Стагирију аскети, демонизованом, беседа прва

Стагирију аскети, демонизованом

САВЕТОДАВНА БЕСЕДА I[1]

Требало је, о најдржи ми од свих Стагирије, да смо сад уз тебе и да смо заједно прошли потешкоће, и речју опомињући и делом служећи, и све друго предузимајући да олакшамо бар неки део несреће, колико нам је могуће, али пошто нас слабост тела и напад главобоље, приморавши нас да останемо дома, лиши имања плода од таквог служења теби, оно што нам је преостало – и за твоју утеху и на нашу корист – то нећемо, према могућности, оклевати да предузмемо. Можда ће ти то, наиме, даље помоћи да мужевно поднесеш садашње тешкоће, а ако ли ништа такво не успемо, онда ће бар то да ништа од оног што је до нас није пропуштено, учинити да нам надаље буде лакше. Онај, наиме, ко испунивши све што мисли да води ка ослобађању од тегобa, и кад ништа не би учинио, ипак ће се ослободити кривице од помисли (да није урадио све што је могао), а одлажући терет тих кривица приморан је једино да подноси

зловољу. Да се, дакле, десило да сам ја један од угодника Божијих и људи моћних, не бих оклевао тражећи и усрдно молећи Бога за драгоцену ми главу, али будући да ми велико мноштво сагрешења одузима ту слободу (да тражим од Бога) и снагу (да исцељујем), покушаћу да ти понудим утеху речи ма. Јер и код оних који су клонули телесно на лекарима је да уклоне болове и зауставе болест, а утеха се не ускраћује ни робовима који прислужују при лечењу, него су они понајвише ти који на то (тј. на утеху) троше речи, када се деси да су сами благонаклони према њиховим господарима. Јер, ако будемо и рекли нешто што може да угаси ту неизмерну муку твоју, онда оно за шта се молимо – то би; ако пак не нађемо ништа такво да предложимо, свакако ће (бар) према нама показати склоност Онај који заповеди кроз блаженог Павла плакати са онима који плачу и придружити се смернима (види Рим 12,15-16). Чини ми се, дакле, да је једна претпоставка твоје несреће – лудило злог демона, и многе ће беде неко открити редом, рођене из тог корена. А то сад не говорим сaм од себе, него сам често слушао од тебе, док си нам се жалио кад си био са нама. Најпре – да док си претходно време живео световним животом ништа такво ниси трпео, а када си, међутим, себе разапео за овај свет, добијаш толики осећај болести, довољан да узнемири и баци у очајање. Друго – да многи од људи који живе у изобиљу, а болују од исте болести као и ти, кратко време истрпевши, ослободише се те слабости, и тако се наново враћају у савршено здравље, да ступе у брак и постану очеви многе деце, и науживају се сласти овога живота, и ништа више такво опет не трпе. А за тебе, толико времена растрзаног постовима и свеноћним бдењима и другим подвигом, не налази се никакво раздрешење од страхотa које су те обузеле. Треће – на то, што свети онај човек који показује толику силу на другим мужевима, не може ништа да учини за твоју љубав, нити он, нити они са њим, и силнији од њега будући, него сви одлазе исто се постидевши. И после тога рече – да и на други начин жестоко трпиш, што ти је сила зловоље тако овладала душом, да си често замало хтео да се обесиш, и скочиш у реку или понор. А постоји, поред овога, и пето – то што вршњаке и оне који су заједно са тобом почели да воде монашки начин живота, гледаш како живе у радости, а се бе како још лежиш у најгорој бури и станујеш у тамници од свих најжалоснијој. Рекао си, наиме, да људе у гвожђе оковане не треба тако оплакивати као оне који су оковани тим ланцима којима си ти. А говорио си ми да, поред овога, постоји и друго нешто што те понајвише узнемирава – да страхујеш и дрхтиш од свог оца, да он некако не сазнавши, испослује велике страхоте светима који су те у почетку прихватили. Јер, охрабрен сопственом моћи и богатством, и савладан зловољом, усудиће се на свашта против њих, и неће се уздржати ни од чега што му падне на ум. До сада је мајка могла да прикрива оно што се догодило и да га, када те тражи, често завара. А ако се време још више нагомила, мајчина глума ће се открити, и он ће постати несносан и њој и монасима. А врхунац зала је то што ни у будућности нема наде, нити се јасно види, да ли ће икад наступити раздрешење и ослобођење од те болести, зато што си, док си то ослобођење ишчекивао, често опет упадао у исто то стање обузетости. Довољно је, дакле, и то да узнемири душу и испуни је немирима многим, али душу запуштену и ненаучену и лењу. А ако бисмо пожелели да мало размотримо и покренемо мисли, оне благочестиве, те претпоставке зловоље одуваћемо као какав ситан прах. Па ипак, немој мислити да ти ово сад јављам са лакоћом зато што сам сaм остао ван такве муке и таласања. Јер, ако и некима буде изгледало да говорим што невероватно, свеједно ћу рећи, ти нам, наиме, нећеш, заједно са другима, не веровати. А будући да се десило да нисам био присутан када ти нечисти онај демон на почетку заскочи душу – за шта благодарим човекољубивом Богу – и обори те док си се молио међу осталом браћом, ипак сам све сазнао у танчине, као да сам био присутан. Јер онај мој и твој пријатељ, Теофил из Ефеса, све ми је детаљно исприповедао, искривљеност руку, изгубљен поглед очију, пену из уста, онај ужасан и неразумљив глас, тресење тела, велику ону отупелост, сан који се јави те ноћи: рече да је у том сну дивља нека свиња, многим умазана блатом, непре стано на тебе скакала и са тобом се рвала. А онда, када се брат који је лежао и сањао тај сан, уплашен тим призором пробудио, опет нађе да те мучи демон.

2. Када, дакле, онај јави то, толику на нас изли невидицу, колику и демон онај на твоју љубав. А када се после дугог времена подигох (тј. дођох к себи), ништа ми се даље од страхота у свету овом није чинило страшним, нити од слатких ствари – слатко. Одавно, међутим, познавши велику ништавност у животу, тада још много јаче то осетих, и у мене се усели много већа чежња од бојазни за тебе. Јер таква је природа мука, а да она обично увек појача пријатељства, јасно је и отуда да је у стању и да лако разреши непријатељства. Не постоји, наиме, нико тако јадан нити тако махнит, који ће, видећи непријатеља да болује, бити у стању да одржи ону претходну мржњу према њему. А ако непријатеље сажаљевамо и постајемо им пријатељи када видимо да трпе што нежељено, замисли шта сам ја, природно, имао да претрпим гледајући најдражег ми од свих, којега ценим исто као и себе самога, у погубним с обзиром на меру туге мукама. А немој да мислиш да ми стојимо ван те твоје муке, нити да због тога сумњаш у ову нашу утеху. Јер ако сам, благодаћу Божијом, и ослобођен мучења и бацања тим злим демоном, то ипак подносим исту меру зловоље и бола због тога, и нико ми од оних који знају да воле како волети треба неће не веровати. Хајде, дакле, да растерамо тај прах, јер тако ће природа оног бола бити сносивија и лака, само да не пожелимо да се, напросто себе предајући страдању, повлачимо по понорима, него се потрудимо и да се наново отрезнимо и прерачунамо шта нам је потребно. Јер многе од ствари за које се мисли да су страшне изгледају велике и неподносиве пре но што се добро испитају, а ако их неко разумом размотри са свих страна откриће да су много незнатније но што се слутило, што ће, надам се, и сада бити. Али подигни се и немој, идући за узалудним и неразумним мнењем мноштва, нашег непријатеља чинити снажнијим. Да је, дакле, моја беседа упућена некима од неверујућих људи, или од оних који сматрају да се све ствари дешавају саме по себи, или од оних који злим демонима препуштају бригу о свету, било би ми потребно велико предавање, како бих најпре одбацујући то поводљиво мнење, и убедивши их да се зна истински Промисао о свему, тако могао да окренем беседу на утеху; а будући да ти, благодаћу Божијом, од малена знаш Свете Списе, и да прихватајући истинита и спаситељна учења од предакa исправно верујеш да Бог брине о свим стварима, а понајвише о онима који му верују, остављајући тај део – започнимо са друге стране. Кад Бог створи анђеле, или још боље, и пре тога поведимо беседу. Пре но што настадоше анђели и остале силе небеске беше Бог, који начело свога битовања не узима ниоткуда. И без икакве потребе будући одувек – јер такво је Божанство – створи анђеле, арханђеле и друга бестелесна суштаства, и створи их ни ради чега другог, него једино из доброте. Јер оно чије служење Му није требало не би ни настало, да није био веома добар. А након стварања њих ствара и човека, опет из истог узрока[2], и сав овај свет. И испунивши га (тј. свет) небројеним добрима, њега малог и незнатног (тј. човека) постави над толиким делима, и то га показа на земљи као да је сaм на небесима. Јер оно: Да начинимо човека према икони нашој и подобију (1Мојс 1,26), није ништа друго него уздизање у исту власт над онима на земљи. А створивши га и поставивши га у такву част, као краљу краљевско, одреди му најлепше место на земљи – рајски врт. А и поред тога хотећи да му и са друге стране покаже колико га је уздигао над осталим живим бићима, доводи их све пред њега и заповеда му да свима њима дa имена. А ипак, ниједно од њих (тј. тих живих бића) не даје му као помоћ, и придодаје и узрок: Не нађе се, каже, помоћник сличан њему (1Мојс 2,20). И подучивши га и кроз то размаку између обе природе (човечанске и осталих живих бића), и да је сaм часнији од свих и да му у толиком мноштву ништа није равно, тада тек ствара и жену, и тиме му опет чинећи част и стављајући до знања да је она настала ради њега, као што и Павле каже: Није, наиме, човек створен ради жене, него жена ради човека (1Кор 11,9). И није га само тиме окитио, него и једино њему између свих подари језик, и удостоји га познања Њега и даде му да узме учешћа у саобраћању са Њим, колико ономе (тј. човеку) беше могуће, и обећа му се да ће му бити дата бесмртност, и испуни га мудрошћу многом и усади у њега духовни дар да је и пророковао понешто. И све то би даровано њему пре но што учини иједно добро дело. А шта човек учини после таквих и толиких добара? Намисли да буде вернији непријатељу него Дародавцу свега тога, и занемаривши заповест Творца, даде предност превари онога који је настојао да га потпуно уништи и једним потезом одбаци од свих тих добара. И даде непријатељу предност, ономе који према њему није показао ништа, ни велико ни мало доброчинство, него му је принео једино речи. И да ли га, дакле, Бог истреби због тога, њега који је од почетка и, како се то каже, од саме црте показао толику безобзирност? А ово би, наиме, према појму праведности, била последица: онога који доживи небројена добра, а заузврат се одмах на почецима живота учини непокорним и незахвалним – погубити и избацити. А Бог ништа мање но пре настави да му чини добро, показавши да кад бисмо и небројана сагрешења учинили и окренули се од Њега, Он сам неће престати да уређује оно што се тиче нашег спасења, како би, ако бисмо се вратили Њему, били спасени. А ако истрајавамо у злу – Он сaм чини све да то тога не дође. Са једне стране, чини се да је избацивање из Раја и забрана једења плодова са Дрвета живота и предавање човека смрти дело онога који се свети и кажњава, а са друге, то је ништа мање но пре чин онога који промишља. Јер ако речено и изгледа парадоксално, ипак је истинито. Наиме, оно што се десило било је узајамно супротно, али су циљеви и једног и другог сагласни и следствени. Ево шта мислим: закључавање Раја и насељавање супротне стране, одвраћање од Дрвета живота и прекид те забране, чињење смртним и показати се привремено изнад те негације, све то дакле и од онога претходног и од овога касније било је на спасење и част овога (тј. човека). А о том претходном[3] нећу ништа казати јер је свима јасно, ваља беседити о ономе после тога.

Наставак у штампаном издању

 

 



[1] Пун наслов прве расправе на грчком гласи: Το ατο λγος παραινετικς πρς Σταγεριον σκητν δαιμονντα, λγος πρτος, дакле: Од истога, беседа утешна Стагирију аскети демонизованом, беседа прва. Њен латински назив је Ejusdem oratio adhortatoria ad Stagirium ascetam a daemonio vexatum, liber I, скраћено Ad Stagirium a daemone vexatum I, како се најчешће и цитира. Грчки тест у PG 47,423-448, дакле у 47 тому серије посвећене грчким оцима (Patrologia graeca), колоне 423 до 448. Није нам познато да је урађено критичко издање грчког текста.

[2] Тј. из доброте.

[3] Тј. о ономе пре изгнања из Раја.