О томе како треба чувати девичанство

О ТОМЕ КАКО ТРЕБА

ЧУВАТИ ДЕВИЧАНСТВО[1]

Тешко мени! (упор. Мих 7,1). И мени је сада, заједно са пророком, право време казати то, и једном, и два пута, и често: Тешко мени! Ствар тако велика и пуна толиког мудрољубља – девичанство – наружено је, завеса[2] која га одваја од брака однета, раздерана бесрамним рукама, Светиња над светињама погажена, а ствари свете и испуњене страхопоштовањем постале су непосвећене и свима доступне; и оно2) које је толико часније од брака спуштено је и бачено доле, тако да се оне које ступају у брак сматрају блаженијим. Девичанство је, наиме, када се постави поред брака, увек имало предност и свако првенство, а сада не може да буде ни у другом реду, него је протерано далеко негде и према последњем реду; а оно што је заиста најгоре, то је да су га тако удесили – не неки противници и непријатељи, него оне које сматрају да га понајвише негују – и оне које су давале највише слободе устима нашим пред људима неверујућим, оне саме су нам највише од свих уста и заградиле, и излиле на нас стид многи. Јер, богатства свога ради, Јелини су има ли неколицину, па ипак су имали да покажу код себе понеке мудрољубце, а понеки међу њима су и гнев савладали, али цвета девствености код њих нигде нама, него су увек у тим стварима нама уступали првенство, исповедајући да је то дело изнад природе и да није људско. Због тога нам се сваки народ веома дивио; сада, међутим, више не, него се подсмевају и праве комедију; због тога се ђаво толико задихао против тога стада, будући да је гледао како се понајвише од те фаланге блиста војска Христова, и у тој мери се подухватио да девственост осрами, да је онима које се подухватају тога да заједничаре у тој ствари боље да надаље не буду девственице. А узрок свих зала је то што је та ствар остала само на имену, и све је омеђено на тело, што је последњи део девствености; а најнеопходније ствари и оне које девственица понајвише треба да покаже су занемарене, те код њих нема говора ни о пристојном огртачу, нити о томе да је девственицама потребно тиховање, нити скрушеност, нити ишта друго од таквих ствари, него олако о свему говоре и неумесно се смеју, и задиркују се и живе у раскоши више од жена размажених у кући, одасвуд подмећу средства онима који гледају, и силе се да себе угурају у бестидност женa блудницa, као да се са њима такмиче и надмећу у освајању славе бестидности. Како ћемо, наиме, кажи ми, моћи да издвојимо из реда њиховог3) и друштва девственицу када и она исто чини што и оне, распаљује срца младића, када је узбуђена и изгубљена, када троши иста средства, и исте чаше меша, и припрема исти отров. Она, додуше, не говори Хајде овамо, да се поваљамо у љубави (упор. Приче 7,18), нити Покропих ложницу моју шафраном, и постељу смирном (упор. Приче 7,16). И кад би бар била постеља и ложица, а не хаљине и тело. Јер оне прве омамна средства крију у кући, а ти замку носиш свуда, и окрилаћена крилима уживања шеташ по тргу. Него, ниси изговорила, нити казујеш оне блудне речи: Хајде ова3 мо, да се поваљамо и љубави. Не казујеш језиком, али казујеш држањем; ниси узвикнула устима, али си узвикнула ходом; ниси позвала гласом, али си позвала очима, јасније него гласом. Него, позвавши ниси се подала. Ни тако се ниси ослободила греха. Јер је и то други један облик блуда; остала си чиста од поруге, али оне телесне, не и од оне душевне, и учињено је сагрешење, ако и не састајањем, али јесте погледом. Због чега, кажи ми, дозиваш пролазнике? И зашто распаљујеш ту ватру? И како мислиш да си чиста од порока када си сва њиме запослена? И направила си савршеног прељубочинца од онога који је опчињен тим твојим држањем; и како си, дакле, могла не бити прељубница, када је дело твоје у корист прељубе? Јер залуђеност онога[3] је твоје дело. А да она која је припремила прељубочинце никако неће моћи да избегне казну за прељубу – то је свима јасно. Ти си наоштрила мач, ти си наоружала десницу, ти си наоружану десницу навела на јадну душу, па како се, дакле, можеш ослободити казне за убиство? Кажи ми, наиме, које људе мрзимо и од којих се одвраћамо, које законодавци и судије кажњавају? Људе који пију смртне отрове, или оне које мешају врч и спремају те напитке, а себе перу од тог свог умећа? Нећемо оне који пију, него их и жалимо када су кажњени, а све оне не осуђујемо ли углас? И није им у одбрану довољно говорити: Нисам себе повредила, него сам другога погубила – него ће управо због тога добити најтежу казну.

2. А ти, јадна и кукавна, помешавши врч тај погубни, и пруживши и давши отров, након испијања и погибије, мислиш да себе одбраниш тиме да сама ниси пила, него си другоме донела пропаст? А ипак, ви ћете од оних тровача добити толико тежу казну, колико је и та смрт тежа. Јер не покопавате тело, него душу! И они то често чине или из гнева и беса, или из потребе за парама, а ви не можете прибећи ни таквом изговору. Јер не чините то ни зато што су вам не4пријатељи, ни што су вам нанели неправду, нити што вам је требао новац, него се играте туђим душама из пусте сујете, чинећи смрт других сопственом забавом. Него, не знам како пожурих казивати о томе спремајући се на другу страну; зато морам да се вратим одакле сам почео. Јер као да то није довољно да постиди читав народ, смислише и друго нешто. Нико, међутим, нека не мисли да се ово казује о свим девственицама, јер ја нисам тако јадан и кукаван да све уједно мешам и сливам. Јер то је казано о онима које сносе одговорност, и после овога ће бити казано. Дакле, као да те ствари нису довољне за пропаст, оне узевши мужеве неке, који никако њима не приличе, са њима се закључавају и станују заједно сво време, као да и тиме и горе реченим показују да су невољно увучене у девствовање, и да подносе крајњу присилу; те се тиме за ту присилу и неопходност теше. Јер шта? Зар не говоре, када се то деси, о томе горе од свих других пријатељи и рођаци: Такве да живе?! Да уопште дишу?! А не да се пресеку напола, или живе покопају заједно са оним сажитељима њиховим? То, наиме, и од тога много више сви говоре; а онда, свакога дана трка бабица око домова девственица, као код оних које имају порођајне болове, не као да се порађају (а дешавало се код њих и то), него да испитају, као код купљених слушкиња, која је оскверњена, а која је недирнута. И једна лако пристане на преглед, а друга се опире, и тим самим одлази посрамљена, ако и није оскверњена; и једна буде обличена, а друга не, а опет и ова последња, не мање од оне обличене је постиђена, не могући да се покаже достојном поверења на основу начина живљења, него је принуђена на осведочење на основу прегледа. Коликих суза то није достојно? Коликих није достојно смрти? Ко је тако тврд и безосећајан да се не распали и не осети исто што и Финес? Али он, ако би у време оно видео да бива иста таква срамота, не би их поштедео, него би учинио исто што се десило тада са Мадијанком (види 4Мојс 25,8-15); а ми (јер нам није дозвољено зграбити нож, нити пробости копљем оне који су у томе сагре шили) трпимо исто што је претрпео и онај свети човек, а не чинимо исто, него другачије блажимо бол – јауцима и тужбалицама. Овамо, дакле, да болујете заједно са мном све ви које сте ван такве срамоте, јер оне јаднице и кукавице заједно са осталим злима, може бити, болују од неосетљивости. Али ви које сте прихватиле такав живот, и које сте се удостојиле брачне ложнице и Женика, које имате запаљене светиљке и које сте заувек украшене часним венцем девичанства боље него дијадемом царском, заплачите са нама и горко уздахните; то није мали лек и за подизање болних од незлечивих болести, и за утеху оних који над њима тугују; то је и Женик ваш једном учинио. Видећи, наиме, Јерусалим да је пао до крајње погибли, те да више не може да се подигне услед слабости, Он заплака (упор. Лк 19,41), а код Витсаиде није ни савете давао, нити знаке, него се само сажали, оно: Тешко вама! непрестано понављајући тим градовима, као што ми чинимо код оних код којих се душа одваја од тела. А блажени Павле, опонашајући свог Учитеља, читав живот није престао да јадикује над онима који су пали и који, остајући у том паду, не желе надаље да устану, и то тако горко да је са некаквом снажном љутњом писао то Римљанима и говорио: Да ми је врло жао и срце моје боли без престанка због браће моје, сродника мојих по телу (упор. Рим 9,2-3). Видиш ли колики нагласак носе те речи, колики бол срца представљају? А од верујућих, оне хроме и пометене он сажаљева тако као да је сaм у невољама које су њих погодиле. Јер каже: Ко ослаби, а да ја не ослабим, ко се саблажњава, а да је не горим? (упор. 2Кор 11,29). И није рекао: „жалим“, него: „горим“, хотећи да тим горењем истакне неподносивост и неизлечивост бола.

Наставак беседе у штампаном издању.



[1] Пун наслов расправе на грчком гласи: Περ το πς δε φυλάτειν τν παρθενεαν, дакле: О томе како треба чувати девственост; али се среће и наслов Περ το τς κανονικς μ συνοικεν νδρσιν. Њен латински је Quod regulares feminae viris cohabitare non debeant. Грчки тест у PG 47,513-532, дакле у 47 тому серије посвећене грчким оцима (Patrologia graeca), колоне 513 до 4322. Критичко издање грчког текста J. Dumortier, 1955.

[2] Златоусти каже: καταπέτασμα, што је завеса која је одвајала Светињу над светињама од осталог дела Скиније.

[3] Неког младића.