Литургија и Сабори у теологији Св. Јована Златоустог
…πρὸς τὸ τελείαν γενομένην Σύνοδον, οὐκ ἐν ποιότητι ἀριθμοῦ,
ἀλλ᾽ ἐν ποιότητι γνώμης (Паладије, Дијалог, PG 47,14)
Хришћанство би било сиромашније без сведочанства Светог Јована Златоустог. Смелост овог изузетног човека огледа се у жељи да свој живот без остатка посвети повереној му пастви – Цркви Константинопоља а, шире гледано, и целом човечанству. Цена коју је платио за ту смелост достигла је тачку Крста: прогнан у изоловано и каменито место на источној граници Јерменије, лажно осуђен, преминуо је, са славословљем на уснама, у дивљој области на источној обали Црног мора. Овај Златоусти проповедник је веровао у Цркву сабора и литургије, и, чудним сплетом околности, свргнут је од стране царске власти и једног броја епископа, упркос тој вери. У свом пасхалном проласку кроз живот, Златоусти понајвише подсећа на Апостола Павла на кога се угледао, док су обојица подражавали Христа. У свом делу Златна уста: прича о Јовану Златоусту – подвижник, проповедник, епископ, Кели[1] даје сумарну скицу тог via dolorosa који је превазиђен Васкрсењем. Истраживање Златоустовог живота и учења никад није престало те је скоро сваки аспект његове делатности (црквени, литерарни, друштвени, политички и др.) подробно истражен или се истражује. Проучена је и тема „Сабора код храста“ (403. године), који је одговоран за његово прогонство. Тема пак Саборa у време Светог Златоустa и његовог специфичног схватања синодалности заслужује допунска размишљања. Тиме се бавимо у овом нашем осврту, тим пре због тога што је овај – шести по реду – том његових Сабраних дела на српском језику посвећен свргавању и прогонству овог Светог Оца. Све то заједно блиско је повезано са темом поштовања канонског устројства Цркве, које је за Златоуста било предуслов њеног постојања. Како су већ приметили истраживачи (Г. Флоровски, А. Јевтић, Ј. Зизиулас и др.), Златоуст повезује Тајну Цркве (Еклисиологију) са целокупном Теологијом: са светотајинским животом, посебно Евхаристијом, са канонском структуром и са пастирским и духовним делом Цркве. Све ово заједно бојило је живим колоритом његов епископски живот, као и укупне његове пастирске дане. Оно што посебно уводи у тему Саборa јесте Света Литургија, а посебно њена жила куцавица, која преко Часне Трапезе (Αγία Τραπέζα, Банка), оживотворава и храни васељену радошћу Васкрсења које побеђује смрт. Златоуст из ње црпи сав садржај и смисао живота у Христу, па стога у Пасхалном слову пише: „Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви. Tеле је угојено, нека нико не изађе гладан. Сви се наслађујте гозбом вере. Сви уживајте у богатству доброте“ (Слово на Васкрс). Црква је за Златоуста светајна, најпре због тога што је код њега Црква поистовећена са Царством Божијим. Он пише: „њу нам је Бог и приправио (ἡτοίμασεν), не сада после настанка, него пре стварања света (πρὸ καταβολής κόσμου)“ (На Пост. 3,4, PG 53,36). Црква, по овом Светом Оцу, јесте сами тај разлог и циљ стварања света: „ради Цркве постоји Небо, а не Црква ради Неба (οὐ διὰ τὸν οὐρανὸν ἡ ἐκκλησία)“ (Беседа пре изгнанства 2, PG 52,429). Као и остали литурзи, Јован позива на гозбу Царства или свадбу Јагњетову која се приноси „ради свега света“ (Литургија Златоустова). Отуда није случајно да његова Литургија (као и све древне Литургије) као свој оријентир има Бога Оца (све молитве су упућене Оцу, али су тројичног карактера), Који покреће сву икономију спасења. С друге стране, Златоуст Христа доживљава као Главу Цркве не допуштајући никакво растојање између главе и тела: ништа да не буде између нас и Христа, јер ако би нешто било између, одмах пропадамо […] Он је глава, ми – тело, не може бити неки, између главе и тела, размак празан. (Омилија на 1Кор.8,6)[2]. Истовремено, схватање о Цркви као телу Христовом за Златоуста је несхватљиво без позивања на Светога Духа: „Јер кад и сада не би било залога Духа, не би било ни Крштења, не би било праштања грехова, […] не бисмо уживали Тајинства (=Евхаристију), тајинствено Тело и Крв никада не би настали без благодати Духа, нити бисмо свештенике имали, јер таква рукоположења не бивају без наитија Његовог. Могли бисмо да укажемо и на многе друге символе Духа“[3]. (О васкрсењу из мртвих 8, PG 50,432; в. Дела, том 3, стр. 615). Дакле, Литургија је код њега схваћена као тајна у којој Дух оживотворава Тело. Због тога епиклеза у Литургији Светог Јована Златоуста представља молитву за силазак Светога Духа не само на Дарове, већ и на нас, то јест целокупну заједницу Цркве. Како истиче о. Василије Гондикакис, „Златоусти се родио у монашкој материци и у литургијском унутарју Цркве, и предао нам богатство Благодати тако што је саставио и обликовао своју Божанску Литургију, која открива сав преображени свет у Духу Светоме“[4].
После великог броја значајних студија на ту тему, чини се на први поглед да је готово сувишно говорити изнова о улози Литургије у мисли и делу овог Константинопољског Оца. Обратимо пажњу само на неколико важних момената за нашу тему. Познато је да је у Златоустово време за Литургију важио израз „сабрање“. Тако он на једном месту каже: „Данас нам је, наиме, призор светао, сабрање сјајно, онолико народа колико видех на Пасху да се сабрао, толико и сада видим овде“ (в. овде: Беседа прва, Евтропију, стр. 33). У Писму 210 Теодору (в. овде стр. 452), Златоусти критикује праксу појединих да избегавају сабрања (тј. Литургију): „Зачудих се како то да од других (а не од тебе) дознадох за небригу Салустија презвитера… и он сaм и Теофил презвитер, један из лености, други из страха, не иду на сабрање“. Да је Златоуст посебно неговао древно предање заједнице (литургијске и молитвене) види се из његовог Писма папи Инокентију (које бележи Паладије) у коме Златоуст приговара што Теофило Александријски, „крочивши у велики и богољубиви Константинов град, не уђе у Цркву, како је ред и древни обичај, не дође к нама, не рече ни реч, нити (узе учешћа) у молитви, нити (је имао) заједницу (са нама) [Литургију], него се сишавши са брода и прошавши мимо предворјa Цркве утаборио отишавши негде изван града“ (Писмо Инокентију, в. овде стр. 213). Дакле, Литургија као сабрање и заједница за овог Светога Оца представља кључ и критеријум црквености.
. .
Погледајмо сада везу између Литургије и саборности у делима Светог Јована Златоуста. Овај Отац показује да је неоправдано било какво игнорисање везе између ове две димензије Цркве. Раздвајање ова два аспекта Еклисиологије (између осталог и кроз праксу одржавања Саборa изван литургијског контекста), резултирало је у неколико поремећаја синодалости, што противречи темељним принципима Еклисиологије. Треба рећи да сама Литургија никада није била сасвим „разведена“ од саборности (јасан сведок тога је веза између литургије, хиротоније епископа и синодалности). Занимљиво за нашу тему, у време када је појам „синод“ постао terminus technicus за формалне саборе, Златоусти показује да га је народ користио за Литургију (О нејасности код Пророкa, 2,5; PG 56,182). И у канонском предању (канон 21 Гангрског помесног Сабора) термин σύνοδος означава Евхаристију: „домове (=храмове) Божије поштујемо, и прихватамо литургијске саборе (συνόδους) у њима као свете и корисне… и уважавамо заједничко окупљање (верних на Агапе) у самој Цркви, на корист заједнице“. Држање Сабора је суштинско за биће Цркве. Своју структуру Црква је одвајкада чувала помоћу саборности (синодалности), која представља њену суштинску одлику, па и име, сходно Златоусту који вели: „Црква је име за Сабор“ (ἐκκλησία γὰρ… συνόδου ἐστὶν ὄνομα – На 149. Псалам; PG 55,493). Међутим, где су корени ове снажне литургијско-саборске свести Јована Златоустог? Погледајмо подробније ово питање. Као прво, литургијској саборности и синодалности Свети Златоуст се учио још у Антиохији. Један поглед на тај период помаже да боље разумемо улогу саборa у његовој еклисиолошкој свести. Историјска сведочанства говоре да су још око средине 3. века сазивани различити сабори, а последњих месеци 269. године у Антиохији је одржан други сабор против епископа Павла Самосатског, о чему пише историчар Јевсевије Кесаријски. На Саборе 264.г. и 268.г. дошло је доста Епископa: „Пастири Цркавa хитајући у Антиохију сабрали су се“ у настојању да Павла врате вери Цркве, или да га смене, али нису успевали (ЦИ 7,28,2), јер се он врло лукаво понашао. Антиохијски Сабор из 268. године био је нешто више од једног локалног Сабора Источне управне области, и његове одлуке су послате свој Цркви. Како истиче Еп. Атанасије: „У синодалној посланици овога сабора очигледно је присутна свест и сазнање о „Католичанској Цркви која је под небом“ (ὑπὸ τὸν οὐρανὸν Καθολικῆς Ἐκκλησίας). Карактеристична је посланица „ἐκ κοινῆς γνώμης“ сабраних епископa тог сабора свим одсутним епископима, која се приписује „Дионисију (Римском) и Максиму (Александријском) и свима саслужитељима нашим по васељени епископима, презвитерима и и ђаконима и свој под небом католичанској Цркви“[5].После овога, са Антиохијског Сабора 325. године, Оци су упутили своје ставове истакнутим епископима на Западу (Александру Солунском и Силвестру Римском), обавештавајући их о источном раздору, карактеристичном за васељенску перспективу Цркве почетном реченицом: „Будући да је католичанска по свим местима Црква једно тело (Ἑνὸς σώματος ὄντος τῆς Καθολικῆς κατὰ πάντα τόπον Ἐκκλησίας), мада се по разним местима налазе обиталишта црквених скупова (κἄν ἐν διαφόροις τόποις ὦσιν αἱ τῶν συναγωγῶν σκηναὶ) попут удова целога тела“ (текст Посланице код E. Schwartz-а). Друго, Антиохија је била важан митрополитски центар оног времена. Као што је познато, Никејски Сабор 325. године (на коме је, по Теодориту [Historia Ecclesiastica, I.7, уп. I.6], први говорио Јевстатије Антиохијски, на основу чега су поједини историчари закључили да је он и председавао), својим шестим каноном је признао Антиохијском престолу (попут Риму и Александрији) посебно преимућство, па је током четвртог века његов епископ, премда му је јурисдикција била недефинисана, како примећује Кели[6], надзирао епископе целокупне цивилне дијецезе Оријента, као њихов вођа. За ову врсту надзора, био је потребан митрополитски систем (који се развио у четвртом веку), а који је подразумевао синодални систем, како сведочи 6. канон I Васељенског Сабора (који потврђује 34. Апостолски канон), признајући посебне привилегије катедрама Рима, Александрије, Антиохије (и других градова) у црквеној организацији. Митрополитски (περιφερειακοὶ) Сабори били најопштији, и најприроднији и основни облик односа и јединства локалних Цркавa, као гарант вере и поретка Цркве. Треће, Златоуст је потекао из такве саборске традиције која инсистира на чешћем одржавању Сабора. Примера ради, важан Сабор који је одржан у његовој (родној) Антиохији 341. године посведочио је значај одржавања Сабора (користећи изразе попут ἐπιτελεῖσθαι τὴν σύνοδον=творити сабор, и συνόδους ποιεῖσθαι = свршавати/чинити Саборе). Тако, канон 20. тог Антиохијског Сабора истиче: „Ради Црквених потреба и ради решавања спорних питања, нашло се за добро да у свакој области буду Сабори епископa, два пута у години: једном после треће недеље по Празнику Пасхе, како би се четврте недеље Педесетнице свршавао Сабор, подсећајући (на то) митрополит обласне епископе; други пут Сабор ће се састати о идама Октобра, то јест десетог дана месеца Хиперверетеја“. Осим тога, Св. Иларије Пиктавијски (350-367), овај Антиохијски Сабор назива synodus sanctorum, сабор светих (De Synodis, 32; PL 10,504). Из групе Епископa са овог Сабора, како сматра Еп. Атанасије, произашли су скоро сви они Епископи Истока који су надаље изнели главну борбу са аријанством и његовим екстремним крилом аномејством, као што су: Св. Мелетије Антиохијски, Св. Василије и остали Кападокијци, и сви чланови II Васељенског Сабора у Цариграду 381.г. Према томе, Сабор Антиохијски није био аријански, и његови канони су с разлогом ушли у канонски зборник Цркве. Исти овај Антиохијски Сабор, врло индикативно, донео је следећу меру синодског система Цркве: Епископ, којег је осудио један сабор и није оправдао други, а који се обратио цару са жалбом, губи све (Канон 12).
. .
Поред наведених историјских саборских догађаја, треба истаћи да су антиохијском катедром столовали и врло значајни епископи, почевши од Еводија (†62) и Игњатија (†117), преко Мелетија (360-381), председавајућег на II Вас. Сабору, до његовог наследника Флавијана (који је Златоуста рукоположио за ђакона, вероватно крајем 380, а 386. године за свештеника). Златоусти је знао да Епископи, као главе помесних заједница, сабрани на Саборе, изражавају управо оно што још један велики Антиохијац, Св. Игњатије Богоносац, пише: „епископи, који су постављени по крајевима (земље), јесу у вољи (γνώμη=вери и мисли) Исуса Христа“ (Ефесц. 3,2; SCh. 10,70). Свети Мелетије је, макар и привремено, окончао Антиохијски раскол, установљујући своје вођство не само у Антиохији него и на целом Истоку, после смрти Василија Великог, 1. јануара 379. године. Како истиче Кели, Мелетије је као такав задобио поверење цара Теодосија, који му је и поверио председавање II Вас. Сабором 381. године. Не треба заборавити да је опредељењу Св. Мелетија Антиохијског и већег броја Источних Епископa за Никејски Символ вере особито допринео Атанасијев Сабор Исповедникa држан у Александрији 362.г.[7] Други Васељенски Сабор у свом Синодику, том значајном документу саборне свести Православних Цркавa на Истоку, истиче следеће: „А у најстаријој и заиста Апостолској Цркви у Антиохији Сиријској, у којој се првој назва часно име хришћана (ДАп.11,26), канонски постависмо најуваженијег и најбогољубазнијег Флавијана, уз учешће свих (Епископa) из области и из Источне дијецезе, а и сва Црква сложно као једним гласом почаствова тога мужа, коју закониту хиротонију је прихватио и пленум (овог) Сабора (381.г.)“.
Као сведок крупних историјских догађаја и низа саборa на којима је учествовао, Златоуст није био поборник пуког „концилијаризма“, него саборског јединства Цркве у коме Сабори изражавају и гарантују то јединство. У томе је имао саговорника у Римском епископу Инокентију који је, поводом носилаца раскола и јереси, писао индикативно: „Шта да учинимо сада у ово време против тих таквих? Неопходна је саборска одлука [дијагноза, суд]; одавно смо указали (на потребу) заједничког разматрања, јер једино то може умирити покрете оваквих олуја; а како бисмо то постигли, за сада је добро лечење поверити вољи великога Бога и Христа Његовога, а Господа нашега“ (Писмо клиру и народу Цркве Константинопољске, в. овде, стр. 513). Иначе, Златоуст је чврсто заступао мишљење да се јединство Цркве чува преко хиротоније и апостолског прејемства. Уз то, наглашавао је став да није довољно бити православан у вери ако нема каноничности у погледу хиротоније. Отуда не чуди што за Св. Златоуста нема већег греха од раскола и поделе Цркве, који ни мучеништво не може да опере. „Ништа не љути Бога тако, као кад Црква буде подељена […] макар учинили небројена добра, од оних који Тело Његово расецају нећемо добити мању казну, ми који расецамо пуноту црквену […] ни крв мученичка неће моћи избрисати тај грех“[8]. (На Ефесцима 11,4; PG 62,85). Златоусту је сметала хипокризија и грамзивост код неких припадника виших слојева византијског друштва, па је те симптоме јавно називао правим именом. Стога разлог за његова прогонства треба у томе потражити, као и у парадоксалном животном ставу да се лични интегритет доказује само када је подвргнут проверама. Сабори су за њега били таква једна провера. Једном свом саговорнику Златоуст ће критички пребацити: „А ти не дајеш предност сагласју Цркве пред временом, него … вређаш мајку свих нас и расецаш свети Сабор?“ (Против Јудеја, Беседа 3). Позван од Аркадија да испитује оптужбе против Теофила, Златоусти је то одбио, на основу чињенице да епископ не може бити суђен изван своје епархије. Њему блиско саборско-канонско предање није дозвољавало да одлучује мимо Сабора. У том духу, канон 6. II Вас. Сабора истиче: „Ако ли се догоди да епархијски епископи не могу решити преступе изнете против епископа, тада ће они (тужиоци) приступити већем Сабору епископa дотичне провинције“. Слично говори и Антиохијски 15. канон: „Ако неки епископ, оптужен због извесних прекршаја, буде суђен од свих епископa у области, и сви они донесу једну сагласну одлуку против њега, такав више не може бити суђен од других, него остаје сигурна једногласна одлука (=пресуда) обласних епископa“.
. .
Осврнимо се овде сада на Златоустову интервенцију у Малој Азији, о којој детаљно пише Паладије Еленупољски (Дијалог 13-16), док се Сократ и Созомен само кратко позивају на њу. Чињеница је да је Златоуст у ову епизоду био увучен, и да му је она донела скоро две године бављења овим проблемом, и довела га до вршења квази-патријарашког ауторитета далеко од граница царског града. Ипак, видећемо да се он и овде руководио канонским разлозима. Све је започело једног недељног јутра пред Литургију, када је Златоуст у свом двору разговарао са двадесет двојицом епископa, од којих је већина била из провинције на западној обали Мале Азије. Њих је предводио Антонин, митрополит Ефеса, а у Константинопољ су дошли хитним послом. Било је и неколико старијих митрополита из Скитије, Тракије и Галатије. Овај разговор Паладије у неколико наврата назива синод, у шта нема сумње, поготово ако га схватимо као Сабор ендимуса. Разговор се наставио у баптистеријуму и после Литургије, коју Златоуст није служио јер је пред службу добио важан досије са озбиљном оптужбом на рачун Антонина. Пошто се радило о већој саблазни за Цркву, Златоуст је одлучио да отпутује у Ефес како би разрешио овај случај, али су га од тога, иако привремено, одвратили царски чиновници, наводећи ризик његовог дугог одсуства из престонице. Пошто је Златоуст морао да остане и због неких других разлога, то је за тај случај сазвао Сабор на коме је одлучено да се у Азију пошаљу три синодска оца ради испитивања тамошњег проблема. Наставак ове приче укључује нужни одлазак Златоуста на лице места, по Богојављењу 402. године (вратио се око Пасхе), у пратњи тројице епископа. За разумевање ондашње канонске праксе, наведимо да је Златоуст администрирање епархијом поверио свом архиђакону Серапиону (који га је обавештавао о збивањима у престоници), док је епископске обавезе, посебно проповеди, поверио епископу Северијану Гавалском (из Сирије). Пошто је Ефес био водећи црквени центар, то се подразумевало да он себи придаје извесни примат над осталим азијским провинцијама. Како бележи Паладије, Златоустов мандат је био „да васпостави здравље дубоко поремећеном стању у целокупној цивилној дијецези Азијане“. Стигавши у Ефес, Златоусти је поставио неколико задатака, а на првом месту избор наследника Антонину. У том циљу, сазвао је Сабор од седамдесет епископa из Лидије, Азије и Карле (западнијих провинција), док је присустовало и неколико епископa из Фригије. Пошто се око избора дошло до ћорсокака, Златоуст је предложио „аутсајдера“ Ираклида (ученика Евагрија Понтијског), али је то био кандидат који није уживао популарност, па је дошло до протеста. Потом је Златоуст започео истрагу око седморице епископa који су наводно били платили Антонину да их хиротонише. Јован је био спреман да озбиљан грех симоније третира благо под условом да епископи јавно признају тај грех. Занимљиво, иако је саборски било одлучено да шесторица буду свргнути, ненадано им је дозвољено да саслужују Златоусту и приме причешће у олтару. Потом је Златоусти хиротонисао нових шест епископа, које је сaм изабрао. Међутим, ове драстичне радње у Ефесу нису ставиле тачку на Златоустово деловање на терену Мале Азије. Созомен извештава да је, опет због симоније, Јован свргнуо тринаест епископa, једне у Ликији и Фригији, друге у самој Азији, поставивши им заменике. Теофило га је касније оптуживао да је у страсти властољубља (φιλαρχίας πάθος), Јован свргнуо шеснаест епископa у једном дану. Уосталом, на Халкидонском Сабору (451), свештеник из Константинопља је тврдио (а да му нико није противречио), да је Јован ишао у Асијану и тамо свргнуо петнаест епископa (ACO II, 453-8). Коначно, пре него што је напустио Азију, Златоусти је затворио или преузео неколико цркавa Новацијана, Кватродецимана и осталих јеретика. Пошто је био месец март, Златоусти се са својом пратњом вратио у престоницу копненим путем, јер су морске линије биле затворене. Пролазећи кроз Никомидију (главни град Витиније и дијецезе Понтике), Јован је тренутно разрешио епископа Герондија, рукоположивши на његово место Пансофија. Народ Никомидије је ценио Герондија, који је дошао из Италије и као лекар помагао болеснима и сиротима, док је Пансофије примљен „са помешаним осећањима аверзије и страха“ (Созомен). После демонстрација и протеста, одаслана је делегација у Константинопољ да се жали због овог поступка Светог Златоуста. Док је био у Витинији, на упражњену катедру је хиротонисао оданог му ученика по имену Александра. Несумњиво, свим овим поступцима Златоуст је изазвао реакције како ових тако и других Епископa. Многе од тих реакција су ућуткане чињеницом да је иза ове „азијске мисије“ Златоустове ипак стајала и царска власт. Међу историчарима и канонистима се и данас воде дебате око уставног права Златоустовог да спроведе овакве мере. Па ипак, Златоустово понашање – иако у супротности са 2. Каноном Константинопољског Сабора (381) који забрањује мешање једног епископа у област и послове другог епископа – није изазвало велику буру. Рецимо, Антонин није изнео приговоре око Јованове законске компетенције. Чак ни на Златоустовом суђењу, две године касније, није изнето више од једне оптужбе на рачун ступања на туђу територију и рукополагања туђих кандидата. Није искључено да је својеврсно покриће за Златоустова дела пружио Ендимуса сабор пред Јованов полазак за Малу Азију, додуше тада још увек у самом зачетку, али ће касније овај синод постати важан орган у потоњој Цркви у Византији. Када је Јован кренуо да испитује Антонинов случај и да среди прилике у тамошњим Црквама, можемо приметити да се кретао управо у оквирима синодске праксе. Тачно је да са Златоустим почиње преиначење првобитне праксе кроз правило рукополагања обласних митрополита (Понта, Тракије и Азије), не више у њиховим седиштима, већ у Цариграду, што је пракса коју ће његови наследници такође прихватити. Ипак, мора се узети у обзир и то да је то епоха када се црквене институције и црквени канони тек формирају. „Било је то доба ширења утицаја из престонице Цариградског престола, његових све чешћих интервенција изван своје уже управе, што је започето 3. Правилом II Васељенског Сабора и канонски признато и потврђено Халкидонским Сабором (17. и 28. правилом)“[9]. Стога не изненађује да Халкидонски Сабор (451) својим 28. Каноном одређује да Епископ Новога Рима има да хиротонише све митрополите у три шире области: Тракије, Понта и Азијане. Како закључује Кели, „Јованов допринос признању Константинопоља као патријаршије источног царства није био безначајан“[10]. За историју ове делатности ваља поменути да је Златоуст Беседу по повратку из Азије одржао 402. године, недељу или две дана после Васкрса (6. априла), вративши се са поменуте мисије по Малој Азији (Витинији), што ће бити повод за оптужбе против њега.
. .
Време је да се сада освренемо на познати „Сабор код храста“ (о коме извештај даје и Паладије, гл. 7), с обзиром да нас та проблематика најбоље уводи у тему његових Писама из прогонства. „Сабор код храста“, у палати која је некада припадала Руфину, близу Халкидона, десио се у јулу 403.г. Припремили су га присталице Архиепископа Теофила (од 36 или 45 епископa који су учествовали, седморица нису билa из Египта). Свети Фотије је сачувао акта тога „сабора под Храстом“ (Библиотека, 59), а пре њега и Паладије (гл. 8), из којих се виде свих 29 тачака оптужнице противу Златоуста. Догађаји који су претходили овом сабору су следећи. Године 400. Теофило је одржао Сабор у Александрији, на коме је осуђен Ориген, његови списи и сви његови следбеници. Како истиче Еп. Атанасије, монахе који се нису покорили овој осуди Теофило је протерао из Египта, а међу прогнанима је било и других недужних монаха, као што су позната четворица, звани „Дуга браћа“: Диоскор Епископ Ермупољски, Амоније сродник умрлог Руфина префекта Истока, Јевсевије и Јефтимије, и други, који нису сви били оригенисти. Иако је донедавно био њихов пријатељ, Теофило се одједном окренуо против ових монаха и почео да их прогони као оригенисте (Паладије, Дијалог XVI; Сократ, ЦИ, VI,7; Созомен, ЦИ, VIII,12). Крајем 402. године, отприлике 50 ових прогнаних монаха дођу у Цариград, тражећи заштиту, а посебно су четворица од такозване „Дуге браће“ пред царем изнели неколико оптужби против Теофила. Свети Златоуст их је само примио и саслушао, без саслуживања, а пријем у црквено општење је одложио док се њихова ствар не испита. Златоуст је имао симпатије за „Дугу браћу“, пустињаке, између осталог и због тога што је и сaм провео једно време у пустињи. Оно што знамо јесте да је Златоуст у младости отишао у пустињски амбијент код Антиохије и да му је Сиријац био духовни отац. Постоји детаљно истраживање о формативном утицају тог харизматичног и утицајног старца (чије име је остало непознато) на Златоуста. По саслушању „Дуге браће“, цар Аркадије ће позвати Теофила у Цариград да објасни свој поступак (Паладије, Живот Јована Златоуста, 2). Теофило је кренуо не сaм, како му је било заповеђено, него са двадесет и девет својих обласних епископa и монахa и стигао у Константинопољ јуна месеца 403. У престоници су му се придружили још 7 других епископa, које је он успео да придобије. Као што Паладије (гл. 8) преноси, дошао је са великом свотом новца и многим даровима. Коначио је у једној од царских палата, и састајао се са свим Златоустовим противницима. Затим се са својим викарним епископима повукао у једну вилу у близини Цариграда, која се звала Ἐπὶ δρύν (ad Quercum). Теофило ће искористити незадовољство оних епископa из Цариградске Цркве који нису били срећни због Златоустове строгости и предузетих мера за ред и рад у Цркви. Теофило је уз то имао и подршку царице Евдоксије, која је већ поодавно била љута на Златоуста због његових критика и пастирских интервенција. Moћни и амбициозни Теофило, наиме, ни од раније није симпатисао Јована Златоуста, јер је по смрти уваженог Светог Нектарија (397) у Цариграду желео да на његово место доведе свога човека, Исидора, и тиме да Александрија заповеда пословима Цркве Константинопоља. То је спречио Евтропије, у то време кључни човек за царске одлуке, па је на његову сугестију цар Аркадије наредио долазак Јована у престоницу. Не треба, међутим, сметнути с ума да је цар затражио сазивање посебног сабора водећих епископa Истока да узму учешћа у избору и хиротонији новог епископа[11]. Подсећамо да је међу позванима био и Теофило Александријски, који је тек по приспећу сазнао ко је изабрани кандидат, па је због тога био прилично гневан. Па ипак, сабор је спровео Јованов избор, а Теофило је, упрокос првобитном одбијању, пристао да гласа за њега и штавише, као најстарији епископ, 15. децембра 397. или 26. Фебруара 398. године, председава литургијској хиротонији[12] дванаестог епископа цариградског престола. Цар је позвао Златоуста да дође и чује „предмет против“ Теофила, јер је овај оптужен за многа недела. Требало је да се извини пред једним проширеним сабором, на којем је Златоуст требало да председава. Међутим, ствари су кренуле другим правцем, и сада је Теофило, додатно разљућен, искористио ову прилику и напао Златоуста пред царем Аркадијем, због пријема монахa „оригенистa“ прогнаних због поменуте јереси из Египта. То међутим није било правично. Колико год је Златоуст био згранут лошим поступком према „Дугој браћи“, он је знао да су они канонски подложни епископу Александријском и да су под његовом забраном. „Но ми смо“, вели Златоуст, „и законе Отаца, и самога тога мужа, поштовали и чествовали, јер смо имали и његова писма, да не треба преко граница да буду судови, него да треба да се у дотичним областима обласне ствари испитују“ (μή δεῖν ὑπερορίας ἔλκεσθαι τάς δίκας, ἀλλ᾽ ἐν ταῖς ἰδίαις ἐπαρχίαις τά τῶν ἐπαρχιῶν γυμνάζεσθαι – Канони Антиохијског Сабора), нисмо прихватили да судимо, него смо то одбили са великом одлучношћу“ (PG 52,531). Међутим, десило се да Теофило, доласком у престоницу, уместо оптуженога постане тужитељ, и приреди Златоусту суђење на познатом сабору „код Храста“, у предграђу Халкидона. Тај сабор осуди и свргне Архиепископа Јована Златоуста, убрзо после чега Златоуст буде послат у прогонство. Против Златоуста је подигнут читав низ бесмислених оптужби (види Фотије, Библиотека, 59; PG CIII,105-113), а он, који се састао са четрдесет двојицом архиепископа и епископа како би пресудили Теофилу у складу са царичиним наређењем, сада је био позван да се појави и моли за опроштај. Златоуст је, наравно, одбио да призна законитост сабора у којем су његови непријатељи били судије. После трећег позива, уз дозволу царице је објављено да је Златоуст свргнут. Епископ Атанасије каже: Св. Фотије (Библиотека, 59) наводи „акта“ тог „безаконо држаног сабора под храстом“ против Златоуста, где је набројано 29 свакојаких „оптужби“, а сведочили су изразити непријатељи Златоустови, паје урачунато и Златоустово тобожње „ружење“ Епифанија и одбијање овога „да општи“ са Златоустом због неколико монахa „оригенистa“[13]. Kирило Александријски, како даље вели Еп. Атанасије[14],у каснијем Писму 33 Акакију Веријском говори да је на Сабору „код храста“ био за то да се Златоусту дадне опроштај ако одступи од своје „грубости“ (δυστροπία), тј. строгог понашања при суђењу у Ефесу (ACO I, 1,7; 1,4; PG 77,157-8). Цео поступак „Сабора код храста“ изазвао је нереде у престоници, а да би избегао непотребно крвопролиће, Златоуст се трећег дана предао војницима који су га чекали. Пошто су претње узнемиреног народа и изненадна незгода у царској палати уплашили царицу (Паладије, Дијалог, IX), уплашена од Божије казне због Златоустовог изгнанства, Евдоксија је наредила да Златоуст буде позван и доведен назад. После кратког оклевања, Светитељ је поново ушао у главни град – на општу радост народа. Теофило и његове присталице су се спасли побегавши из Цариграда. Овај свечани повратак Златоуста представљао је како анулирање неканонског сабора, тако и пораз Евдоксије. Ипак, царичине страхове и анимозитет према Јовану не треба потцењивати. Само неколико месеци касније, у јавној прослави постављена је сребрна царичина статуа, али са толико буке да су се ометала богослужења у цркви. На Златоустову примедбу (жалбу) код префекта града, о којој је сазнала Евдоксија, уследила је нова криза у њиховим односима. У намери да се коначно разрачуна за Златоустим, Евдоксија позове Теофила Александријског и друге епископе да се врате и да саборски поново уклоне Златоуста. Ипак, Александријац је овог пута показао више мудрости, знајући да лако може поновити исту грешку као са „Сабором код храста“. Овде поново у игру долази питање сабора и саборских одлука. У писму које је послао у Константинопољ, Теофило је навео да Златоуст треба да буде осуђен, јер је поново дошао у своју епархију без саборске одлуке, противно канону Сабора у Антиохији из 341. године. С друге стране, на настојање његових присталица да се поново врати на трон после неправедног удаљавања са истог, Златоуст је то одбијао, и као услов за своје васпостављање тражио да се одржи већи сабор епископa. У међувремену, ослабила је и снага осталих епископа-противника Златоустог па су и они изгубили смелост да се јавно огласе, сем што су вршили притисак на цара. Немајући излаза, цар Аркадије је био принуђен да изда указ на основу кога су 24. јуна 404. године војници спровели Златоустог у ново изгнанство. Ово ће бити друго, и коначно, прогонство Златоуста (404.г.), а оно је било засновано на уверењу да његов повратак из првог прогонства (403.г.) није био анулиран Сабором. Цар Аркадије није био сигуран коме да верује, док Јованови противници нису навели канон 18 Сабора у Антиохији 341.г., на шта су Јованове присталице брзо одговориле да овај канон потиче од сабора који је био усмерен против Св. Атанасија (Паладије, Живот Ј.З., IX 20, IX 60), што ипак, није било сасвим тачно, јер је овај сабор, како смо већ рекли, био православан. Црквени историчар Сократ изричито вели да је канон био основа за Јованову осуду и прогонство (Сократ ЦИ, VI, 18). Касније ће папа Инокентије Римски такође оптужити Теофила што се позивао на јеретичке каноне (Созомен ЦИ, VIII,23). Ова епизода показује да није постојао опште усвојени скуп правила који би налагао процедуру у случајевима какав је овај са Јованом. О. Г. Флоровски бележи: „Сама чињеница да се вратио без саборске одлуке била је употребљена против њега, јер је, према 4. канону Антиохијског Сабора, он био одговоран, за шта је следило лишавање права, чак и ако је његово свргавање било неправично. Златоусти није признавао ни легитимитет сабора који га је осудио, (и у томе није био усамљен), ни легитимитет Антиохијског Канона, захтевао је сазивање новог Сабора на коме би могао да се оправда. Епископи су га по други пут осудили. Он је наставио своје служење, али је немир наставио да расте“[15]. Златоусти је веровао да Сабори служе томе да потврде или одбаце неки претходни сабор; један сабор може да оповргне само нови сабор. Јуна месеца 404. године Златоуст је по други пут прогнан и послан, најпре у Кукуз на источној граници Јерменије, а затим у Питиунт – дивљу област на источној обали Црног мора, на крајњој граници царства, у близини Кавказа. Х. Баур каже да је све то време непрекидно одржавао преписку са својим пријатељима, и није престао да гаји наду да ће се вратити своме Народу. Сазнавши за околности под којима је Златоуст свргнут, папа и италијански епископи су му изјавили подршку. Паладије[16] наводи да је Папа Инокентије I са западним епископима писао западном цару Хонорију, а овај цару Источном Аркадију: да се сазове Сабор Западних и Источних Епископa у Солуну и преиспита суђење Златоусту. Ипак, њихови изасланици су били лишени слободе и послати кући. Интересантан је израз који користе западни епископи (код Паладија, стр.134): „да буде савршен Сабор (Источних и Западних), не у квалитету броја, него у квалитету мишљења“ (…Σύνοδον, οὐκ ἐν ποιότητι ἀριθμοῦ, ἀλλ᾽ ἐν ποιότητι γνώμης). Овај детаљ показује да идеал није био увек квантитет присутних епископa него квалитет, како сведочи управо Паладије Еленупољски. Како приповеда Епископ Атанасије[17], Златоуст је писао папи Инокентију и из прогонства у Исаврији, после три године, преко више личности, а Инокентијe му је одговорио да треба да стиче трпљење, док је „клиру и народу Цариградске Цркве, који су под Епископом Јованом“ (52,537-8), упутио речи утехе, наводећи да је неправда нанета мимо свих канона Отаца, и противна је канонима Никејског Сабора. Папа је изразио наду да ће бити сазван Васељенски Сабор, и да ће се све то канонски решити. Вредно је такође спомена да је тек благодарећи Св. Јовану Златоусту папа Инокентије у Риму ступио у општење са Флавијаном Антиохијским. Коначно, Златоуст није поднео тешкоће дугог путовања, изложеност јаком сунцу, киши и хладним ноћима, као ни мучења од стране војника, и умро је на путу, 14. септембра 407. године, кад су стигли до Комана у Понту. Последње речи које је изговорио гласиле су: Слава Богу за све! (Паладије, Дијалог, XI, 38). Погребен је у Коману. О. Георгије Флоровски каже да се убрзо по престављењу Златоуста показала сва неправда његове осуде. Римска Црква је већ била прекинула општење са патријаршијама: Константинопољском, Александријском и Антиохијском (где је Златоустов противник наследио Флавијана), због тога што су из Диптиха избрисале (име) Светог Златоуста. Историја бележи да ће раскол потрајати до момента када су се ове цркве сложиле да у црквене Диптихе поново унесу име Златоуста. Тако ће 417. године Константинопољски Епископ Атик вратити Златоустово име у Диптихе, позивајући се на глас народа и јованитa. Атанасије вели да је по престављењу Златоуста (407.г.) Атик „попустио његовој струји и, под благотворним утицајем и Св. Александра Антиохијског, који је изгледа ради тога и дошао у Цариград, Атик је вратио име Златоустово у црквене Диптихе (око 416. године), а затим настојао да то исто учини и Кирило у Александријској Цркви, што је овај и урадио“[18]. Тако је, напокон, године 419. Златоуст био рехабилитован и у Александрији. И док је општење између ових Патријаршија са Црквом Рима васпостављено поновним уписивањем Златоустовог имена у Диптихе око 416. године, у престоници је наставио да траје раскол Јовановаца. Уистину, у то време Црква Константинопоља је била дубоко подељена. Један део поштовалаца Златоуста, познати као „Јовановци“ (Јованити), одбијао је да признају његове наследнике на Трону. Овај раскол је престао тек онда, карактеристично бележи историја, када су свештене мошти Златоустове пренете у Константинопољ 27. јануара 438. године. Тада је Прокло, тај посвећени ученик Златоуста, као Архиепископ Константинопоља, обавио пренос свештених моштију Светога Оца, уз велику народну литију, и положио их у цркву Светих Апостола, у којој је и Евдоксија сахрањена 404. године (Сократ, Црквена историја, VII, 45; Константин Порфирогенит, Caremoniale Aul Byz., II, 92, у PG CXII,1204B). Како истиче Флоровски, осуда сабора „код храста“ била је стављена ван снаге општим сведочењем Цркве“[19].
. .
Желели смо да овим историјским освртом укажемо на значај синодалности и саборности код Јована Златоуста. Као што постаје јасно, ми не можемо говорити о Златоустовој еклисиологији заједнице и саборности Цркве мимо њене канонске и саборске димензије. Златоусти је потекао из такве саборске традиције која инсистира на чешћем одржавању сабора. Веровао је да сабори служе томе да потврде (или одбаце) предање претходног сабора и да један сабор може да оповргне само нови сабор. Као услов за своје васпостављање тражио да се одржи већи сабор епископa. Покриће за многе од канонских поступака Светог Златоуста пружио је тзв. Ендимуса сабор (као онај пред његов пут за Малу Азију). Овај Отац показује да је неоправдано било какво игнорисање везе између Литургије и саборности. Према томе, њему блиско саборско-канонско предање није дозвољавало да се одлучује мимо Сабора.
Закључимо овај осврт коментаром на пасхални карактер Златоустовог богословља. Рекосмо већ да је Златоусти био пасхални богослов: како својом литургијом тако и пасхалним проласком кроз живот. Овај Свети Отац каже да је Својим Васкрсењем Христос са Собом васкрсао свет (Беседа на Васкрс 4; PG 52,770). Кроз Господњу жртву на Крсту, „свако место је постало дом молитве“ (О Крсту и разбојнику; PG 49,400). Златоуст описује Христа распетог изван зидина града, на узвишењу, како би очистио ваздух и сву творевину и васељену (PG 49,409). Попут пасхалнога Христа, и Златоуст је опростио онима који су га свргли и прогнали. У његово време, слично нашем, изношене су разне клевете на рачун свештеникa. Свети Златоуст, који је доживео непријатности од једног дела клира, (парадоксално!), најоштрије осуђује клеветање свештенства (ἱεροκατηγορία). У свом Пасхалном катихетском Слову, овај Свети Отац иде с оне стране овога века, и помаже да свако данас чује речи који припадају Будућем веку. Уистину, једино логика Васкрсења – којим су укинути закони природе – омогућава да неко позове све у радост Господа. Да је логика Васкрсења главни ерминевтички кључ целокупне православне догматике показује и књига Владимира Лоског, Мистично богословље Источне Цркве, написана 1940. године, која се завршава управо Катихетским Словом Св. Златоуста на Васкрс. Несумњиво, православно богословље своју зрелост постиже са Васкрсењем као Крсноваскрсном Пасхом. Свети Јован Златоусти је верни сведок те ерминевтике Васкрсења.
Епископ Западноамерички Максим
[1] Golden Mouth: The Story of John Chrysostom–Ascetic, Preacher, Bishop, Ithaca: Cornell University Press, 1995/
[2] μηδὲν ἔστω μέσον ἡμων καὶ Χριστοῦ ἂν γὰρ γίνεταί τι μέσον, εὐθέως ἀπολλύμεθα […] αὐτὸς κεφαλὴ ἡμεῖς τὸ σῶμα. μὴ δύναται μέσον τι εἶναι κεφαλῆς καὶ σώματος διάστημα κενόν.
[3] Εἰ γὰρ μὴ ἦν ἀρραβὼν τοῦ Πνεύματος καὶ νῦν, οὐκ ἂν συνέστη τὸ βάπτισμα, οὐκ ἂν ἁμαρτημάτων ἄφεσις ἐγένετο, οὐκ ἂν μυστηρίων ἀπηλαύσαμεν. σῶμα γὰρ καὶ αἷμα μυστικὸν οὐκ ἄν ποτε γένοιτο, τοῦ Πνεύματος χάριτος χωρίς. οὐκ ἂν ἱερέας ἐσχήκαμεν. οὐδὲ γὰρ ταύτας δυνατὸν τὰς χειροτονίας ἄνευ ἐκείνης τῆς ἐπιφοιτήσεως γίνεσθαι. Καὶ ἄλλα δὲ πολλὰ ἔχοι τις ἂν εἰπεῖν τῆς τοῦ Πνεύματος χάριτος σύμβολα.
[4] Аполитикион, Манастир Ивирон 2011, [на грчком], стр. 49.
[5] Код А. Јевтић, „Васељенски Сабори и саборно предање Цркве“, стр. 15
[6] J.N.D. Kelly, Golden Mouth: The Story of John Chrysostom (1995), стр. 2.
[7] А. Јевтић, Патрологија II, Београд 2016, стр. 20
[8] Οὐδὲν οὕτω παροξύνει τὸν Θεόν, ὡς τὸ Ἐκκλησίαν διαιρεθῆναι […] κἂν μύρια ὦμεν ἐργασάμενοι καλά, τῶν τὸ σῶμα αὐτοῦ διατεμνόντων οὐκ ἐλάττονα δώσομεν δίκην, οἱ τὸ πλήρωμα κατατέμνοντες τὸ ἐκκλησιαστικόν […] Οὐδὲ μαρτιρίου αἵμα ταύτην τὴν ἁμαρτίαν δύνασθαι ἐξαλείφεν.
[9] Еп. Атанасије, Патрологија II, стр. 627.
[10] Golden Mouth, стр. 180.
[11] Уп. Kelly, Golden Mouth, стр. 105
[12] Исто, 106
[13] Патрологија II, 2016, стр. 133, напомена 27.
[14] Патрологија II, 2016, стр. 291.
[15] Г. Флоровски, Источни Оци IV века, Братство Св. Симеона Мироточивог, Врњци 2003, стр. 323-4.
[16] Уп. Еп. Атанасије, Патрологија II, 2016, стр. 631
[17] Патрологија II, 2016, стр. 631.
[18] Патрологија II, 2016, стр. 681
[19] Источни Оци IV века, Врњци 2003, стр. 324.