Стагирију друга, да је униније горе од демона

Од истога Стагирију

БЕСЕДА II

ДА ЈЕ ТУГА (УНИНИЈЕ) ГОРА И ОД ДЕМОНА[1]

То нека од наше стране буде речено о Промислу Божјем, и да нас Он тим начином увежбава – не окрећући се од нас, нити мрзећи, него веома нас љубећи. А будући да си казао како и на други начин жестоко страдаш, да те демон често наговара да се бациш у море или низ стрмени, или да другим неким таквим начином окочаш овај живот, и о тим помисилима желим укратко да буде разложено. Јер није само од њега[2] тај наговор, него и од твога унинија, и од овога више него од онога[3], а можда и само од овога. А то је јасно из тога да и многи од оних који нису демонизовани исто то хоће (да учине себи) само од туговања. Униније, дакле, избаци и одбиј од душе, и демон даље неће имати никакву силу, не само да убеди у такве ствари, него ни да почне да наговара. Сада, наиме, као што би провалници када падне ноћ, гасећи светлост, са великом лакоћом били у стању и да украду ствари, и убију њихове власнике, тако и овај, уместо ноћи и мрака изливши на нас униније, покушава да украде сва размишљања о безбедности, како би, узимајући пусту и беспомоћну душу, оборио је небројеним ударцима. А када неко, надом у Бога распрши ту таму, и прилазећи сунцу праведности похита да зраке оне пропусти у душу своју, пометња ће се из његових мисли преселити на самог разбојника. Јер они који чине таква злодела, када их неко разобличи и изведе на светлост – дрхте, посрћу, препадају се. А како ће се, кажеш, неко ослободити те муке[4], не ослободивши се претходно демона који је покреће? Није демон тај који њу покреће, него она демона чини јаким, и подмеће нам зле мисли. А посведочиће нам овде и блажени Павле, који је страхујући не од неког демона, него од прекомерне туге, писао Коринћанима да онога који је пао у грех надаље поштеде у погледу онога у чему је сагрешио: Да некако претераном тугом овај не буде савладан, каже (Павле) (уп. 2Кор 2,7). А ако хоћеш, хајде да у беседи засад претпоставимо да те демон напада, а да је униније уклоњено из твоје душе, каква ће даље бити штета? Шта би овај сам по себи могао – мало или велико – да нам учини лоше? А униније, и кад демон није присутан, произвешће нам многе страхоте, и открићемо да је већину оних који су посегли за омчом да се обесе, или се убили мачем, или се удавили у рекама, или на други неки начин себи одузели живот, на те насилне смрти натерало униније. А ако су понеки међу њима били и опседнути демоном, ни њихову смрт не треба приписати демону, него тиранији и сили унинија. А како је, каже, могуће не туговати? Ако, одступивши од мнења мноштва о тој ствари схватиш ствари вишње. Сада наиме, пошто многи за ту ствар мисле да је страшна, и теби се то чини, а ако би хтео саму по себи, ослободивши се испразне и погрешне представе, са тачношћу да је сагледаш, открићеш да не постоји исходиште унинија, као што смо често и доказали. А што се тиче твојих вршњака – јер мислим да се, гледајући њихово благоразумије и слободу према браћи, смућујеш и падаш – рекао бих ово: да, ако би, док они проводе време у уздржању и поретку и осталом мудрољубљу живота, ти сaм сво своје време трошио по јавним кућама и коцкарницама и теревенкама, имала би смисла претпоставка унинија; а ако корачаш истим путем са њима, чему ти је туговање? Јер ја, ако би ми беседа била упућена другом, неком од оних који се лако узохоле, прећутао бих то што намеравам сада да ти кажем. А пошто сам веома сигуран да, ако би ти неко повлађивао и дивио ти се за небројене ствари, ти никада нећеш одустати од умерености, него ћеш и тако себе рачунати међу последње, рећи ћу све, ништа не тајећи. Јер слушам да је код тебе толики напредак у богобојажљивости да се више у њој не надмећеш са младићима, него са великим и чудесним мужевима. Говоре, наиме, да ни по чему за њима не заостајеш, ни по мери поста – а и како би, хранећи се само водом и хлебом, и то једном дневно? Ни у погледу времена проведеног на свеноћним бдењима, него слично њима многе ноћи остављаш бесаним. А кажу да си многе од њих животом током дана већ засенио. Јер од људи који долазе отуда слушам како приповедају да сво време проводиш у молитвама и сузама. И као што они који се подвизавају ћутањем, или се затварају сами у ћелији, не говоре ништа ни са ким, исто тако, говоре они, и ти, крећући се у том мноштву браће, истрајаваш. А слом срца твога и сасушеност, и бол описују са језом и, јављајући то, многе овде ожалостише. Не гледа, каже један од њих, он никога од оних што тамо долазе право у очи, нити ослобађа себе сталних напора, (и ми бисмо се) често помолили да сузама не поквари очи, и не оштети мозак жестином неспавања и непопустљивошћу и истрајношћу у ревности према читању.

2. То те, дакле, жалости и узнемирава, што си превазишавши толико вршњаке, и имајући жестоког и безочног противника, у великој мери надмашио оне који трче заједно са тобом. Зар нисам с пуним правом говорио да то униније јесте само ствар погрешне представе, а ако се добро истражи даје нам и поводе многе за радост? Јер каква јекорист, кажи ми, не бити демонизован ако би живот био остављен без бриге? А која је штета од тога бити демонизован када су све ствари исправног живљења тачно извршене и добро уређене? Али можда се постидиш и поцрвениш кад те демон обори у присуству неких људи? То ти се, међутим, опет дешава због исте оне претпоставке, што си ту ствар препустио мнењу мноштва, а никако размишљању. Јер пад није то што ти кажеш да трпиш, него је пад запасти у грех, код таквог пада добро је стидети се и бринути. А сада, пропадамо у земљу над оним стварима што у себи немају никакве срамоте, а ствари истински ружне и пуне подсмеха многог и достојне крајње казне, те ствари вршећи држимо да не трепимо ништа страшно; нема ниједнога који оплакује душу која свакога дана пада од дела греховних, а ако би тело икада што такво претрпело, сматра се да је то неподношљиво и страшно. Зар бити демонизован не значи то – имати тако расположену душу и варати се у суду о стварима? Да си, наиме, то претрпео услед пијанства, требало би да се стидиш и тугујеш, јер кривица би била до слободног избора твоје воље, али ако је то ствар друге силе, не треба да се стиди онај искушавани, нити онај који подноси силу, него онај који то насиље врши. И на тргу, наиме, ако некад буде туча те један гурнувши обори другога, сви бисмо окривили онога који је оборио, а не обореног. Добро је стидети се, али онда када чинимо што нам доноси казну код Оног који ће нам тада судити. А док ничега таквог не будемо свесни код себе, због чега да се покривамо од стида? Нити ће, наиме, ако те неко, издвојивши те, једноставно удари ништа не имајући да ти пребаци, или те опет баци на земљу, а ти све то мирно подневши пожелиш да се удаљиш, то бити поступак достојан срамоте, него мудрољубља и највећих признања. И тако, од људи који вређају поднети увреду је похвала, а од најгорега од свих[5], који исто то чини[6], кад човек поднесе његово лудило – треба да се сакрије као да чини ствар за прекор? И шта би од тог противречја било нелогичније? Јер, ако би ти уставши након тог пада, даље наставио да чиниш и казујеш нешто неумесно, ни ја сам ти не бих бранио да се због тога бијеш у груди и бринеш. А ако све то подносиш са благодарношћу и одмах се окрећеш молитвама – шта је дакле ту за стид? Него, можда су болна пребацивња других? А шта више заслужује прекор, него људи који не знају добро ни шта би се то могло наружити? Јер такви су истински махнити и демонизовани, који те ствари нису научени да виде онакве какве су по природи, него оне достојне повале – куде, а оне које су достојне највећег прекора – уздижу у ред оних за похвалу. И они који болују од лудила многе ружне ствари говоре присутнима, али они који их слушају не мисле да их они вређају. Немој, дакле, ни ти, слушајући избезумљене, мислити да је то ствар срамоте и увреде, да некако не би, љутећи Бога, себе стварно подвргао срамоти. Јер када ствари које Бог уводи ради васпитања и на корист сматраш да су срамота, види где ће завршити то зло.

3. А ако хоћеш да видиш људе заиста достојне стида и срама, ја ћу у беседи покушати да ти покажем мањи број из мноштва таквих. Посматрај оне које узбуђује лепота женa, оне залуђене новцима, заљубљенике у власт и славу, који се због њих подухватају и да чине и да трпе све, који се топе у оговарању, смишљају лукавства онима који им не чине ништа лоше, оне који су једноставно меланхолични, који лудују за таштим стварима овога живота – ово и њима слична јесу дела лудила достојна кажњавања, и срама, и стида, и подсмеха. А ако би неко, мучен демоном, и у том стању показао у животу мудрољубље много, не само да није за прекор, него је за дивљење и с правом би од свих требало да буде овенчан, тако тешку трку трчећи са толиким оковима, успињући се по тако стрмом и неравном путу врлине. Али не знам како и друго нешто, чиме ти надмашујеш браћу, замало да ми промакне. А то је да, ако си учему и сагрешио, због те твоје муке ти греси се лако скидају са тебе. И то нам је постало јасно из онога до чега већ дођох расправивши, када сам говорио о Лазару и блуднику код Коринћана. Кажеш, међутим: оца се бојим. Ако би и могао своје грехе мирно поднети, његове иступе и лудило како ћемо лако поднети, ако би некако дознао нешта од овога? А ипак, до сада није осетио. А велика је малодушност кад се због онога што ће се једном десити – или се уопште неће десити – већ сада кидамо и имамо тескобу. А откуд нам је очигледно да ће осетити? Или још боље, нека буде очигледно, и нека буде допуштено, ако хоћеш, да ће он осетити и направити велике страхоте. Хвалим те зато што бринеш због његових зала, али не ценим што то чиниш са штетом по себе. Јер они који брину о стварима вишњим, а не о онима на земљи, не само да треба да владају гневом и пожудом и другим страстима, него и унинијем. Јер, оно6) ће нам донети више страхота него оне,7) и који не намерава сасвим да пропадне треба мужевно да му се супротстави. Да си, наиме, сaм намеравао да будеш узрочник лоших поступака твога оца, с правом би страховао и дрхтао, као кривац за толику пропаст. А ако он сaм на себе хоће да навали толика зла, ти са тим немаш ништа, сем онолико колико треба саосећати са оцем. А осим тога, ништа не знамо како ће он поднети ту вест. Јер много шта често испадне супротно од онога што се очекује, и то буде код парадоксалних, и ствари које се ретко дешавају, а ово је једна од уобичајених и веома прихватљивих. А откуда је то јасно? Твој отац показује велико разумевање за незакониту децу, а та прилично велика наклоност према њима засениће ону његову зловољу. Немој дакле узалуд себе мучити тим бригама. А ако и треба туговати због оца, онда тугуј над безумним издацима, гозбама, над његовом надменошћу, и тиранијом и прељубом садашњом. Или мислиш да је мало зло, имајући уз себе жену – вашу мајку – везати се са другом младом женом, и рађати децу из незаконитих веза? Те ствари су достојне јада, суза, то су очигледна зла која воде у смрт. Оно што ће се теби десити можда ће бити страшно, а можда и неће, а велико је безумље због тако нејасне слутње већ трпети муку. И претпоставимо да ће се све догодити са жестином многом, но брзо ће имати и крај, и гаси се пре него што се и распалило. Јер човек кога држи у власти толика раскалшност и који је забављен многим пословима, који храни чанколизе и удворице, и који је тако распаљен према оној младој жени, од које имате и полубраћу, и када би дознао о теби, биће то на кратко и ничега посебно вредно. А то нагађам не само на основу реченог, него и на основу ствари које су се већ догодиле. Јер знам, добро знам да је, волећи те пре овога, и главу твоју сматрајући за све што има, када си се окренуо животу монаха, угасио сву ту љубав и ту ствар сматрао срамном, недостојном блиставости предака, и говорио да си осрамотио славу његову. И да га не задржава нужност природе, можда би те се и јавно одрекао. Тако да, ако речено не звучи веома бесмислено, мислим да се он обрадовао томе што се са тобом десило, као одрезаном праведном казном због тога што се ниси држао речи његовог савета, којима те је често молио, хотећи да те одврати од такве истрајности монашког живота.

Наставак у штампаном издању



[1] Наслов друге расправе на грчком гласи: Το ατο πρς Σταγεριον κα τι ἡ ἀθυμα χαλεποτρα κα δαμονος, λγος δετερος, дакле: Од истога Стагирију, да је униније горе од демона, беседа друга. Њен латински назив је Ejusdem ad Stagirium, quod tristitia daemone ipso sit gravior, liber 2. скраћено Ad Stagirium a daemone vexatum II, како се најчешће и цитира. Грчки тест у PG 47,447-472, дакле у 47 тому серије посвећене грчким оцима (Patrologia graeca), колоне 447 до 472. Није нам познато да је урађено критичко издање грчког текста.

[2] Тј. од демона.

[3] Тј. од унинија више него од демона.

[4] Тј. унинија.

[5] Тј. демона.

[6] Тј. вређа.