Онима који код себе држе настањене девице

ОНИМА КОЈИ КОД СЕБЕ ДРЖЕ

НАСТАЊЕНЕ ДЕВИЦЕ[1]

Код наших предака беху нека два разлога да жене станују заједно са мушкарцима, један је – брак, разлог древан и праведан и благословен, који као законодавца има Бога, јер Због тога ће, каже Писмо, човек оставити оца свог и матер, и прилепиће се за жену своју, и биће двоје једно тело (упор. 1Мојс 2,24); а други је – прељуба, разлог и новији од оног првог и непреведан и безакон, разлог који су увели зли демони. А наше поколење је измислио и трећи начин заједничког живљења, нов неки и парадоксалан, који онима који хоће да открију узрок његов доноси многу недоумицу. Постоје, наиме, неки људи који, мимо брачне везе и општења, доводе к себи неискусобрачне девојке, смештају их у кућу за стално, и затварају их код себе до најдубље старости, ни због рађања деце, јер веле не састају се са њима, нити из разузданости – говоре, наиме, да их чувају недирнуте; ако их, међутим, неко запита за узрок, наводе многе, и извежбали су се у томе, али честит и благословен, како ја мислим – ниједан. Али, да не говоримо о њима, нити о њиховим разлозима, него онај за који понајвише наслућујемо да је прави, њега изнесимо на среду. Који је, дакле, то? А разуме се, ако бих промашио циљ, они који то желе могу ме зауста вити. Дакле, који је то разлог? Мени се чини да има неког задовољства живети у истој кући са женама, не само у браку, него и ван брака и телесног општења. А ако не говорим право, немам ништа да кажем, јер причам вам моје мишљење, а можда и не само моје, него и њих самих. Да се, наиме, и њима тако чини, јасно је из следећег. Они, наиме, не би презрели толику галаму и толике саблазни, кад задовољство од таквог саживота не би било и силовито и јако. А ако су понеки незадовољни овим што говоримо, замолићу их да нам опросте и да се не љуте. Јер нисам својевољно, нити напросто изабрао да на себе навучем ту омразу. Ја нисам тако јадан и бедан да желим без разлога све довести у смутњу. Међутим, јако се жалостим и тугујем видећи славу Божију унижену, и да се спасење мноштва људи тим задовољством мало по мало поткопава. Сада ћете можда и подићи грају слушајући да је тај саживот у истом дому сладак и има страственији ерос од законитог брака, али после доказивања и сами ћете се са тим сагласити. Јер код састајања са законитом женом, будући да оно није забрањено, жудња се ублажва, и мужа често доведе до засићености и угуши ону силну пожуду. А осим тога, и порођајни болови и порођаји и рађање деце и њихово подизање, и дечије болести које напрестано иду уз то, опседају тело и сасушују цвет младости – те сaмо средиште задовољства чине слабијим. А код девице нема ничега од тога, јер нема ни спајања које може да ослаби и уништи бодило природе, нити порођајних болова и подизања деце које сасушује тело, него се оне задуго чувају у најбољој снази, будући да остају недирнуте ничим од тога. Тела удатих жена после порођаја и подизања деце постају слабија, а ове и у четрдесетој години могу да се такмиче са девојкама из женских одаја. Отуда се код оних који станују заједно са њима буди двострука пожуда, и зато што им није дозвољено општењем угасити жудњу, и зато што повод за пожуду дуго времена остаје снажан. Ја наслућујем да је то изговор за такав саживот у истом дому. Али, не показујмо злу вољу према њима, нити се срдимо; јер нико ко хоће да подигне из постеље болесника не чини то са гневом и грдњом, него му уз негу и утеху приноси лекове. Јер ако би нам предстојало да кажњавамо и ако бисмо имали чин судијa – требало би се љутити; а ако, занемаривши тај чин, њега заменимо чином лекара, хотећи да негујемо болесника – треба саветовати и молити, и прионути, ако је потребно, уз сама колена, како би се десило оно око чега настојимо. Дакле, као што лекари, одвраћајући од штетних, било јела било пића, иако у њима има задовољства, пре свега другог убеђују болеснике у то да те ствари, заједно са штетом, носе са собом и мрзост многу; исто тако да чинимо и ми, показујући им да то слатко заједничко становање носи велику погибију, и да од тих погибија није спремљено ништа боље од змијских отрова. И изгледа да оно има неку радост, али у душу која ужива излива многу прикривену оштрину и горчину; будући да је и само повлачење (у осаму) безбедно тек после уверења. Јер онај који се у страху и изнудици раставио од вољене, тај постаје још жешћи страсник, а можда ће јој се и наново вратити; а ко је ту ствар познао, бежи од ње као од штетне и горке, неће јој се опет окренути, имајући у властитом познању увид снажнији од сваке изнудице. Како ћемо их, дакле, убедити да је то не само штетно, него и горко? Па како другачије него из саме природе те ствари. Запитајмо их, наиме, ако би неко припремивши богату трпезу, пуну многих и укусних јелa, са жестоком претњом запретио не дотицати се ниједног од јела пред нама, зар би се човек подухватио тога да се посади за такву трпезу и мучи сaм себе? Ја не мислим да би. Нити би, наиме, од гледања имао толико задовољство, колику би зловољу поднео од тог уздржавања. И шта, ако неко човеку жедноме, кога мучи ватра, показавши му извор чист и бистар, не би допустио не само да окуси са њега, него ни да га врховима прстију дотакне, зар би од таквог кажњавања било ишта горе?

2. Ни ту, мислим, нико неће противречити. Јер то је толико зло да и међу нехришћанима, они који су се понајвише истакли у разумевању тих ствари (на задовољство и бол мислим) када хоће да опевају људе жестоко кажњене, нису то другачије чинили него управо на овај начин; измисливши наиме некакав мит, у том миту уводе човека[2] кога је требало казнити крајњом казном, а никако другачије него поставивши пред њега најбогатију гозбу и показавши му текућу воду, нису му допустили да ужива у томе, него само што би онај испружио руку, све што је видео би се повлачило, и то се непрестано догађало. То је био начин кажњавања по паганском миту. А један од философа[3], видевши некога од оних који су били са њим да је пољубио лепог младића, зачуди се казујући да би се лако бацио и у ватру онај који се усудио да пољубцем у себи зажари такву пећ. Ја, додуше, не могу да кажем да они љубе и дотичу девице са којима станују; а ако их понеки осуђују за те ствари, покушаћу да покажем да ће, ако би дотле дошли, на себе опет навући још горе мучење него оно претходно. Јер, ако и сaмо гледање намеће толику муку, када придође још и дотицање – од гледања много крупније уживање – оно подиже већи пламен и производи још оштрији бол, и звер пожуде чини гором. Онолико, наиме, колико бисмо да умножавамо предмете пожуде и нудимо јој јачу храну, толико нам се појачавају и поводи за муку. И као што се онај који седи поред трпезе или извора не мучи толико гледајући трпезу или извор, као када, добивши допуштење да се руком дохвати и куша, буде спречен да то учини, тако дакле и они, имајући допуштење дотаћи се тела девица, од тог дотицања се више муче него од гледања, и од тог неуспеха навлаче на себе гору муку. И шта, треба ли и о томе философирати на основу ствари паганских? Суд Божији, од свих њих јачи, и он показује да је то тако. Хотећи, наиме, да казни Адама није га посадио далеко од рајског врта, него у саму близину његову, да као трајну казну има – призор жељенога места, стално га гледајући, без допуштења да ужива у њему. Него, можда ће неко казати: Па како онда, ако је то по природи тако горко, многи са толиким ревновањем трче за тим? Ја бих у погледу тога казао следеће: управо је то, дакле, највећи доказ њихове крајње слабости. Јер обичај је боласника латити се неког несрећног и краткотрајног задовољства, и тиме себи приредити дуготрајну муку. То се може видети и код болесника захваћених температуром, који не хотећи да се мало уздрже, краткотрајним неким олакшањем и привучени забрањеним пићима и храном, себи узрокују дугачку неку и најтежу болест. А здрави не треба од болесних да преузимају судове о стварима, пошто, ако њих будемо следили, осудиће нас и лекарска вештина и философија. И они који болују од таквих ствари не страдају само код високе температуре, нити само код жена, него и у погледу новца и свега другог. Јер они који су се залудели новцем, чак и знајући да ће они који потребитима овде бацају те неважне ствари[4], тамо[5] добити небројена добра, ипак новац чувају и закопавају и пре бирају да изгубе сва та добра због тог испразног и краткотрајног задовољства, него да се ослободе вечне казне и добију живот бесмртни због привременог презрења тих ствари. Од тога управо страдају и ови, не трпећи да се на кратко уздрже од незнатне те жудње, оне од гледања, на себе наводе неподносиви огањ; и онолико колико мисле да уживају, утолико више се уплићу у зло од ђавола припремљено за постојаност и разгоревање пламена страсти, тако што се, успаљујући се – и задовољавају и муче, засађујући у душе своје необичан неки спој.

Наставак у штампаном издању.



[1] Пун наслов расправе на грчком гласи: Τοῦ αὐτοῦ πρὸς τοὺς ἔχοντας παρθένους συνεισάκτους, дакле: Од истога, онима који код себе држе настањене девице. Њен латински назив је: Ejusdem adversus eos qui apud se habent virgines subintroductas, или Contra eos qui subintroductas habent virgines, како се чешће цитира. Грчки тест у PG 47,495-514, дакле у 47 тому серије посвећене грчким оцима (Patrologia graeca), колоне 495 до 514. Критичко издање грчког текста J. Dumortier, 1955.

[2] Ради се Танталу. Отуда изразмуке Танталове“.

[3] Златоусти мисли на Сократа. Види код Ксенофонта, у Успоменама на Сократа, књига 1, гл. 3, 9-13.

[4] Тј. ситне паре.

[5] У Будућем животу.