој алегоризацији егзегеза припада — антиохијској традицији, али зато уз обиље типолошких тумачења. Мисао му је немогуће изложити систематски. Због тога ћемо се ограничити на поједине тачке учења, позивајући читаоце да читају његове проповеди.
Златоустов приступ новозаветним списима често као да је претходна инспирација за критичке проблеме које научници постављају у ово наше време. На пример, разматрајући питање постојања четири еванђеља, Златоусти говори да постојање четири различита аутора који су писали на различитим местима, у различита времена и независно један од другог служи као јак аргумент у корист веродостојности еванђељске историје. Чак и разилажења између еванђеља говоре у корист истине. Та, у суштини незнатна, разилажења у опису конкретних догађаја — доказују да се евнађелисти, пишући о једном истом, нису договарали.
У својој богословској полемици против аријанства (тачније „аномејства“) Златоуст, у основи, следи Св. Григорија Нисијског и остале Кападокијце. Од Григорија је усвојио првенствено апофатичко богословље.
У христолошким питањима Св. Јован је, никако другачије него захваљујући Духу Светом, увек избегавао двосмислену терминологију. Он је био ученик Теодора Мопсуестијског и живео је на прагу христолошког спора. Сви тројични проблеми били су расправљени, а у ваздуху је висило питање: ако је Христос — Бог, како Oн онда истовремено може да буде и човек? Повода за најразличитије врсте христолошких омашки било је у изобиљу. Па ипак, Јован Златоусти ниједном, ни у једном свом спису не употребљава такве изразе као што су Богородица, Христородица или Човекородица, који су, само мало касније, послужили као повод за врло бурне дискусије. У једној од својих проповеди на Посланицу Филипљанима читамо: „Остајући оно што је био, Он[227] је постао оно што није био“. Избегавајући магловите термине Св. Јован се никада није упуштао у философско детаљисање, и заувек је у црквеној историји остао као идеал хришћанског пастира и проповедника високог хришћанског морала.
По свом менталитету Св. Јован Златоусти био је човек доконстантиновског периода. Он је увек људима право у очи говорио оно што мисли о њима. Другим речима, недостајало му је такта, дипломатског умећа у комуникацији са људима. То га је веома често доводило у незгодан положај, посебно имајући у виду његову блискост двору и неопходност да, хтео не хтео, непосредно или посредно учествује у политичком животу. Тај недостатак непосредно је следио из његовог, строго хришћанског, односа према свету. Ма о чему да је говорио, он се увек интересовао за етичку страну проблема и стално га је доводио у везу са Св. Писмом. Позабавићемо се овде разматрањем две, међусобно повезане, теме — учењем о првородном греху и поштовањем Дјеве Марије.
Учење о првородном греху
Проблем првородног греха или, другим речима, положаја човека у палом свету постао је предмет богословских дискусија, посебно на Западу, почињући од времена Блаженог Августина. Кључним текстом о овом проблема сматра се Рим. 5, 12, — јединствена у читавом Новом Завету формулција односа према Адамовом грехопаду. То је један од најчешће цитираних и најчешће неправилно схватаних текстова Св. Писма. Као у инат, апостол Павле, не знајући да ће његова посланица постати Свето Писмо, у тој фрази изражава се веома магловито. У српском синодском преводу овај текст гласи овако: „Зато што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише“.
Да бисмо се некако снашли у овом тешко разумљивом тексту бацићемо поглед на грчки оригинал. Смисао зависне реченице εφ’ ο πάντες ιμαρτον („у томе сви сагријешише“) мења се у зависности од тога на који део главне реченице се односи израз εφ’ ο. Притом, могуће су три варијанте превода:
а) Израз εφ’ ο (у латинском преводу inquo) значи „у којем“ и односи се на „једнога човјека“ у главној реченици. Такав[228] превод претпоставља кривицу наслеђену од Адама: будући да су сви људи били „у Адаму“, сви су они скривили и подвргли се смрти. У том смислу је реченицу из Рим, 5, 12 разумео латински преводилац Библије, а за њим и Блажени Августин. Требало би приметити да грчки текст граматички никако не допушта такво читање, јер је именица „човек“ (тј. Адам) исувише удаљена од израза εφ’ ο. Осим тога, грчки предлог επι (скраћено еφ’) не значи „у“, него изражава редослед или узрок.
б) Ако се, пак, израз εφ’ ο односи на главну реченицу у целини, онда га треба превести са „зато што“, и онда читава реченица гласи: „ … смрт је прешла на све људе, зато што су сви сагрешили“. Другим речима, слично Адаму ми умиремо, зато што свако од нас греши индивидуално. Стога у српском преводу стоји: „пошто сви сагријешише“.
в) Израз εφ’ ο односи се на субјекат главне речнице — смрт, и у том случају читава реченица у преводу гласи овако: „ … смрт је ушла у све људе, јер ради ње (тј. ради смрти) сви су сагрешили“. Овакав превод претпоставља да је смрт Адама, која је уследила након његовог греха, постала смртност за све његове потомке. До Мојсеја није било закона, па није било ни греха, а људи су ипак умирали (упор. Рим. 5, 14). Смрт, која је ушла у свет који је Бог створио заједно са Адамовим грехом, Апостол разуме као личносну космичку реалност, поистовећујући је са самим Сатаном — „човекоубицом од почетка“. Већина грчких Отаца овај текст разумела је у управо изложеном смислу.
У беседи 10-тој на Рим. 5, 12 Златоусти објашњава своје схватање ове мисли апостола Павла: „Јер у њој (смрти) сви сагријешише“ значи да се смрт, ушавши у живот људи кроз грех једног човека, Адама, проширила на све људе, који, премда нису сагрешили, ипак су од Адама наследили смртност. Смртност је својеврсна болест која рађа страх, а који опет, са своје стране, служи као узрок борбе за постојање. У тој борби сваки човек настоји да изиђе као победник на рачун свога ближњега: у томе је суштина греха, који је изопаченост љубави, то јест изопаченост безусловног предавања ближњему. Интересантно је да овакво објашњење, иначе општеприхваћено код Источних Отаца Цркве, није, као код Бл. Августина, повезано са идејом наслеђивања греха и греховности односа међу половима. [229] Доследно хришћанско понашање, унутарња победа над страхом од смрти, описује се заповестима блаженстава: ми не треба да мислимо о сутрашњем дану, треба све да оставимо, у крајњој линији и сам живот — у томе је љубав и истински живот.
На тај начин, у учењу Јована Златоустог резултат првородног греха је наслеђена смртност, која са своје стране порађа грех. Грех и смрт, узајамно подражавајући једно друго, образују круг порокâ, у којем је човек био затворен до доласка Исуса Христа. Смрт и Васкрсење Спаситеља разорили су тај круг и свету донели спасење, благодарећи коме хришћани, милошћу Божијом, сада могу да живе изван робовања греху и смртности. Милошћу Божијом значи — у Христу, Његовом благодаћу у коју се облачимо на крштењу, умирући и васкрсавајући заједно са Њим, и на Литургији, која је „лек бесмртности“ (упор. Иринеј Лионски).
Резултат победе над смрћу био је опроштај грехова: ми не крстимо децу зато што су она грешна, него зато што су смртна. У самом обреду крштења ниједном речју се не помиње грех, ту се говори само о смрти и о вечном животу.
Мариологија
Као што је већ било примећено Златоусти је живео у епохи која је непосредно претходила христолошким дискусијама, али је, тим не мање срећно, успевао да избегне употребу речи око којих су се касније разбуктале тако жестоке расправе.
Одмах након смрти Св. Јована и након Ефеског сабора 431. године, који је Дјеву Марију прогласио Богородицом, њен култ је тако раскошно процветао да је постало готово непобожно (не канонски, него фактички) чак само и поменути њене људске особине, јер се код ње све сматрало савршеним. У западном хришћанству, где је победило учење о првородном греху као о кривици наслеђеној од Адама, поштовање Богомајке логички је довело до проглашења догмата о њеном непорочном зачећу 1854. године. Према овом учењу Дјева Марија је, вољом Божијом, ослобођена, чак и у моменту свога зачећа, од наследне кривице, па је, следствено, она безгрешна. Међутим, у светлу светоотачког поимања првородног греха нема ни основа, нити потребе за оваквим учењем. Богомајка је била жена, Израилићанка, ни у че[230]му различита од осталих људи, осим у степену свога савршенства. Она је била најбољи резултат, венац целокупне старозаветне историје. Не неким чудом, не интервенцијом одозго, него управо савршенством своје човечности она је припадала целокупној тој историји, због чега се и удостојила да постане мајка Онога Који је ту историју испунио и довршио.
У светлу таквог схватања јасно је зашто ми код Златоустог затичемо однос према Дјеви Марији као према обичној жени. У коментарима на Мт. 12, 46-49 („ … ко је мати моја и ко су браћа моја?“) он непосредно говори о постојању људских слабости и несавршенстава код ње. У том истом духу, без икакве егзалтације, он о Марији говори у проповеди на Јн. гл. 2: „ … јер га они нису познавали, чак ни мати Његова, ни браћа … ти си ми мајка, и зато ти и само чудо (претварања воде у вино) чиниш сумњивим“.
Видимо да Св. Јован Златоусти није налазио никаквих потешкоћа да у Св. Писму чита управо оно што је тамо писало. И Источна Црква никада се није бунила против таквог трезвеног односа: нико никада Златоустог није окривио за јерес, иако неки савремени научници претпостављају да је необично величање Богомајке од стране Јефрема Сирина нека врста прикривене полемике са Златоустим. Но, доказати ову претпоставку тешко да је могуће.
Зауставићемо се на неколико других момената у учењу Св. Јована.
Евхаристија стоји у центру пажње Св. Јована Златоустог, који је у разумевању ове свете Тајне нагињао директном реализму, готово физичкој очигледности. У беседи 46-тој на Еванђеље од Јована, разматрајући значење речи апостола Павла о Цркви као једном Телу, он овако говори о причешћивању: „ … да би нас увео у присније садружништво са самим собом и показао своју љубав према нама, Он је људима који то желе дао не само да Га виде, него и опипају и окусе и зубима додирну Његову плот“.
Златоусти се такође веома често цитира у контексту спора започетог у четрнаестом веку између православних и римокатолика у поводу епиклезе. Расправљајући о освећењу Дарова у Тело и Крв Господњу, он каже: [231]
Тада и ангели стоје пред свештеником, и сав збор сила небеских зазива, и место око жртвеника испуњава се ангелским лицима у част Предложеног … Један презвитер, човек диван, који је не једанпут имао виђења, у исто то време удостојио се да види мноштво ангела одевених у светла одејања, који су окружили жртвеник погнутих глава …
О свештенству, 6.
Ова света Тајна земљу за тебе чини небом: отвори врата неба и погледај, или још боље, отвори не врата неба, него неба небеса, и видећеш тада речено. Чега тамо нема од оног најдрагоценијег, а ја ћу ти исто то показати и на земљи.
Беседа 24 на 1Кор.
Западни богослови су аргументисали да се овакво схватање епиклезе у суштини не разликује од молитве у католичкој миси, молитве призива Ангела који освећене дарове треба да однесе до Престола Божијег.
У својим погледима на породични живот Св. Јован, премда је одувек био веома строги моралиста, ништа мање не показује и дубоко разумевање и толеранцију. Он се афирмативно односио према породици и никада није истрајавао на неопходности монашког живота за све. Поуке о породичном животу разбацане су по многим његовим проповедима, посебно у коментарима на Посланицу Коринћанима, Ефесцима и Колошанима. Тако, у једној од проповеди на Посланицу Колошанима он говори о великом тајинству у којем двоје људи постају једно, да би онда, у деци, то јединство постало мноштво. Говорећи о узвишености овога тајинства које служи као тип односа између Христа и Цркве, Златоусти то користи као повод за осуду разузданог весеља, пијанства и игре које прате свадбе.
Св. Јован користи све могуће поводе за расуђивање о социјалним проблемима, посебно о проблему својине, о чему, вероватно, ниједан хришћански писац није писао више од њега. Златоусти је сматрао да су власништво и богатство — велика саблазан и да они стоје на путу човека ка Богу. У беседама „О статуама“ он, не једном, говори о ништавности материјалног благостања: „ … нема ничег несигурнијег од богатства … истинско богатство и изобиље састоји се у савршеним и непромењивим добрима“ (О статуама, 24). [232]
Замерке Златоустог против богатстава посебно се тичу Цркве. Цркви је дато да се стара о људским душама, а не о свом унутарњем уређењу. Спаситељ за време Тајне вечере није својим ученицима дао да пију из златне чаше, него им је предао заповест да воле један другога.
Уз све остало, богатство проистиче из неједнакости, па према томе из неправде. То је у пуном сагласју са схватањем првородног греха као пораза од смртности и страха од смрти, који, са своје стране, приморавају људе да траже привидно и привремено спасење у нагомилавању богатства. Према Св. Јовану све припада Богу, па према томе речи као што су „моје“, „твоје“ и сличне треба да буду прогнане из хришћанске заједнице. Проблем власништва свестрано се разматра у његовим коментарима на Дела апостолска.
Дотичући се питања везаних за постојање државе Златоусти је тврдио да је власт последица греха, и није скривао своје неодобравање поводом метода кажњавања које је држава практиковала, супротстављајући им принцип милосрђа, остварен у Цркви. Као пример може да нам послужи, већ помињани, случај са министром Евтропијем који је потражио прибежиште у олтару. Подужа проповед коју је Златоусти те недеље изговорио своди се на следеће: ето видиш куда те је одвела политика, а сада, тражећи заштиту, дошао си у цркву!
Признајући световни ауторитет императора, Златоусти је свештенство сматрао кудикамо узвишенијим. Он је неустрашиво иступао против императорске власти у свим оним случајевима у којима је ова покушавала да искористи ауторитет државе да би се умешала у црквене послове. С друге стране он никада није покушао да искористи ауторитет државне власти да би разрешио црквене проблеме, као што је то чинио његов западни савременик Св. Амвросије Медиолански. Будући човек до-константиновске епохе, њему је био стран принцип „симфоније“, рођен у Византији. Сасвим супротно, он је био склон да јасно разликује сфере утицаја Цркве и државе. [233]