Младој удовици, Беседа прва

МЛАДОЈ УДОВИЦИ

Беседа прва[1]

Да си добила тежак ударац, и одозго одапету стрелицу примила у слабу тачку – сви ће се са тобом сложити – и то неће порећи нико ни од веома мудрољубивих мужева; али како рањеници не треба све време да троше на јадање и сузе, него и да улажу велику бригу у неговање рана – да не би тако занемаривши их, ударац препустили сузама, и оне проузроковале од бола жешћи пламен – добро је држати се речи утехе и, задржавши бар на кратко време изворе суза, себе предати онима који су се подухватили тога да те утеше. Зато те, наиме, и ми нисмо узнемирили на самом врхунцу туге, нити у време када се обрушила та олуја, него сачекавши извесно време, и допуставши да се испуниш боловима, онда када ћеш даље моћи и да прогледаш мало из оне невидице и да отвориш уши за оне који те теше – тада и сами, заједно са речима слушкиња, понудисмо и наше. Јер док је још жестока олуја и дува јак ветар бола, човек који моли уздржати се од жалости, тај би појачао твоје јауке, и својим речима би придодао материјал ватри туге, а на себе би навукао незадовољство и мишљење да је човек неразуман; но, будући да је бура почела да јењава и да је Бог смирио бес таласа, лако ћемо раширити једра беседе. У умереној, наиме, бури вештина крманоша можда и може да учини своје, а када је удар ветрова несавладив – нема помоћи од искуства. Због свега тога претходно време ћутећи, једва се и сад прихватисмо тога да пустимо глас, пошто од стрица твојега чусмо да даље треба храбрити; да се наиме слушкиње и чувених и непознатих жена усуђују да о томе растежу дугачке беседе, као и жене у сродству и оне које су у каквом пријатељству. А да прихватајући њихове речи, ни наше нећеш презрети, него ће ти у њима – колико се може – бити понуђен и спокој и мир, веома смо сигурни и убеђени. И иначе, врста женска некако је највише склона патњи, а када придође и младост, и превремено удовиштво и неискуство у пословима, и велико мноштво брига, и све претходно време проведено у раскоши и весељу, страхоте постају многоструко умножене; а кад се деси да она погођена тиме не добије подстицај одозго, моћи ће да је уништи и случајна мисао, што сматрам да је први и највећи знак велике бриге Божије о теби. Не угушити се, наиме, у туги од толиких зала која су одједном скупа ударила, нити изаћи из природних мисли – то не беше уз људску помоћ, него од свемоћне руке Божије, од оне памети којој нема мере, оне мисли које нема истраживања, од Оца милосрђа и Бога свеке утехе. Јер Он нас је, каже Пророк, жацнуо, и исцелиће нас, удариће и раниће, и излечиће нас (Ос 6,1). Док је, наиме, блажени твој муж живео са тобом, уживала си част и пажњу и бригу, уживала си све оно што се обично код мужа ужива. А будући да га Бог узе од тебе, уместо њега – Он ти је. И није то моја реч, него блаженог пророка Давида, јер он каже: Сиротог и удову прима (Господ, Пс 145,9). И опет га зове Оцем сиротих и судијом удовица (види Пс 67,6), и на могим местима ћеш видети да Он о том роду показује много старање.

2. А да ти то често казивано име не би кидало душу и мутило разум, зашто је дошло у самом цвету младости, хтео бих најпре о томе да буде речи и да покажем да име „удовица“ није име несреће, него части – и то највеће части. Немој ми, наиме, као сведочанство наводити лажно мнење мноштва, него блаженог Павла, или још боље, Христа законодавство. Оно што је Павле предлагао, то Христос кроз њега казиваше, као што је и он сaм говорио: Ако тражитеда искушате у мени говорећег Христа (упор. 2Кор 13,3). И шта, дакле, Павле каже? У удовице нека се уписује не млађа од шездесет година (1Тим 5,9); и опет: А млађе удовице не примај (1Тим 5,11), и једним и другим хотећи да нам представи величину те ствари[1]. Када, пак, даје наредбе о епископима, нигде не поставља број година, а овде то чини са великом прецизношћу. Зашто? Не зато што је удовиштво веће од свештенства, него што удовице имају већу муку, многим пословима са свих страна окружене – јавним и приватним. Наиме, као што неутврђен град стоји на располагању свима који хоће у њега како би га опљачкали, тако и млaда која живи у удовиштву свуда око себе има сплеткароше, који не желе само да дођу до њеног новца, него и хитају да јој упропасте целомудрије. А открићемо не само те, него и друге додатне поводе за њен пад. Јер и презир укућана, и занемарени послови, и то да више није у пређашњој части, и поглед на вршњакиње којима добро иде, а често и жудња за раскошним животом, натера их да се упусте у други брак. А постоје и оне које не желе да се са мушкарцима састану у законитом браку, него потајно и криомице. А то чине како би побрале похвале за своје удовиштво; толико изгледа да је, не на лошем гласу, него и чудесна и хвале достојна та ствар код људи, не само међу нама вернима, него и самим неверницима. И ја управо знам, некад, док сам био у младим годинама, мој учитељ[2], а од свих људи он беше најбогобојажљивији, у мноштву осталих ученика задиви се мојој мајци. Распитујући се, наиме, као обично од оних који га окружују, чији сам, те кад му неко рече да сам син жене удовице, од мене сазнаде и животно доба моје мајке, и трајање удовиштва. Па рекавши му да од четрдесет година (колико ми има мајка) има већ двадесет од кад надаље остаде без мог оца, он се запрепасти и гласно узвикну гледајући на присутне: „Гле, гле! каза, какве су жене код хришћана!“

Толико та ствар ужива дивљење и признање, не само код нас, него и код оних ван Цркве. Знајући све то блажени Павле је говорио: Удовица нека се рачуна она не млађа од шездесет година (1Тим 5,9). И ни након таквог осведочења старосним добом, он је не припушта да се сврста у свети тај хор, него поставља и друге услове, говорећи: Осведочена у добрим делима, ако је децу подигла, ако је гостољубива, ако је светима ноге прала, ако је помогла невољницима, ако је ишла за сваким добрим делом (1Тим 5,10). Гле испита и пробе, гле колика се од удовице тражи врлина и како се пажљиво испитује. Не би то учинио да јој није намеравао поверити ствар поштовану и часну. А млађе, каже, удовице не примај. Потом додаје и узрок: Кад их, наиме, страст одвоји од Христа, хоће да се удају (1Тим 5,11). Кроз то нам, наиме, беседом посредно наговештава да се оне које су изгубиле мужеве, уместо њих везују за Христа. Надаље показујући да је то сагласје3) благо и долично, то излаже, казавши: Када их, наиме, страст одвоји од Христа, хоће да се удају, као да је Христос муж неки доличан који са њима не поступа са влашћу, него им допушта да живе у слободи. И беседу не заустави ни на томе, него опет и на другим местима старање много показује о удовици, говорећи: А која се одала насладама, живећи је мртва (1Тим 5,6), а истинска удовица и усамљеница понада се у Бога, и проводи дане и ноћи у молитвама и молењима (1Тим 5,5). А пишући Коринћанима, каже: Блаженија је ако остане тако (1Кор 7,40). Виде ли колике су похвале удовиштву, и то у Новој ери, кад заблиста и лепота девствености? Па ипак, ни таква ведрина девствености тада не прикри његов сјај, него он просијава имајући сопствену врлину. Када, дакле, износимо на среду удовиштво, не падај духом, нити ту ствар сматрај срамотом; јер ако је оно срамно, онда је девственост то много више. Није, међутим, тако – није и не било! Јер кад се сви дивимо и повлађујемо оним женама које се уз државају од мушкараца још њима окружене, како се не дивити и не хвалити оне које показују исту ону благонаклоност према својим мужевима који су већ отишли?4) Док си дакле, као што рекох, била заједно са блаженим Тарасијем, уживала си и поштовање и старање које се обично ужива поред честитих мужева. А сада, на његовом месту имаш Бога, Господара свих ствари, који ти је одавно заштитник, а сада још и више, и чиниће и даље то са већим настојањем; а доказ не малог Његовог старања о теби, као што претходно казах, већ нам је показао сачувавши те здраву и неповређену у коликом пламену5) брига, и болу, и не оставивши те да трпиш ништа нежељено. А ко у толиком таласању није допустио да се деси бродолом, још и пре ће сачувати душу твоју на мирном мору, а удовиштво и оно што се у њему чини да је страшно – учиниће ти лаким.

Наставак потражите у штампаном издању.



[1] Тј. удовиштва.

[2] Ради се о чувеном ретору Ливанију, који је у Антиохији држао познату реторску школу, кроз коју је прошао и Златоусти.