Младој удовици, О уздржању од другога брака

МЛАДОЈ УДОВИЦИ

О УЗДРЖАЊУ ОД ДРУГОГ БРАКА

Беседа друга[1]

То да оне неискусне у општењу са мужевима, и порођајним мукама, и у свему другом што брак довуче са собом у домове људи – прижељкују мужеве, то није ништа чудно; јер за тај рат, ствар тако напорну, пословица каже да је неискуснима слатка; то, међутим, да оне које су поднеле небројена зла, а често под принудом послова убедивши се да блаженим сматрају оне које су се ослободиле послова света овога, а себе, и просце, и дан у који уђоше у брачне ложнице небројено пута куну – да такве, после толике муке, опет жуде за истим тим стварима, то је оно што ме понајвише збуњује и доводи у недоумицу, и што ме нагони да тражим узрок због кога оне те ствари, за које су раније када су биле у њима, мислиле да их треба избећи, када их се ослободе, опет јуре као пожељне. Па обрћући тамо и овамо небројене мисли по глави, једва једном, како себе уверавам, открих узрок те ствари, или још боље, не само један, нити само два, него и више од тога. Јер једне удовице су, од многога времена, предале забораву све претходне невоље, и сећају се само оног што им је пред очима, и ка браку иду као ка разрешењу удовичких невоља, а у њему налазе друге, много теже, тако да опет испуштају исте јауке као и раније. Друге, опет, упустивши се у послове овога света и прилепивши се за славу овосветског живота, сматрају да је удовиштво најсрамнија ствар, те се прихватају невоља у браку услед празне славе и излишног дима[2]. А постоје и оне које се – не што су савладане једном од тих ствари, него једино због неуздржања – опет враћају на пређашње, а прави разлог покушавају да прикрију наведеним изговорима.

Окривити их, дакле, и осудити збот тог брака нити се сaм усуђујем, нити другога саветујем, будући да то и блаженом Павлу тако изгледа, или још боље Духу Светоме. Казавши, наиме: Жена је везана законом за време док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу (1Кор 7,39); и допуштајући удовици, ако хоће, да се опет уда, и казавши: А блаженија је ако тако остане, да не би ко помислио да је та заповест људска, придодаде: А мислим да и ја имам Духа Божијег (1Кор 7,40), показујући да је то написао Духом. Нека, дакле, нико не мисли да оно што ћу сада рећи говорим приговарајући брачницима или им пребацујући. Било би, наиме, достојно крајњег безумља и лудила да оне које ни блажени онај човек није осудио, него поштедео, да ми такве насупрот беспоштедно осуђујемо, испуњени истим небројеним неваљаствима. Јер ако нам није заповеђено да судимо да не бисмо истом мером били суђени (види Мт 7,1-2), нити да будемо строге судије сагрешењима других, него саосећајни и кротки, када се бавиш том ствари и осуђујеш друге, себе лишаваш сваког саосећања, таквим односом према ближњем припремајући себи жешћег Судију. Дакле, не осуђујући, нити ружећи, прелазим сада на то; јер оно што може да буде у Господу ослобођено је сваке осуде. Само, каже, у Господу. Али, као што када говоримо о девствености, њу не уздижемо обешчашћујићи брак, тако и када бисмо да разговарамо о удовиштву, апелујемо задовољити се првим, не стављајући други брак међу ствари забрањене, него исповедамо да је и други брак ствар законита, али да је ипак први бољи од онога другог. И заиста, нека нико не мисли да је неваљалство оно што је у поре1 ђењу са обиљем по себи мања ствар. Нити, наиме, такво поређење правимо гурајући ту ствар у ред неваљалих, него остављајући да буде ствар убеђења и у власти удовице, дајемо предност оном првом и дивимо му се. Како то? Јер није исто бити жена једнога мужа, и она иста – двојице. Једна је, наиме, задовољивши се првим браком, показала да се тога ни у почекту не би прихватила да је ту ствар добро упознала у искуству, а ова друга, уводећи женика у брачну ложницу првога мужа, изнела је не мали доказ велике своје љубави према свету и симаптије према земним стварима. И она прва, ни док јој је муж био жив није жудела за неким другим, а ова друга, ако и није грешила док јој је муж био жив, ипак се дивила другима више него њему.

2. А да не бисмо нагађали протекли живот, просудимо саму ствар. Као што је, наиме, девственост боља од брака, тако је и први брак бољи од другога. Јер удовица је само по почетку мања од девственице, по крају се изједначава са њом и повезује; а други брак ју је удаљио и од једног и од другог дела[3]. А осим тога, она која лако подноси удовиштво и код живога мужа се често уздржава; а она која ту ствар[4] сматра мрском, спремна је да општи не само са два и три, него и са много више мушкараца, и тек кад дође старост једва се ослободи тога. Као што је, дакле, онај брак знак великог достојанства и целомудрија, тако за овај не бих казао да је знак похоте – не било! – него слабе и одвећ телесне душе, која је везана за земљу, и која никако није у стању да замисли ништа велико и узвишено. А ако би неко говорио да је добро исто, ма се десило једном, или два пута, или често – јер на исти начин ће бити добро, те онога који се њиме често служи, њега с правом треба више да хвалимо; тако да, ако је брак добро, онај који се њиме често служи, више је за дивљење и више му треба одобравати од онога који се њиме служи ретко – рећи ћемо да би то могло да умудри оне простије, а онима који хоће да се позабаве ти2 ме, тај софизам ће бити лако разобличен. Брак се, наиме, не зове брак због телесног спајања, будући да би тако и блуд био брак, него због верности удате жене једноме мужу – тиме се слободна и целомудрена жена раздвојила од блуднице. Јер ако јој је за стално довољан један муж, та ствар се с правом назива брак, а ако уместо једног у кућу доводи многе женике, нећу се усудити да ту ствар назовем блудом, али бих казао да она у великој мери заостаје за женом која осим за једног, није знала за другога мужа. Јер она је чула Господа како говори: Због тога ће човек оставити оца својега и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело (упор Мт 19,6), и као истински властитог тела држала се мужа и није заборавила једном дату јој главу, а она – ни првога, ни другога, није сматрала сопственим телом; јер првога је изгурао други, а другога први; нити се може ваљано присетити првога, доводећи после њега другога, нити ће овога гледати са потребном љубављу, будући да јој се мисли деле на њега и онога који је отишао. Тако да се дешава да су надаље обојица, и један и други, без припадајуће мужу од жене и части и љубави. А шта она мисли како је уопште на души другоме женику којега уводи у брачну ложницу првога и који се пење на брачну постељу његову, и гледа жену његову која се код тога смеје и збија шалу? Неће јој, дабоме, прићи са жестоком и великом љубављу, па и кад би био најтврђи од свих људи, неће бити тако сиров да не осети ништа људско, кад би она и себе и кућу украсила небројеним украсима. Туга која је већ захватила дом не допушта да настане чиста радост, него као што код зидова, када се деси да је неки део њих био жестоко захваћен ватром, а мало после буде окречена гареж, одоздо опет избија црнило и буде ружан призор, тако и овде, ма она смислила многе украсе, посред њих се пробијају ствари тужне – и у њима нека мучна мешавина. Јер и робови, и слушкиње, и сељани, и укућани, и комшије, и рођаци покојника обарају очи код тога што се дешава и уздишу. А ако се још десило да су иза покојника остали сирочићи – када су сасвим млади, на мајку навлаче жестоку мржњу код оних који разумеју шта се догађа; а када се десида су поодрасли, они јој више од свих шире нелагоду. Што, дакле, сагледавши све скупа, законодавци припремише утеху њима који тугују, а оправдавајући себе, да нису по убеђењу нити истичући га за пример установили тај брак, него су, прибојавајући се да не настане нешто горе, ублажили сво весеље другога брака; и њихово прво вече не краси ни свирала, ни пљескање, ни сватовске песме, ни игре, ни венци свадбени, ни друго што од таквих ствари, него код ње ничим од тога украшене, тако уводе неовенчанога мужа к жени удовици, тиме показујући да све то чине једино вредним разумевања, а не похвала и пљескања и венаца.



[1] Пун наслов друге расправе на грчком гласи: Το ατο πρς τν ατν περμονανδρας, дакле: Од истога истој, о уздржању од другога брака (дословно: О једномужју). Њен латински наслов је: Ejusdem ad eadem de non iterando conjugio. Грчки тест у PG 47,609-620, дакле у 47 тому серије посвећене грчким оцима (Patrologia graeca), колоне 609 до 620. Критичко издање грчког текста G.H. Ettlinger, B. Grillet, SCh 138.

[2] Овосветских ствари.

[3] Тј. и од девствености и од удовиштва.

[4] Уздржање.