Г. Флоровски, ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

ИСТОЧНИ ОЦИ IV ВЕКА

Георгије Флоровски

ПРОЛОГ, Врњачка Бања, 2009.

XI

Св. Јован Златоусти

I Живот

Живот Златоуста није био ни миран, ни лак. Он је био подвижник и мученик. Међутим, није пустиња била место његових подвига, него хаос овога света, катедра проповедника и епископски престо. Његово мучеништво је било мучеништво без крви. Нису га прогонили неки спољни непријатељи, него његова сабраћа, који су га лажно оптужили и он је свој живот окончао у оковима, изгнанству, изопштен и прогоњен од хришћана због своје вере у Христа и Еванђеље, које је он проповедао као откривење и закон живота.

Златоусти је био пре свега благовеститељ и проповедник Еванђеља. Био је исто тако и учитељ који је гајио живо интересовање за савремене токове, и прави значај његовог учитељства може се разумети само у живом историјском контексту. Осуђивао је хришћане четвртог века који су тврдили да живе у складу са Еванђељем и опомињао их да су превремно ослабили своје подвиге. Овај пророк васеленске љубави често је говорио оштро и строго, јер му се чинило да је проповедао и сведочио пред мртвим људима. Неправда и одсуство љубави у хришћанском свету за њега су добили катастрофично, скоро апокалиптично значење. „Угасили смо жар наше ревности, и тело Христово је умрло“. Лаки јарам љубави за нељубећи свет је постао неподносив. То објашњава крајње горку судбина Златоуста, јер он је био прогнан због истине коју је проповедао. „Због тога ће вас свет омрзнути“.

Свети Јован је био родом из Антиохије, и по свом духовном темпераменту и религиозном ставу он је остао типичан Антиохијац. Тачна година његовог рођења није позната, приближно то је било негде између 344. и 354. године. Потицао је из[265] богате и истакнуте хришћанске породице. Како рођењем тако и васпитањем припадао је хеленистичким интелектуалним круговима малоазијског аристократског племства. Одатле и његова висока лична култура и аристократско благородство његовог лика, као и његово светско опхођење. Од свог културног наслеђа Златоусти се није одрекао ни онда када се одрекао света и свега светског.

Златоусти је био прави Јелин. Учио је код знеменитог Ливанија и добио широко и блиставо образовање. Он није био мислилац или философ. У категоријама античког света најтачније га можемо дефинисати као беседника и ретора. Антички ретор је учитељ, моралиста и проповедник, а Златоусти је био управо такав човек. Хеленизам Златоуста је најочигледнији у његовом језику и стилу. Као беседник може се упоредити са Демостеном, па чак и са Ксенофонтом и Платоном, у његовим списима поново је оживела сва блиставост класичне Атине. Чак и његови савременици су у њему препознавали човека који суверено влада атичким дијалектом. Било би нетачно рећи да је његов хеленизам био нешто чисто спољашње и формално, јер је он код њега продро у све аспетке стила. Истина је да Златоусти очигледно није марио за философске проблеме јелинизма, и никада се није натерао да помири у себи хеленисту и хришћанина. Али то је била општа карактеристика антиохијског културног типа и „историјске“ културе Мале Азије, која је увек више била „филолошка“ него „философска“.

Златоусти је заувек остао Јелин, то се посебно види у његовом морализму. У извесном смислу морализам је био нека врста природне истине античког света. То објашњава и оправдава преузимање и преображај стоицизма у хришћанску етику, у којој је природна истина, посредством божанске благодати, уздигнута до нових висина. Код Златоуста су посебно видне те преображене црте стоицизма. Он непрестано настоји да подучава моралној мудрости и племенитости, а морални судови и вредновања налазе се свуда у његовим списима. Па ипак, пуно остварење природне истине он је видео једино у идеалу откривеном у Еванђељу.

Ништа од овога не повлачи за собом закључак да Златоусти није био мистик. „Морализам“ не искључује „мистицизам“.[266] Тачно је, међутим, да је његов мистицизам имао морални смисао. То је мистицизам савести, доброте, добрих дела и врлине. Много мање су код њега изражена естетска разматрања. Лепота је за њега била више етичка него естетска категорија. Он је лепоту видео пре свега у делатном добру. За њега је Еванђеље најзначаније као књига о лепоти врлине, онако како је она откривена у лику Бого-човека, и то је одредило ток његовог властитог живота. Морални карактер Златоуста формирао се у раној младости. Узор његове мајке био је појачан и учвршћен поукама његових побожних ментора, укључујући ту Мелетија Антиохијског, Диодора , и аскету Картерија.

Ниједан световни позив није задовољо Златоуста, чак и пре но што је оставио свет он је почео да се предаје аскетским подвизима, у родитељском дому. Тек након мајчине смрти, 374. или 375. г. он је био у прилици да се повуче у манастир недалеко од Антиохије где је постао близак пријатељ Теодора Мопсуестијског. Тамо је провео две године, а потом још две у пустињи. Међутим, његово искушеништво је било кратко, вратио се у свет како би наставио своје подвизавање усред овога света. Аскетизам је за њега одувек био више духовна оријентација него нека одређена форма дневних активности. А то је могло да буде остварено пре свега одрицањем, унутарњом слободом и независношћу од спољних околности и услова живота у свету. У том смислу он је остао аскета читавог живота.

Златоусти се вратио у свет да проповеда неопходност аскетског одрицања. Али не зато да би позивао на повлачење из света тако што би људи напустили своје градове.

„Често сам се молио“, писао је Златоусти тих година, „да престане потреба за манастирима и да и у градовима наступи такав поредак да нико никада не осети потребу да оде у пустињу“.

Златоусти је желео да се и живот у државама и градовима организује на еванђелским начелима, у духу „најузвишеније философије“. Да то спроведе он је постао пастир и проповедник.

Св. Јована је за ђакона рукоположио Мелетије Антиохијски 381. год, а за презвитера Мелетијев прејемник Флавијан 386. године. О свом новом призвању Златоуст је расправљао у својим познатим шест књига О свештенству [De sacerdotio] (које се заправо баве епископким дужностима). Тачно време када[267] су написане је непознато, али могуће да су биле написане пре рукоположења.

Златоусти узима идеје св. Григорија Богослова као полазну тачку свог властитог излагања које има два основна мотива. На првом месту он описује узвишени циљ свештеничког позива као чинодејствије. „Свештеничко служење збива се на земљи, али му је место такође и међу силама небеским“. Ето зашто је свештенство установио сам Дух Утешитељ. Зар можемо остати на земљи када [у Литургији] видимо Господа чије је тело принесено за нас и кад смо постали запечаћени његовом крвљу? Свештеник стоји пред часном трпезом која је постављена на небесима. Њему је дата небеска власт над кључевима која није дата чак ни ангелима.

На другом месту, Златоуст свештеника види пре свега као учитеља, наставника, проповедника и пастира душа. Он највише пажње посвећује учитељском служењу свештенства, и у том смислу свештеника ставља изнад монаха.

У пастирском служењу има више љубави него у манастирској осами, а пастирско служење је служење ближњем, служба делатне љубави.

„Читава васељена би се преврнула ако бисмо мислили да је само монасима потребна строгост и дисциплина у животу, а да ми остали можемо да живимо безбрижно“, пише он.

Сам Златоуст као пастир и презвитер био је пре свега проповедник. Тешко је набројати све теме којима се бавио. Међу антиохијским проповедима нарочито треба истаћи знамените Беседе о статуама [Homiliae 21 de statuis], а онда и дуги низ егзегетских беседа, на Матеја и Јована, на посланице Коринћанима, Галатима, Титу, можда Ефесцима и Римљанима, и по свој прилици на Постање. У исто време падају и говори против Јевреја и против аномеја. Златоуст никада не разматра апстрактне теме. Његове беседе су живе и засноване на реалном искуству, зато што су биле упућене живим људима. Своје беседе он обично закључује апелујући на вољу својих слушалаца и подстичући их на неко практично дело. Његов првенствени циљ поука је у љубави, али такође настоји да подстакне интегритет и одговорност. Златоусти је беседио као[268] човек од ауторитета, али је његов ауторитет био заснован на чврстини вере и убеђења. Наглашавао је да лични преображај може да буде остварен снагом духа, и још и пре снагом љубави. Љубав је у свету везивала Златоуста са његовом паством.

Године 398. Златоуст је постављен на епископску катедру у Константинопољу. Клир, двор и црквени народ, сви су били једнодушно за то да се он позове, због његове признате способности као пастира и учитеља. Златоусти је и у Константинопољу наставио да проповеда, Созомен примећује да је Златоусти имао обичај да седи међу народом, на амвону чтеца, тако да су се слушаоци тискали око њега. Његове беседе су више личиле на разговоре, него на говоре.

Током тог периода Златоусти је написао тумачења Дела апостолских, Псалама и већине Посланица апостола Павла. Многе његове беседе биле су стенографски записане, онако како су биле произнесене, и ти записи чувају сву живост усмене речи. У то време, као свој главни задатак, Златоусти је видео преображај морала верујућег народа. Он сам имао је утисак да проповеда људима за које је хришћанство постало не више од помодног предмета. „Међу толиким хиљадама“, говорио је он, „не може се наћи више од стотину њих који се истински спасавају, а нисам сигуран да их има и толико“.

Збуњивала га је сама чињеница да постоји тако велики број „хришћана“: „Све је то гориво за огањ“. Са горчином је говорио о њиховом благостању: „Што се побожности тиче, осећај безбедности је најгори облик прогона. Он је гори од сваког прогона. Нико не схвата, нити осећа ту опасност, јер безбедност рађа безбрижност. Слаби и успављује душе, а ђаво уништава успаване људе“. Глас проповедника постаје оштар и строг, јер он око себе види једино плеву припремљену за спаљивање. Златоусти је био дубоко забринут неморалом друштва. Бригу му је задавао не само разврат, него још и више једно прећутно снижавање стандарда и одустајање од идеала које је он запажао и у народу и у клиру. Златоусти се борио и речју која разобличава и делима љубави. „Нико не би остао многобожац када бисмо ми стварно били хришћани“, рекао је он. Велики део свог времена посвећивао је добротворим пословима, оснивао болнице и[269] прихватилишта за бескућнике. Од свих је захтевао сличан ангажман, и то је изазвало противљење и незадовољство, не само у Константинопољу него и у другим епархијама.

Непријатељство према св. Јовану испољено је у више наврата, и његова свађа са царицом Евдоксијом била је само коначни изговор за неконтролисани излив гнева. Златоусти је непријатеље имао свуда, посебно међу клиром, а нарочито међу монасима луталицама. Затим на двору, међу богатим дворјанима.

Срамна историје свргавања и осуде Златоуста на сабору „Под храстом“ је исувише замршена да би овде била у целини исприповедана. Издајника се нашло чак и међу епископима, које је предводио Теофил Александријски, и остали који су били непријатељски расположени према њему, међу осталима Акакије Веријски, Северијан Гавалски и Антиох Птолемаидски, које је све Златоусти у своје време био увредио. Против Златоуста је било више оптужби, између осталог оптужен је за оригенизам. Био је свргнут, а његово свргавање потврдио је и император.

Прогонство Златоуста није дуго трајало. Убрзо се вратио, а народ је његов повратак дочекао ликовањем. Па ипак, мржња на њега није утихла. Сама чињеница да се вратио без саборске одлуке била је употребљена против њега, јер је, према четвртом канону Антиохијског сабора, он био одговоран, за шта је следило лишавање права, чак и ако је његово свргавање било неправично. Златоусти није признавао ни легитимитет сабора који га је осудио, (и у томе није био усамљен), ни легитимитет антиохијског канона, захтевао је сазивање новог сабора на коме би могао да се оправда. Епископи су га по други пут осудили. Он је наставио своје служење, али је немир наставио да расте. У јуну 404. год. Златоуст је по други пут прогнан и послан најпре у Кукуз у Доњој Јерменији, а затим у Питиунт, дивљу област на источној обали Црног мора. Није поднео тешкоће путовања, умро је на путу 14. септембра 407. године.

Убрзо се показала сва неправда осуде Златоуста. Године 417. константинопољски епископ Атик вратио је његово име у диптихе, позивајући се на глас народа. Кирило Александријски је оштро протестовао: „Ако је Јован у епископату, зашто Јуда није међу апостолима. А ако има места за Јуду, где је онда Ма[270]тија[1]“. Па ипак, године 419. Златоусти је би рехабилитован чак и у Александрији. Године 438. посмртни остаци Златоуста били су пренети у Константинопољ и сахрањени у храму Светих Апостола. Осуда сабора „Под храстом“ била је стављена ван снаге општим сведочењем Цркве.

II Дела

Књижевно наслеђе Златоуста је огромно. Тешко је одредити његов тачан обим, јер временом је Златоустов углед постао тако велики да су му приписиване и туђе беседе и говори. Могу се издвојити списи који уопште нису спорни, док му неки други очигледно не припадају, међутим, преостаје још увек много њих који остају под знаком питања, посебно они који не могу дефинитивно да буду приписани неком другом аутору.

Већину Златоустових списа чине проповеди, омилије и беседе. Међу њима, од посебне важности су егзегетска дела. Остало су беседе на најразноврсније теме, али, посебно треба поменути омилије на празнике и спомен светих, и све оне су биле намењене усменом излагању. Другу категорију списа Златоуста чине поуке и упутства намењена читању. Посебно су значајна дела на аскетске теме и његове књиге о свештенству које потичу из раног периода. Сачувано је око 236 до 240 писама, и сва потичу из времена другог изгнанства. Она нам дају веома важан материјал за разумевање личности Златоуста и његовог религозног става.

Веома је сложено питање литургије Златоуста. У најстаријем препису, у Барберинијевом Евхологију из VIII века, његово име се не помиње, мада постоје упућивања на његову литургију, која потиче из шестог века. Није лако тачно одредити шта заправо може бити приписано Златоусту у каснијем чину литургије који се везује за његово име. У том погледу од велике помоћи је поређење са литургијским материјалом садржаном у његовим беседама, посебно оним најранијим. У сваком случају, нема места сумњи да је он био најдубље повезан са уређивањем богослужења, посебно чина евхаристије. [271]

Златоустов утицај је био огроман. Веома брзо он је постао „васељенски учитељ и светитељ“, чак и пре но што му је та титула придодата. Од VI века га називају „Хризостомос“ тј. Златоусти, а са VIII веком тај назив је општеприхваћен. Посебно се на његова егзегетска дела гледа као на дела од ауторитета и пример за углед. Готово сви потоњи византијски тумачи, нарочито Теофилакт Охридски, били су под његовим огромним утицајем. Историја књижевнога утицаја Златоуста једно је од најблиставијих поглавља у историји хришћанске књижевности и отачког предања.

III Учење

Златоусти као учитељ

Златоуст је био даровит писац живог и ауторитативног стила. Имао је темперамент беседника, и у томе је тајна његове моћи убеђивања. Он је волео да проповеда:

„Ја сам заповедио својој души да преузме на себе службу проповедника и да испуњава ту заповест све док будем дисао и док Богу буде угодно да продужава овај мој живот, па слушао ме неко или не“.

Пастирско служење Златоуст је разумео пре свега као поуку и убеђивање. Пастир представља власт, али он своју власт остварује речима које настоје да убеде, у томе је основна разлика између духовне и световне власти. „Цар приморава, свештеник убеђује. Један делује наредбом, други убеђивањем“.

Важност духовне слободе

Пастир своју пажњу мора усредсредити на слободу и вољу појединца. „Заповеђено нам је да спасавамо људе снагом речи, кротошћу и убеђивањем“, говорио је Златоуст. Јер, сав смисао хришћанског живота Златоуст је видео у слободи, која се показује у добрим делима и аскетској дисциплини. Слобода личности и самомотивација су сталне теме његових беседа, јер је слобода воље оно у чему је он видео „племство“ човека и лик Божији који му је дат. Златоуст је био доследан волунтариста, на моралност је гледао као на ствар воље. Извор греха дефинисао је као покрет воље, који је такође био и извор врлине. По његовом[272] мишљењу Христос „није дошао да разруши природу, него да исправи нашу вољу“. Свако дејство Божије благодати у човеку дешава се ,,на тај начин да не окрњи наше самовлашће“. Другим речима, сам Бог дела не принудом, него убеђивањем. „Он теши, саветује и одвраћа нас од могућег зла, али нас не приморава ни на шта“. Пастир треба да следи Божји пример.

Противљење свакој врсти принуде

Златоуст је по темпераменту био максималиста, каткад је знао да буде строг и оштар. Са друге стране, увек је био противник силе и принуде у ма ком облику, па чак и у борби против јереси. У стварима вере и морала Златоуст је био против употребе световних мера и политичког притиска.

„хришћанима се изричито забрањује да силом поправљају оне који су пали у грех“, вели он. „Наша борба не треба да од живих начини мртве, него да мртве врати међу живе, јер је испуњена кротошћу и понизношћу … Ја не гоним делом, него речју, не прогоним јеретике, него јерес … Навикао сам да трпим мучење а не да мучим, да будем гоњен а не да гоним. Христос је победио распет, а не распињући друге, не ударајући, него примајући ударце“.

И више од тога, Златоуст се уздржавао од осуде оних који нису мислили као он, у том смислу је карактеристична његова беседа О проклетству и анатеми. Истинску снагу хришћанства он је видео у кротости и трпљењу, а не у присили. Свако треба да буде суров према себи самом, а не према другима.

Морални идеал изведен из његовог учења

Златоустове беседе су биле писане понајвише на моралне теме, нема међутим разлога да пренаглесимо ту чињеницу и назовемо га учитељем морала, а не и вере. Насупрот, он се често, нарочито у раним годинама у Антиохији, непосредно дотицао догматских тема, и још и више, он је свој морални идеал изводио из свог учења. То се јасно види у његовим егзегетским беседама, нарочито у тумачењима Посланица ап. Павла. Златоуст је имао неколико омиљених догматских тема којима се стално враћао. На првом месту, учење о Цркви код њега је нераскидиво везано са учењем о искупењу као првосвештеничкој жртви Христа, [273] који се преко Крста винуо на небеса. На основу тога он је развио учење о Цркви као извору новога битија, а не само новог живота. Златоусти такође често говори о Евхаристији и као тајинству и као жртви, због тога га називају „учитељ Евхаристије“.

Никада није разрадио заокружен богословски систем, и узалудно би било трагати у његовим списима за дотматским или теолошким формулацијама. Нарочито његова христологија и теотокологија није у потпуности ослобођена од непрецизности и једностраности антиохијског богословског језика. Био је сведок вере, и то објагшњава због чега је његовим делима у старини придаван тако велики значај, посебно на Западу. Његова дела су се подударала са гласом црквеног предања.

Златоусти је себи поставио специфичан задатак. Његова активност није била посвећена томе да оповргне неправославна мнења, него да оне који себе називају хришћанима убеди и да они схвате да су истине вере истине и заповести живота, и да сваки поједини човек њих мора да оствари у реалном животу. У оно време одвећ многи су на то били заборавили. Захтевао је да људи живе у складу са својом вером, а претпостављао је да су његовим слушаоцима истине вере познате. Није имало смисла тражити да се иде даље, ако су људска срца била хладна, и ако изданци вере још нису пустили корена у душама. Тачно је да Златоусти није гајио неко посебно интересовање за спекулативну теологију, али нема смисла рећи да је био искључиво моралиста, без икаквог интересовања за догму. Његово властито богословско вероисповедање било је првенствено засновано на списима апостола Павла, чије се учење фокусира на Христа и спасење, а не на морал.

Чак и „евангелизам“ Златоуста је имао догматскги значај, зато што је читав живот, по њему, повезан са ликом Христа, не само као Пророком, него још и много важније, као Првосвештеником и Агнецом. Са тим у вези стоји и целокупна светотајинска мистика Златоуста. Треба додати да, по њему, само чистота живота сведочи о чистоти вере. Па и више од тога, само се кроз чистоту живота уопште може постићи чистота вере, јер нечисти живот обично рађа лажна учења. Вера се испуњава и остварује само у љубави, и без љубави немогуће је постићи веру, ни[274] сагледање, ни познање тајни. Без љубави, рационална теологије није више до један бескрајан лавиринт.

Златоусти је пред собом видео људе који су се борили, али који се још нису били сасвим пробудили, а он је хтео да их придобије за један духовни живот и љубав. У том погледу он је био индивидуалист. Имао је мало смисла за међусобне односе људи у свету или за друштвене регуле, увек се фокусирао на појединачне личности, које су за њега биле уједињене једино у Цркви. Тај индивидуализам је био разлог Златоустове осетљивости и моћи запажања. Он никада не прибегава општим местима или апстракцијама, него је увек конкретан и изражајан, поучава кроз примере, а оно о чему говори везује за посебне случајеве. Употребљава неколико конвенционалних реторичких обрта, изненађујући у том смислу чак и Григорија Богослова. Он никада не заборавља да је духовни пастир, а не говорник, и да његов циљ није да изложи или развије неку посебну тему, него да дирне људска срца и да утиче на њихову вољу и разум. Због тога је логичка и формална структура његових омилија од другостепене важности, оне су се држале заједно једном унутарњом целовитошћу. Златоустове беседе представљају јединствен дијалог са једним ћутљивим саговорником о коме проповедник повремено даје понеко обавештење. Оне никада нису монолог, и увек су усмерене према слушаоцима.

О сиромаштву и богатству

Златоусти често говори о сиромаштву и богатству, темама које му је наметао живот у великом, бучном граду. За њега је ова, као и све друге друштвене теме имала првенствено морални значај, а он се њима бавио као правилима хришћанског понашања. О животу који га је окруживао судио је на основу његове моралности. Свуда је видео неправду, окрутност, патњу и јад, и разумео је да је свему томе узрок дух похлепе и друштвена неједнакост. Он је опомињао не само на узалудну раскош, него и на богатство као извор искушења, јер новац прети да поквари људе који га поседују. Богатство по себи нема вредност, оно је само једна позоришна маска која скрива прави човеков лик. Па ипак, богат човек цени своје богатство. Почиње да обмањује себе и да се везује за ствари које су добре само по појави. По мишље[275]њу Златоустог, не крије се опасност само у богатству које је стечено на непоштен начин, него у сваком облику личне својине. Није својина само по себи штетна, него она може да стимулише вољу да пожели ствари које су кварљиве и пролазне.

„Љубав према богатству је неприродна страст“, пише Златоусти, „Жудња за богатством није ни природна ни неопходна. Она је сувишна“.

Такав покрет воље је опасан, а богатство је опасно бреме.

„Богатство је штетно за вас не зато што наоружава разбојнике против вас, нити зато што сасвим помрачује ваш ум, него највише зато што вас чини заробљеницима бездушнога имања и што вас удаљава од служења Богу“.

Поседовање богатства повлачи за собом неизбежну противречност. Дух похлепе људе везује за материјалне ствари, а Бог нас учи да презиремо ствари и да их се одричемо.

„Није штетна само брига за стицање богатства, него чак и претерана брига око најнужнијих ствари“, напомиње Златоуст. „Христос је показао која врста штете може да се јави услед страсти према новцу, али његова заповест иде и даље. Не само да нам заповеда да презиремо богатство, него нам забрањује да се бринемо око боље хране: ‘нека ше брине душа ваша за оно што ће јести’ … Ни ту се ствар не завршава. „Није довољно презрети богатство“, говорио је Златоуст, „мораш нахранити сиромахе, и што је још важније — мораш поћи за Христом“

Тако се разоткрива нова противречност: световни нагон за стицањем и жеља за згртањем и гомилањем материјалних добара супротстављају се евангелској заповести: „раздај све што имаш сиротима“. На тој позадини веома јасно видимо неправду друштвене неједнакости у свету. Пред лицем сиромаштва и јада свако богатство је неправда, мртва ствар. Оно само сведочи о окорелости срца и одсуству љубави. Са те тачке гледишта Златоуст не одобрава скупоцено великолепије у црквама.

„Црква није место на коме се топи злато или кује сребро“, пише он. „Она је торжествени хор ангелски. Зато и захтевамо на дар саму душу, јер због душе Бог прима и остале наш дарове. Није на сребрној трпези, и није из златнога сасуда Христос дао ученицима да пију Крв његову, па и поред тога све је било драгоцено и будило страхопоштовање, јер је било испуњено Духом. Хоћеш да укажеш поштовање телу Христовом? Не презри када Христа видиш на[276]гог. И која је корист од тога ако му овде изражаваш поштовање дарујући га свиленим покровом, а ван храма остављаш да људи трпе од студени и голотиње. Која је корист од тога ако је часна Трпеза Христова пуна златних сасуда, а сам Христос се мучи гладан. Правиш златни путир, али у њему не дајеш жеднима студену воду. Христос као странствујући ходочасник тражи кров над главом, а ти, уместо да га примиш, украшаваш подове, зидове и капителе стубова и стављаш својим коњима сребрне амове. Христос остаје везан у тамници, а ти нећеш чак ни да погледаш на њега“.

Златоусту се чинило да је свака стечена ствар коју човек остави на страну отета од некога коме је потребна, јер не може да постоји богат човек, а да због тога неки други човек не буде сиромашан. „Извор и корен богатства засигурно се крије у неком чину неправде“, пише он. Златоусти није сматрао да је сиромаштво само по себи врлина. Сиромаштво је привлачило његову пажњу као облик нужде и патње, он је сматрао да је Христос присутан међу сиромасима, будући да нам он долази у лику сиромаха, а не у виду богаташа. И још и више, ако је сиромаштво добровољно изабрано, Бога ради и са радошћу, оно може да буде пут ка врлини. Пре свега зато што је човек без имовине слободнији од богатог човека, мање спутан и са мање брига. Њему је лакше да живи и да тежи усавршавању.

Златоуст је дадако знао да сиромаштво може бити тешко бреме, не само у погледу спољашњих и материјалних ствари, него унутарње, као извор зависти, пакости и очајања. Зато је он настојао да се бори против сиромаштва, али је његова пажња увек била заокупљена моралним импликацијама проблема. У том погледу он је делао као духовни пастир, а не као друштвени реформатор. Премда је истина да је имао идеалну визију друштва, тај његов социјани идеал био је пре свега морални. Био је то идеал једнакости, јер истинска љубав искључује неједнакост. Основна претпоставка Златоустове мисли је да, строго говорећи, такво нешто као што је „лична својина“ не може да постоји, зато што све припада Богу и једино Њему. Све ствари нам он даје на дар у облику позајмице. Све је Божије, једино за шта човек може да твдри да је истински његово јесу[277] добра дела. Све што нам Бог даје предназначено је заједничко власништво.

„Ако добра која уживамо припадају Господару свих нас, онда она у једнакој мери припадају и нашој сабраћи. Оно што припада Господару, то припада свима. Зар не видимо такво устројство и у великим домовима.

Све царско припада свима: градови, тргови, улице припадају свима, сви се једнако користимо њима. Погледај на дело Божије. Он је неке ствари створио за свакога, међу њима ваздух, сунце, воду, земљу, небо, море, светлост и звезде, и све је то разделио свима подједнако, као међу браћом. Ово би, ако ништа друго, требало да постиди људску врсту. Цар је устројио и друге ствари које су свима заједничке, као што су јавна купатила, градови, тргови, улице. Нема ни најмањег неслагања око тог заједничког власништва, него се све одвија у миру. А ако неко покуша да отме нешто и да га претвори у своје приватно власништво, онда долази до распри. Као да сама природа негодује због тога што, док нас Бог сакупља одасвуд, ми посебно жустро настојимо да се међусобно разделимо, да се одвојимо једни од других, стварајући приватно власништво, говорећи оне хладне речи: „ово је твоје, али је оно моје“. Ако би то било тачно, свађа и огорчења би било свауда, а тамо где нема ничег сличног, тамо нема ни спорова ни распри. На тај начин видимо да је и нама предназначено заједничко, а не појединачно власништво над стварима, и да је оно у складу са природом. Није ли разлог што нико никада није поднео тужбу око власништва над јавним тргом чињеница да тај трг прирпада свима?“

Златоусту се чинило да су у том погледу чак и животиње боље од људи.

„Код њих је све заједничко, и земља и извори и паша и планине и шуме, и ни једна нема више од друге. А ти, о човече, најкроткији од свих животиња, постао си свирепији од звери. Само у једном свом дому држиш храну за хиљаде, чак више хиљада сиромашних. Како то може да буде кад сви имамо заједничку природу и много тога осим природе? Делимо исто небо, сунце, месец, јата звезда, ваздух, море, ватру, воду, земљу, живот, смрт, младост, старост, болест, здравље, потребу за храном и одевањем. Исто тако су заједничка свима и духовна добра: часна Трпеза, Тело Господње, часна Крв његова, обећање царства, купељ новог рођења, очишћење грехова, истина, освећење, искупење, неизрециве[278] благодати. Па није ли безумно да они који имају тако много заједничког међу собом, и природу и благодат и уговоре и законе, имају такву страст према богатству, да она узрокује да забораве на једнакост и буду свирепији од звери? И што је најгоре, они све те ствари убрзо нужно морају да оставе“.

Извор неједнакости Златоусти види у човековој слободној вољи и жудњи за личном својином.

Слободна воља одређује како ће поједини човек располагати даровима који су му дати, и Златоусти сматра да је то срж проблема. Он не препоручује сиромаштво за све људе, и премда разобличава бесциљност луксуза, ипак је неједнакост оно чему се он првенствено супротставља. Он захтева једнакост и правичност. Бог даје материјална добра, зато нема разлога да се човек њих гнуша. Међутим, она не смеју да буду употребљена као лично преимућство једног човека, на тај начин да неки други човек пати услед њиховог недостатка. Златоуст верује да проблем може да буде решен љубављу, јер „љубав не тражи своје“ (1 Кор. 13, 5). Чинило му се да су ту могућност већ једном остварили чланови најраније Цркве, на начин како је то описано у Делима апостолским.

„Они су се одрицали власништва и веома се радовали, јер су на тај начин задобили већи благослов. Није било хладне речи ‘моје и твоје’, и за часном трпезом је била радост ... Изрази ‘моје и твоје’, који су тако сурови и који су узроковали толике ратове у свету, били су прогнани из Свете Цркве, а људи су на земљи живели као ангели на небу. Сиромашни нису завидели богатима јер богатих није ни било, а богати нису презирали сиромашне јер сиромашних није било. Тада није било овако као данас. Сада сиромашнима дају они који имају, а онда није било тако ... Сви су били једнаки и сва богатства су била међу њима“.

Овај пример често наводе приврженици монашкога општежитија, који су сасвим одбацивали право на приватну својину.

Златоусти је хтео да овај пример, спроведен у монашким заједницама, оствари и у свету. При том, он је имао на уму релативно малу заједницу у Антиохији или Константинопољу. У својим беседама покушавао је да покаже како би добровољно одрицање од власништва и његова правична расподела могла да задовољи потребе свих. На тај начин је у то време била организована црквена имовина. Била је заједничка, а рас[279]поређивао ју је епископ. Један део имовине био је намењен одржавању цркава и као подршка клиру, али највећи део је био „власништво сиромашних“. Златоусти је наглашавао да такво подруштвљавање својине може истински да буде успешно само ако је добровољно и ако је израз истинског самоодрицања и љубави.

Све ово претпоставља висок степен моралног развоја и савршенства. Био би то највиши и идеални израз хришћанског милосрђа. Са друге стране, Златоусти се задовољиавао и ограничењем својих захтева на штедро давање милостиње и дела милосрђа. А његово схватање милосрђа било је веома широко, кретало се од материјалних прилога до пружања утехе.

„Није ли то такође чин великог милосрђа, ако неко душу скрхану унинијем, у крајној опасности, захваћену пламеном страсти, ослободи од тих мука?“

Милосрђе је суштинско за хришћански живот.

За Златоуста су од животне важности били једнодушност, осећај припадности заједници и заједничке одговорности и бриге. Зато је сматрао да су дела милосрђа неопходан и суштински моменат хришћанског живота.

„Ако неко не испољава милосрђе, тај ће остати ван свадбене дворане, и погиниће. Нећеш бити услишен само за подигнуте руке [у молитви]. Не пружај руке своје само ка небу, него и ка рукама сиротиње“.

Тумачећи Спаситељеве речи о Последњем Суду Златоусти бележи: „Ни једну другу врлину он не помиње осим дела милосрђа, јер милосрђе долази од љубави, а љубав је циљ и смисао хришћанства“.

У проповеди о милосрђу Златоусти се узноси до највиших мистичких висина:

„Хоћеш ли да видиш жртвеник Свемилостивога? Саградио га је сам Бог, не од камена него од твари светлије од неба: од разумних душа … Тај жртвеник је саграђен од удова Христових, и тело самога Господа теби служи као жртвеник. Имај страхопоштовања пред њим: на Телу Господа чиниш жртву. Тај жртвеник је страшнији и од новог и од старог жртвеника … А ти истовремено и поштујеш тај жртвеник јер прима Тело Христово, и унижаваш овај жртвеник[280] који је само Тело Христово, и не обраћаш пажњу када се он руши. Такав жртвеник можеш видети свуда, и на улицама и на трговима, сваког часа можеш ту [милостињом] принети жртву, јер се она ту освештава“.

О државној власти

Пажњу заслужују такође и списи Златоуста о државној власти, будући да је често морао да говори о том предмету, нарочито у Константинопољу. По његовом схватању власт претпоставља неједнакост и представља један облик поробљавања. Власт јесте установио Бог, али само као последицу греха. У рају није било власти јер није било неједнакости, а човек је био слободан, међутим, грех је учинио власт неопходном за уређење друштвеног живота, и без ње не би било ни поретка нити мира. Са друге стране, они који су на власти су исто тако грешни као и сви остали људи, и зато је власт тако често сурова и неправична. Па ипак, то не умањује легитимитет власти, стога се свако мора повиновати власти. Световна власт има ограничење једино у Цркви, световна власт не простире се преко црквене ограде. Они који служе Цркви позвани су да утеше увређене и ожалошћене. „Судије уливају страх, нека свештеници пружају утеху. Властодршци прете, нека Црква бодри“, говорио је Златоуст. „Уз помоћу и једног и другог Бог је уредио наше спасење. Он је наоружао власт да улије страх онима који су дрски, и освештао свештенике тако да могу да пруже утеху онима који тугују“.

Истовремено, дужност свештенства је такође да просвећује људе на власти, и ако је неопходно, да их осуди због њихових злоупотреба. „Највиша власт свештеника је изнад царске“, писао је Златоусти. „Зато чак и цар сагиње своју главу под руке свештеника. У Старом Завету свештеници су помазивали цареве“. Међутим, свештенику је дато само право да без икаквог страха говори, а није му дозвољено да примењује силу. У очима Златоуста световна власт увек остаје неприкосновена, па ипак, без обзира на то, он сматра да она стоји под једном вишом јурисдикцијом Цркве. У том смислу нарочито су карактеристичне речи Златоуста из знамените беседе О статуама, као и његово заузимање за Евтропија (развлашћеног министра). Он сам је[281] тај случај[2] сматрао „најблиставијом победом“ Цркве, и „најславнијим спомеником“. Непријатељство и мржња су се разбили о црквени праг, а насиље је спречено.

О ропству

Златоусти није имао одређени план за спољашње преуређење друштва. Признавао је и прихватао постојећи систем и поредак. Он није хтео да преуреди друштво, него да преобликује човека. Веровао је у победничку снагу духа, и то објашњава његово држање према ропству. Он види сву његову неприродност, али га не негира нити тражи његово укидање. И то не зато што је такав захтев неостварив, насупрот, Златоусти је често захтевао неоствариво, посебно у његовим строгим моралним захтевима. Међутим, он је видео много бржи и бољи пут превладавања неправедног ропства у проповедању кротости, пажње и љубави. Он је опомињао робовласнике на човеково достојанство, да су пред Христом сви људи једнаки. Робове је позивао на један виши облик слободе и подстицао их да издрже Христа ради, јер то олакшава њихову светску зависност. Златоусти верује да сваки ударац претрпљен у овоземаљском животу треба сагледати у односу на духовни живот. Никакве спољне околности не могу омести живот у Христу и са Христом, а то је извор вечне радости и блаженства.

Златоусти као егзегета

Свето Писмо као незаобилазан извор доктринарне и моралне поуке

Златоустово дело, и као проповедника и као учитеља, засновано је првенствено на библијској егзегези (тј. тумачењу Библије). Он инсистира на томе да је Свето Писмо основни,[282] незаобилазни и сасвим одговарајући извор, како вероучења, тако и моралног назидања. „Ко је у сагласју са Светим Писмом, тај је хришћанин“, пише он, „а ко није, тај је далеко од истине“. Златоусти непрестано подстиче сваког човека да са пажњом чита Бибилију. „Не чекај другог учитеља … Дата ти је реч Божија, и нико те неће боље поучити од ње“. Нарочито би мирјани требало да читају свете књиге.

„Монаси, који су далеко од града, су безбеднији, али ми који живимо у мору грешних жудњи и искушења, нама је потребно божанско лечење да бисмо се исцелили од рана које нас тиште, и да бисмо се сачували од будућих рана. Светим Писмом кадри смо да уништимо огњене стреле Сатане“.

Сав садржај Светог Писма је поучан и целебан, „у једном кратком одломку из Божанског Писма можемо пронаћи велику снагу и неизрециво богатство мисли“. Ревносни читалац ће увек откривати нове дубине, и чути глас Божији који моћно проговара у свакој човечијој души.

„Чак и сам призор Еванђеља нам омогућава да се уздржимо од грехова“, бележи Златоуст, „а ако се томе придружи и пазиво читање, онда душа као да ступа у тајанствено светилиште. Чисти се и постаје боља, јер посредсвом Светог Писма са њом говори Бог“.

Свете књиге су као нека посланица коју је Бог упутио људима за вечност, и то објашњава утисак који се стиче читањем Библије. Када човекољубиви Господ види колико жудимо да схватимо дубине његовог Божанства, он онда просветљује и просвећује наше умове и открива истину душама нашим.

Златоуст је био близак дословном схватању богонадахнутости Светог Писма. То се односило чак на и листе именâ, поздраве и датуме. Свето Писмо не садржи ништа излишно и непотребно, ни једну једину јоту, ни једну једину реч, често додавање чак и једног јединог слова може да промени смисао, како то показује преименовање Аврама. У људској слабости свештених писаца Златоусти види знак Божанског снисхођења или прилагођавања људима. Он се труди да чак и у језичким омашкама или разилажењима открије божански смисао, будући да у су његовој концепцији „разлике међу еванђелистима“ смишљени део Божијег плана. [283]

„Јер ако би се они у свему слагали до танчина, и у погледу времена и места и речи које су биле изговорене, нико од њихових непријатеља не би поверовао, сви би рекли да су се они међусобно договорили, и да је њихово сагласје неискрено. Међутим, сама чињеница да се у Еванђељима запажају неслагања у понеким ситницама, одбацује сваку такву сумњу и тријумфално утврђује нашу веру у оне који су то писали“.

Свештени писци су писали и говорили „у Духу“, или је из њих говорио Дух, међутим, то наитије Духа Златоуст пажљиво разликује од стања опседнутости њиме. Наитије је облик озарености. Свест и ум остају чисти, а оно што је откривено се у потпуности разуме. То је суштинска разлика између профетизма и мантике (тј. гатања), и то је разлог што свети писци никада не падају у транс и губе свој идентитет. Златоусти наглашава личност сваког писца и околности у којима је одређена књига написана. Посебно јасно пред њим стоји лик апостола Павла. Библија ипак чини једну јединствену целину, јер све је у њој од Бога. А писци су само перо у рукама једног великог Књигописца.

Златоустово студирање код Диодора Тарсијског

У младости Златоуст је студирао не само код Ливанија, него и код Диодора, и управо у Диодоровој школи се оформило његово схватање Библије и његов егзегетски стил. Диодора Тарсијског Златоусти се увек сећао са дубоким поштовањем и признањем. „Он је водио апостолски живот у сиромаштву, молитви и у служењу речи“. „Са његовог језика су текли мед и млеко“, а он је био громогласна труба и милозвучна лира. Као егзегета Златоусти није био новатор, настављао је једну чврсто утемељену традицију.

У историји антиохијског богословља много тога остаје нејасно. Антиохија је веома рано постала хришћански центар, међутим, ми смо у стању да разликујемо само неповезане целине унутар непрекинутог ланца предања. Најпре се ваља сетити Теофила Антиохијског, који је био познат не само као писац него и као мислилац. Касније наилазимо на име презвитера Малхиона који је био на челу једне јелинске школе, он ће касније бити главни у разобличавању Павла Самосатског. [284] У то време углавном пада и учитељска делатност знаменитог Лукијана. Истовремено са њим у Антиохији је поучавао и презвитер Доротеј. Евсевије који је у храму слушао његова тумачења Светога Писма каратерише га као човека ученог, зналца јеврејског језика, човека који је читао јеврејеске књиге али којем није туђе ни јелинско образовање. Према томе, очигледно је да је Антиохија још у III веку била жариште библијске науке, и да је већ тада овде био обликован јединствен егзегетски стил. За Антиохијце је карактеристична уздржаност, па и непријатељски став према егзегетском алегоризму. То посебно важи за св. Евстатија Антиохијског који се био укључио у борбу против аријевог ученика Лукијана. Уопште говорећи, потребе полемике и супротстављање лажним учењима били су главни кривци уобличавања антиохијске богословске школе у IV веку, коју је понајбоље представљао Диодор Тарсијски. Он је био повезан са Лукијаном преко његовог ученика Евсевија Емеског, који је такође студирао у Едеси. Диодор је био ревносни асксета и борац за православље, прво против аријанаца, а потом против аполинариста. Писао је много и на најразличитије теме, али је пре свега био егзегета. Из Старога Завета писао је коментаре на Петокњижје, Псалме, Књиге о царевима, тешка места из Паралипомена, Приче, Проповедника, Песму над песма и Пророке, а нз Новога Завета Еванђеља, Дела апостолска и Прву посланицу Јована. Само неколико одломака ових дела је дошло до нас. Ми такође располажемо његовом кратком расправом О сазерцању и иносказанију (тј. алегорији), у којој он сажето излаже своје основне егзегетске претпоставке.

Диодор прави разлику између историје, сагледања и алегорије. По његовом мишљењу Свето Писмо није ни алегорија, ни парабола (тј. прича). Библијска казивања и изреке су увек реалистичне и непосредно се односе на оно о чему је реч. Зато библијско тумачење мора бити „исторично“, и „чисто излагање о ономе што се десило“. Алегоријско тумачење, са друге стране, окренуто је од непосредног значења нарације, и оно „мења предмет“, јер претпоставља да оно што је било мишљено није исто са оним што је речено. Алегорију ваља разликовати од сагледања (тј. теорије), које открива један виши смисао унутар саме историје. Сагледање не пориче историјски реализам него га[285] претпоставља. То је метод који је апостол Павле употребљавао у својим коментарима библијског текста.

Очигледно, Диодор је био заинтересован да сачува реализам Библије као једно средство одбране пред „јелинизмом“ којег је видео прикривеног у алегоријској интерпретацији. Истовремено, он је такође одбацивао „јудаизам“, тј. строго дословно тумачење, које, по његовим речима, не сеже даље од појединих речи. Много тога је у Библији речено у хиперболама. Њено казивање и начин изражавања очигледно надилазе меру времена, и то јасно указује на други, изведени смисао, а најчешће је то профетски смисао који предсказује нешто друго. Оно што Диодор мисли под „сагледањем“ је првенствено један тип егзегетске дивинације, разоткривања праликова (тј. прототипова). Он је био далеко од букавалног рационализма, јер је за њега Библија била света књига која открива јединствену божанску благодат у многим облицима.

Тешко је тачно одредити како је заправо Диодор примењивао ова своја начела. Историјски и дословни метод тумачења, у крајњој линији, није био ништа поузданији него алегоријски. Како је згодно приметио Болотов „александријска школа је била у опасности да створи своје сопствено Свето Писмо, а антиохијска, остајући чврсто уз слово Светог Писма, да заборави да би ‘сазерцање’ (тј. теорија) требало да следи ‘историју’“.

Додатни утицаји Евсевија Емеског и Кападокиојаца на Златоустову егзегезу

Ова опасност се остварила у делима Теодора Мопсуестијског, Диодоровог ученика. Златоусти је, очигледно, успео да избегне Теодорове крајности, и буде ближи Диодору. Могуће да је он унео тумачења свога учитеља у сопствена егзегетска дела, и нема сумње да је био под утицајем тумачењâ Евсевија Емеског. Са друге стране, он је такође користио и дела Кападокијаца, које пре можемо довести у везу са александријском традицијом.

Уопште узев, Златоустова егзегеза је увек реалистична. Библијски догађаји нас или поучавају или предвиђају неке друге догађаје. Овакав „типолошки“ коментар је прилично различит од алегоризма, а учење о „типовима“, тј. ликовима, [286] јесте суштина Златоустовог разумевања Библије. Свете књиге имају религијско значење за сваког верника и за сваког ко их чита у свим временима и на свим местима, и та различитост међу читаоцима мора да буде пропраћена многозначношћу у Светом Писму. То посебно важи за Стари Завет, где се чисто „историјско“ тумачење неизбежно претвара у „јудаизам“. И управо ту „типологија“ добија посебну важност. Са друге стране, аутентични „типологизам“ је могућ само на реалистичној основи. Не треба да чуди што је управо у антиохијској егзегетици у потпуности развијено учење о праликовима и праобразима. Код Златоуста је то у вези са утицајима теологије св. апостола Павла, то је до извесне мере било иструментализовано у целокупној антиохијској егзегетској теологији.

Свето Писмо је реч Божија, оно поседује једну врсту дубине или тродимензионалности. Зато тумач мора продрети испод површине и отићи дубље од дословног значења. Првенствена мотивација Златоустог у употреби оваквог приступа је та да је дословни ниво Библије често непотпун или нејасан. Када Бог говори човеку он мора да се „прилагоди и узме у обзир слабости слушалаца“, писао је Златоусти. То је његово објашњење библијског антропоморфизма и антропопатизма. „Отац се не обазире на своје достојанство када тепа заједно са својом децом“. Он тако објашњава и повремену недореченост у Новом Завету. Спаситељ није Никодиму открио своју божанску Природу „јер би то било прерано и слушаоцима непојмиво“. Из истих разлога апостоли често говоре о Христу као човеку, уздржавајући се да открију више од тога пре но што дође време.

Све ово указује на то да поједина библијска места захтевају тумачење, посебно у Старом Завету. То је тачно не само зато што још није било дошло време за пуно откривење. Главни разлог магловитости Старог Завета је томе што је он окренут ка будућности. Он представља један вид пророчанства.

Златоусти често користи термин слика или лик, грч.: ικωνα. Он пише:

„не очекуј да нађеш саму стварност у некој слици. Гледај пре на сличност коју та слика има са стварношћу и на превасходство стварности у Новом [Завету], и зато, само полазећи од Новог Завета можемо препознати „истину“ или значење Старог. Слика не[287] треба да буде потпуно другачија од истине, иначе не би била слика. Међутим, не треба да буде ни потпуно једнака истини, јер би у том случају била истина сама. Она треба да остане у границама истине, не обухватајући у себи сву истину и не удаљавајући се од ње потпуно. Када би имала све, онда би сама била истина. А ако не би имала ничега заједничког (са истином), не би могла да буде слика. Нешто мора имати у себи, а нешто мора да остави истини“.

Прототип или пралик можемо одредити као појединачни случај који указује на неке друге догађаје у будућности. „Типологија“ се разликује од алегорије по томе што објашњава догађаје а не речи. Алегоријски приступ Светом Писму у библијској нарацији види само параболе (тј. приче) или чисте символе. Он не разликује два плана стварности, него два схватања једног те истог символа. За присталице алегоријског метода Стари и Нови Завет су два система тумачења, два погледа на свет, а не два ступња у домостроју историје. Њихов метод није заснован на реалним догађајима. Историјски реализам не намерава да Библију преобликује у историју света, па чак ни Теодор Мопсуестијски не може бити виђен ако историјски позитивиста. У његовом разумевању читава Библија је књига о Месији и христологији, а Стари Завет је праобраз и пророчанство будућности. За њега је Библија пуна алузија и наслућивања, а то још и више важи за Златоуста. Не може се порећи да је алегоризам у извесној мери присутан и у његовој типолошкој интерпретацији. Па ипак, нису речи оно што је символично, него чињенице. Тако, приношење Исака на жртву означава Крст, а старозаветно јагње је праобраз Христа. Преселење Јевреја у Египат и каснији Егзодус (тј. излазак) оданде предсказује Јосифово бегство у Египат са Богодететом, и повратак у Палестину. Дакако, овај тип тумачења дозвољава исту ону врсту конвенционалности и арбитрарности која се јавља и у алегоријском методу.

Златоусти распознаје други један систем библијских праликова у речима и самим средствима изражавања, нарочито у говорима пророка. Пророци говоре једним сликовитим језиком, који је, право речено, символичан. Међутим, предсказања садрже многа значења и односе се на читав низ збивања која објашња[288]вају једно друго. Она се често односе на оно што се већ догодило у прошлости. Тако је пророковао Мојсеј када је откривао природу стварања неба и земље, и Јаков предвидео Јуду и Христа у исто време. Псалми и Нови Завет такође имају двојаки смисао. Еванђеља су исторична, али истовремено, догађаји испричани у њима као да наговештавају будућу судбину и пут верних душа које приступају Христу. Осим тога, сам Спаситељ је често говорио у причама, и управо је то оно што оправдава ваљаност еванђеља као водича у моралном понашању. Све ово објашњава религиозни значај „историјско-граматичке“ методе тумачења. То није била само једна интелектуална и искуствена интерпретација Светог Писма, а „научну природу“ антиохијских тумачења не би требало преувеличавати. Ерудиција антиохијских егзегета није била ни већа ни строжија него ерудиција Александринаца. Ни Златоусти ни Теодор Мопсуестијски нису знали јеврејски језик. Обојица су се држала грчког текста, за који су мислили да је врхунски ауторитет, па су проблеми несагласности између јеврејског и грчког текста остајали нерешени у њиховим делима. Златоустова историјска перспектива у интерпретацији Библије није била довољно широка. Он се ограничава само на кратке напомене о писцу поједине књиге, његове циљеве, околности под којима је књига настала, а онда одмах запчиње своја излагања тока мисли. Златоустова тумачења Новога Завета спадају међу најбоља његова дела, како је примећено већ у древности, а разлог томе лежи у изванредној осетљивости са којом је ловио и најфиније нијансе у грчком тексту. У Златоусту препознајемо филолога онда кад поставља питања као што су: ко говори, коме говори, шта и о чему говори. Он истражује различите нијансе значења синонима, и могуће алтернативне изразе. Он се увек труди да смисао Светог Писма изведе из самог Светог Писма, релативно мало и ретко се позива на Предање. За Златоустог је, као и за Оригена, Библија била сама себи довољна.

И Александријци и Антиохијци подједнако су се трудили да схвате и разоткрију „унутарњи“ или „духовни“ смисао Св. Писма. Њихово размимоилажење било је ограничено на методе, али се није простирало и на циљеве. То методолошко разилажење делимично се може објаснити разликама између античких филолошких традиција из којих су се ове две школе[289] развиле. Разлика и сукоб између „алегоријског“ и „историјско-граматичког“ приступа може се пронаћи чак и међу античким тумачима класичних текстова. Са друге стране, она је пре свега повезана са разликама у начинима на који су те две школе гледале на религијски значај историје. Врло је индикативно да је Диодор Тарсијски оптуживао александријске алегористе за неразумевање историје. Па ипак, њихов основни циљ увек је био откривање и разјашњење значења Светог Писма, без обзира да ли је то значење налажено у речима или догађајима.

Што се тиче моралног значаја Светог Писма Александријци и Антиохијци су били веома блиски. Највише се од Александријаца удаљио Теодор Мопсуестијски, међутим, као резултат његових погледа на теологију и његовог специфичног хуманизма, библијска егзегеза је код њега скоро изгубила свој религиозни смисао. Антиохијска школа је била осуђена у форми његовог екстремног учења. Међутим, најважнији аспект реализма антиохијске егзегезе, њихова интерпретација Светог Писма као историје, остао је сачуван. То је оно што чини и најистакнутију одлику Златоустових дела. [290]