Стелехију монаху, О скрушености

Стелехију монаху

О СКРУШЕНОСТИ

Беседа друга[1]

Уводно обраћање Стелехију. Да би се писало о скрушености, душа мора бити у стању скрушености, па и тада је потребна помоћ Божија. Потреба за издвајањем у осаму, где нема вреве. Поређење душе са строгом газдарицом. Стање скрушености сели душу на небо.

Како уопште може бити то што си наложио, о Стелехије, свети човече Божији, а да при том из душе излазе тако слабе и хладне речи о скрушености? Ја мислим да онај који намерава да каже нешто ваљано на ту тему треба и сaм, пре свега другог, истински да узаври ревновањем ка скрушености, не би ли се речи које се произносе о томе, јаче од сваког усијаног гвожђа, утиснуле у душе слушалаца. У нама, пак, тај жар није присутан, него је све – пепео и прах. Па од чега онда, од чега, реци ми, да распалимо тај пламен, немајући код нас ни искре, ни расположивог материјала за потпалу, чак ни даха нема да распири тај пламен – и све то услед велике таме коју преко душе распростре мноштво грехова наших? Ја то не знам; а теби, који си нам ово наложио, стоји да кажеш како ту заповест да доведемо до остварења и како да она добије завршетак какав јој приличи, јер нама преостаје да понудимо служење поуком. А ти моли Лекара оних којима је срце сатрто, који малодушнима даје дуготрпељивост и просјака подиже са земље, моли Га да у нама запали онај огањ што обично уништава сваку људску слабост, и сасеца сваку телесну поспаност, непокорност и тромост; огањ што узгони крило душе ка небу, а са небеског обруча, као са неког истакнутог врха, показује сву привидност и лицемерје овосветског живота. Онога, пак, којега не може да распали, нити да га посади на ту небеску осматрачницу, тај не може како доликује да види ни земљу, нити ствари на земљи. А будући да је много тога што омета посматрање, и да је много тога што заглушује слушање и заплиће језик, треба се, избављајући се од све те збрке и дима, окренути према оној осами, где влада велики мир и прозрачна ведрина, и где нема никакве буке, него су очи неотклоно упрте, упорно сазерцавајући жудњу према Богу; а непоколебиви слух заузет је само једним: да слуша божанске речи и чује то свескладно и духовно сагласје, чија моћна владавина, када једном захвати душу, чини да онда онај који је привучен уживањем у тој мелодији не посеже ни за храном, ни за пићем, ни за сном. Дакле, ни врева животних ствари, ни велико мноштво телесних потреба, неће засметати оном Гласу да буде чујан. Наиме, хук оног досадног – доњег – таласања неће добацити до овог врхунца душе; него, као што они који су се преселили на највише планинске врхунце више неће ништа чути од онога што се може видети да се збива или говори у градовима, него ће чути само неко неразумљиво и неугодно брујање (ништа пријатније од зујећих оса) – тако и они који су се издвојили од животних брига и везали се за врхунац духовне философије, не осећају ништа од онога што се осећа код нас. Тело, наиме, и телесна чувства, докле год се душа окреће према земљи, спутавају је хиљдама веза, терајући је да са свих страна зазове страшну олују погубних угађања. Јер и слух, и гледање, и чула додира и мириса, и језик – све то у њу одлаже многа зла.

А када душа постане небеска па своје слободно време проводи окренута ка духовним стварима, она тада затвара улаз лошим маштаријама, не тако што затвара своја чула, него окренувши њихов опажај ка ономе духовноме врху. Као што озбиљна и строга газдарица, припремајући од различитих састојака мирисно уље, веома цењено и скупоцено, и имајући у том послу потребу за многим прислужјућим рукама, подиже своје слушкиње и доводи их к себи – једној заповеди да ситом просеје још неприпремљено мирисно биље, другој опет да, узевши теразије и тегове, строго води рачуна да се не би, уневши ни мање ни више од потребног, упропастио склад каквоте, трећој да кува за то потребне састојке, четвртој да саструже све што не ваља; једној, опет, да умеси и умеша једне састојке са другима, другој да стане држећи суд од алавастера, трећој да стане са обичном посудом, а четвртој да обавља нешто друго; и тако, везавши тим послом и њихове мисли и руке, она не допушта да у журби било шта буде покварено, свему одредивши место и не дозвољавајући очима да лутају и зверају наоколо – исто тако и душа која припрема оно драгоцено миˆро (мислим на скрушеност) окреће сопствена чула ка себи самој, заустављајући тако њихову лакомисленост. Дакле, ако се некада деси да душа, сабравши се, мисли на нешто потребно и богољубиво, она тиме делатност чулa одмах оставља празном, тако да чула не могу, у погрешном тренутку, унети нешто непотребно у њу; ништа, дакле, од оног непотребног, неблаговремено ушавши у њу, неће пореметити њен унутарњи мир. Стога, премда се и звуци дотичу ушију и опажаји очију, али ништа се од тога не прослеђује унутра, јер је делатност свакога од ових удова окренута према души. И зашто уопште говорим о звуцима и опажајима, када многи од оних који су у таквом стању, не само људе који пролазе пред њиховим очима него и оне који су долазили да их отерају – нису приметили?! Толика је то душевна врлина да је ономе који жели да борави на земљи – као на небу – лако да не опажа ништа од онога што се збива на земљи.

2. Пример апостола Павла. Тумачење Гал 6,14. Не само да свет овај треба да буде мртав за нас, него и ми за свет. Опис апостола Павла као пламена који допире до трећег неба.

Такав је био блажени Павле који је, крећући се по градовима, био толико далеко од свега овосветског, колико смо и ми далеко од мртвих тела. Када, наиме, говори: Мени се свет разапе (Гал 6,14), он управо мисли на ту неосетљивост, па и не само ту него и на другу такву, као да је она претходно наведена двострука. Јер није казао само: Мени се разапе свет, и заћутао, него је у цитату указао и на другу неосетљивост, рекавши: И ја свету. Велико је, наиме, то мудрољубље сматрати да је овај свет мртав за нас, али је још боље и много веће, и сaм се према њему поставити као мртав. Шта је, дакле, оно на шта Павле заиста указиваше: он, наиме, говори да се треба одвојити од свега овосветског не онолико колико су живи одвојени од мртвих, него колико су мртви од мртвих! Зато што жив човек, ако и нема жељу за преминулим, ипак га осећа на неки други начин: било дивећи се његовој душевној лепоти, било жалећи и оплакујући га; супротно томе, мртав према усопшем, нема ни такав однос ни такво расположење. То, дакле, хотећи да искаже, он рече: Мени се разапе свет, и додаде: И ја свету. Видиш ли колико је он био далеко од света; како се, ходајући по земљи, био зауставио на самом врху неба? И немој да ми указујеш на планинске врхове, шумске долове и гудуре и непроходну пустињу – јер они уопште нису довољни да изгоне светску вреву из душе – него је потребан онај пламен који Христос запали у Павловој души; пламен који је овај блажени човек очувао у његовом духовно расуђивању, и усмерио га ка толикој висини да је напредујући одоздо, са земље, доспео до самог неба, и изнад тог неба, и опет до оног после овог другог. Јер је он био узнет до трећега неба (2Кор 12,2); али његова жудња и љубав према Христу надмашли су не само три, него и сва небеса. Телом, пак, он беше низак, ништа виши од нас; али духовним растом превазиђе све људе из мноштва које га је окруживало на земљи. И човек не би погрешио, ради описа овога светога дајући овакву некакву слику: као кад би некакав пламен, обузевши површину читаве земље и закачивши се и за сами врх неба, са свију страна прошао обруч небески, па, пропутовавши ваздух изнад овога небеског обруча (било да је то ваздух, било да је нешто друго) – испунио собом читаву средину између она два неба; али, дабоме, ни ту се ток пламена не би зауставио, него, одједном искочивши, успео би се до трећега неба и све учинио једним пламеном, који је толике ширине – колико и пространство читаве земље, и толике висине – колико је од трећег неба до нас. И још и више; а чак ми се чини да ни најнезнатнији делић његове љубави ни овим није исказан! А да те речи нису претеривање, неко ће тачно видети прочитавши оно што смо о томе написали Димитрију. Тако треба волети Христа и тако се одвојити од овосветских ствари! Такве душе су имали свети пророци, и ради тога су и добили другачије очи. Одвојити себе од ововременог, то је била ствар њиховог труда; а то што су им нешто касније отворене друге очи за виђење будућег, то је већ било дело благодати Божије. Такав је био Јелисеј који, кад једном одступи од свега свакидашњег и страсно пожеле Царство – оно на небу (управо попљува све овосветско: и царство и власт и славу и свеопште уважавање), тада виде оно што нико други никада видео није: гору, читаву покривану коњима огњеним, и истим таквим колима, и бојним стројем војника (види: 2Цар 6,17). Онај, наиме, који се диви овосветским стварима никада се неће удостојити виђења будућих догађаја; а онај који презире ово овдашње и не сматра га бољим од сенке и сновиђења, убрзо ће постићи велика и духовна добра. Уосталом, и ми оно богатство које приличи зрелим људима показујемо својој деци тек када видимо да су и сами постали зрели људи, и да презиру све дечије. А све док се диве дечијим стварима, сматрамо их недостојним првог. Јер душа неувежбана да презире мале и свакодневне ствари, неће моћи да се диви небеским стварима; као што душа која се диви небеским стварима неће моћи да се не подсмехне свакидашњим. То је говорио и блажени Павле; па ако се то што је он рекао, сада казује о догматима, биће прилике када би то могло бити казано и о навикама и даровима: Телесни човек не прима што је од Духа Божијега (1Кор 2,14).

Наставак можете наћи у штампаном издању