Стагирију беседа трећа - О унинију

Од истога Стагирију

БЕСЕДА III

О УНИНИЈУ[1]

Довољно је и ово што је до сада речено да угаси пламен унинија и увери душу да буде боље расположена. А да утеха буде изобилна, и ову беседу сам намерио да ти придодам, питајући те најпре ово: кажи ми, наиме, да те је неко позивао на царевање, ово на земљи, и ти онда, пре но што уђеш у град и овенчаш се круном, намислиш свратити у крчму у којој има блата и дима, и вике путника, и свађе разбојника, и тескобе и муке многе, зар би се уопште осврнуо на тај јад, и зар не би све то презрео као ништа? И како да није необично да онога који намерава да влада земљом, ношеног надама у владавину, не стесњује ниједна од затечених тамо у крчми потешкоћа, а онај који се спрема за небо – пада и узнемири се код сваке непријатности која нам се догоди на том одморишту! Јер уређење овога живота ни у чему се не разликује од свраћања и боравка у крчми, и управо то хотећи да покажу свети људи су себе називали странцима и дошљацима, поучавајући нас тим речима и јављајући и ваљане и неугодне ствари у овоме животу, и да ослободивши се земље читаву душу вежемо за небо. Хајде, дакле, да идемо код самих тих светих људи, беседу пребацујући од Јосифа ка Мојсеју. Јер овај, најпитомији од свих људи на земљи, рађа се када његови сродници зло пролазе; отуђен од оних који су га родили и не упознавши родитеље, читаву младост одгајали су га људи варвари. Од чега то не би било теже јеврејском момчићу који је образумео, па кад би и небројено пута сматрао да је син царски? А тада није било само то страшно, него и то што је сав род свој видео у невољама крајњим. Јер онај који се ни живота не држи, нити жели да буде уписан у књигу без спасења њиховог – како да ужива у добрима царским видећи да се сви налазе у толикој бури? Јер ако на нас који смо се родили после толиког времена и немамо такво оправдање симпатије према Јудејима, наилази толико сажаљење због чедоморства онога, шта не би претрпео блажени онај човек, великом чежњом везан за сав народ, и очима гледајући њихове несреће, и оне који та зла чине – приморан да припише себи за родитеље? Ја, наиме, сматрам да је он тада туговао више и од родитеља оне јадне деце. А то је јасно из онога што је после тога учинио. Наиме, будући да није убедио, нити могао да примора онога за којега је мислио да му је отац да опозове зверско оно и тиранско наређење, он сaм се даље заједно са њима подвргну тим невољама. И не чудим се толико само томе, него, узимајући у обзир убиство (које је починио), колики ли је пламен туге у претходном времену носио у себи – то ме више збуњује. Јер ко се искидан оним болом одлучио на убиство, тим последњим чином показао је и оно прво. Јер не би се Египћанима осветио са таквом жестином, да га нису, више него родитеље оне деце, ожалостиле невоље њихове. И шта је, дакле, било пошто се освети, и душу мало одмори од оне туге? Зар је био у стању да потпуно ужива у утехи, оној која је дошла од освете? Још ни следећи дан не наступи, а блаженом том човеку на место првог ступи други, тежи бол, и страх толики да он оде из Египта. Страшно је, дабоме, ма од кога слушати зло, а када то чини неко од оних којима је учињено што добро, и ружи и пребацује за доброчинства: Јер, каже: Да ме нећеш закопати, онако као што си јуче закопао Египћанина? (упор. 2Мојс 2,14), тада заиста, тада та дрскост постаје неподносива, и у стању је да угуши у једу онога коме је учињена, толики гнев доноси заједно са тугом. А код Мојсеја је постојало и нешто треће, другачије од ових – страх од цара, који је тако завладио душом овога праведника да га је отерао из читаве земље. Син царски, дакле, постаје избеглица. Тако да, ако га неко држи срећним због одгоја на царском двору, нека се сада присети оног изобиља, и видеће да је и оно овоме праведнику постало претпоставка небројених туга и тешкоћа. Јер није исто ономе који је одгојен у обичној кући, и који је већ подносио с једне стране многе муке, а са друге многе невоље на дугачким путовањима, да поднесе и зла странствовања, и ономе који ни на кратко никада није имао то искуство, него је све време проводио у изобиљу; овај последњи ће се, наиме, осећати много теже на души, ако му се икада деси да западне у такву невољу, што се Мојсеју онда и десило. А поставши избеглица, силази ка човеку идолопоклонику и иноплеменику. И то је не мали разлог за тугу, гостовати тако дуго време код онога који служи демонима. А прихвативши се чувања оваца овога човека, тако је провео четрдесет година. Ако се некоме чини да то није ништа страшно, да испитамо оне који су се удаљили од куће и скривају се – не из страха и бојазни – него оне који су се својевољно мало одвојили од куће, како трпе, како су зловољни, међу колика добра стављају повратак кући. А када се дода страх и живот мучан, и да саме те неприлике и незгоде Мосеју изгледају лакше од слаткога повратка дому – сагледај сву тежину његове несреће. Немој, наиме, тек тако да саслушаш оно: пасијаше стадо (упор. 2Мојс 3,1), него се сад присети речи Јаковљевих, којима се он јадао пред тастом, говорећи: Ја од својега намиривах украдено дању, и украдено ноћу, бејах жежен жегом дању, а мрзом ноћу, а сан одступи од очију мојих (упор. 1Мојс 31,39-40). Све те, наиме, ствари вероватно су се догађале и Мојсеју током већег броја година и са већом жестином, толико колико је и земља мадијамска више пустињска од оне[2]. А ако се Мојсеј не беше жалио на њих, ни блажени онај човек[3] не би то казао, да није упао у велику изнудицу у погледу те ствари, и тастовом неразборитошћу био присиљен да дође до тих речи. Довољно је, дакле, и странствовање само по себи да унизи човека, онога који је отишао из отаџбине једино из потребе. Јер, као птица, каже Соломон, кад испадне из гнезда својега, тако се зароби човек кад буде отргнут из места својих (упор. Прич 27,8). А поред тога, Мојсеј тада није могао да буде сигуран ни у сопствено избављење, него, као што роб неки који је побегао окрутном господару вазда дрхти и страхује да га овај не ухвати, тако је и блажени Мојсеј живео у сталном страху. А то је јасно и из тога што се пред Богом који му је после толиког времена заповедио да оде, устеже и оклева, чувши и то да је: Умро онај који је тражио душу његову (упор. 2Мојс 4,19).

2. А кад се једном коначно уверио и отишао у Египат, и био приморан да остави жену и децу, опет прекори и увреде и претње од онога који је тада владао Египтом, а осуде и клетве од оних којима је учинио добро. Онај[4] је, дакле, говорио: Због чега ви, Мојсеју и Ароне, одвраћате народ од послова њихових? Прихватите се сваки од вас свога посла (упор. 2Мојс 5,4). А Израиљци су говорили: Да вас види, кажу они, Бог и суди, јер огадисте нас пред Фараоном, и пред онима који му служе, да дa мач у руке њихове да нас погубе (2Мојс 5,21). Болно је то и мрско, а од свега најтеже беше оно што дошавши у Египат и обећавши Јеврејима небројена добра, слободу, ослобођење од мучних зала, учини се да је варалица. Јер не само да им не би олакшан терет мучнога робовања, него још би и увећан, и онај од којега се очекивало да ће бити ослободилац читавога народа, и који је то обећавао, учини се да је узрочник мучења и шибања, подмукао и нечист човек. И ко се не би лако удавио у унинију, када обећавши раздрешење од толиких зала, после тог обећања ви1ди њихово увећање другим, још тежим невољама? Туговао је, дакле, као што тугује онај који то слуша и гледа, али се не сави под том несрећом, него је стајао усправан, премда се оно што се догађало није подударало са обећањима, него је било и у сукобу. Па приступивши Богу и обративши Му се због тога, много је јадиковао: Јер каза: Господе, због чега си навукао то зло на народ свој, и због чега ме посла? И од како изађох пред Фарона да говорим у име Твоје, он зло учини народу овоме, а Ти не избави народ свој (упор. 2Мојс 5,22-23). Па изјадавши се, и поново саслушавши исто што и пре, Израилћанима је наново обећао исто, а они то не примају јер су им душама овладале туга и слабост. Не послушаше Мојсеја, каже Св. Писмо, од плашљивости и тешких послова (упор. 2Мојс 6,9). А и то га је, не случајно, мучило. А када су се чуда десила, више пута од Фараона исмејан, он је и то ругање мужевно поднео, па пожелевши да се избави из Египта и сакупивши надаље храброст заједно са Јудејима, пре но што коначно одахну, спопаде га онај први, или још боље, и већи од првог страх.

Наставак у штампаном издању.