Димитрију монаху - О скрушености

Димитрију монаху

О СКРУШЕНОСТИ

Беседа прва[1]

Одговор на молбу монаха Димитрија и похвала њему. Поуку ваља започети и засновати је на Христовим речима.

Ја, о блажени Димитрије, гледајући како нас стално салећеш и са ревношћу многом тражиш од нас поуке о скрушености, одувек сам славио и дивио се чистоти твоје душе. Јер не може се ни доћи до жеље за тим поукама, а да се човек претходно добро не очисти и не буде изнад свега светског. А лако је опазити на онима које је, макар и на кратко, захватила та жеља, како наједанпут претрпе такву промену да се окрену право ка небу; тако, наиме, што душу која се одрешила неких тешких веза – размишљања о свету – на тај начин ослободе да полети ка њој домаћем и сродном месту. То се, међутим, већини људи за сво време њиховог живота обично веома ретко догађа; а тебе, божанствена главо, познајем потпуно обузетог тим пламеном скрушености. А посведочиће ми бесане ноћи, и извори сузa, и љубав према пустињи, који одувек живе и цветају у твојој души. Шта би ти, дакле, још више добио од наших поука? Јер већ и сама чињеница да си доспео на највиши врх, а мислиш да си још са онима који по земљи корачају, и окрила ћену душу своју зовеш окамењеном, и непрестано прилазећи десници мојој и целивајући и обливајући је сузама говориш: разбиј срце моје отврдло – коликe богобојажљивости и коликог у огњу очишћења би човек држао да је знамење? Дакле, ако хоћеш нас који спавамо да разбудиш довевши нас до такве претпоставке, онда прихватам и такву философију и такву намеру многу; а ако уистину себе тако видиш, и сматраш да ти треба неко да те разбуди – не знам како би нам још на други начин ставио до знања да ти не треба ништа од нас (тј. никаква поука). Па ипак, и овако ћемо ти попустити будући убеђени свиме, и искреношћу твојом пред Богом, и ревношћу молбе и пријатељством према нама; а ти нас за то награди молитвама својим, како би нам преостали живот био исправан, и како бисмо у садашњости могли рећи што ваљано, те подићи оборене душе, а оне устале уредити и припремити. Од чега, дакле, откуда нам ваља започети ову поуку? Какав темељ, коју основу да јој поставимо? Очигледно да су то речи Христове, којима он, с једне тране куша оне који се смеју, а с друге у блаженствима слави оне који плачу, овако говорећи: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт 5,4); и: Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати (Лк 6,25). И с пуним правом; јер ово садашње време је уистину време плача и јаукa; такав усуд је захватио читаву икумену, такве невоље муче све људе, да ако би их неко хтео тачно истражити – ако је уопште могуће истражити са тачношћу – неће престати да јауче и плаче; толико се све окренуло наглавачке и пореметило, а од врлине нигде ни трага. А уистину најтеже је што осећај страхотa које су нас захватиле нити сами имамо, нити другима дозвољавамо да га имају, него наликујемо човеку који извана телом цвета, а изнутра је веома нагрижен упалом; и због те неосетљивости нимало се не разликујемо од заблуделих, који многе опасне и недостојне ствари и говоре и чине и ни најмање се не стиде тога, него и величају сами себе, и сматрају да су здравији од оних чије је стање добро. Тако дакле, и ми, чинећи све што чине болесни, на знамо чак ни то да болујемо. Међутим, ако би телу нашем, макар и случајно засметала слабост – и лекара зовемо и новац трошимо и истрајност показујемо и не одустајемо све чинећи док не скинемо са себе ту муку; а за душу која је свакога дана пробадана, мучена телесним страстима, распаљена, растрзана, која на сваки начин саму себе упропаштава, немамо ни најмњу поуку. Узрок томе је што је болест све захватила, и као што код телесно оболелих, ако би се десило да уз њих нема никога од здравих, ништа не спречава да сви западну у најгору пропаст, јер нема никога да их одврати од неразумних жеља; тако и код нас, зато што нико није потпуно здрав у вери, него сви побољевају, једни у већој други у мањој мери, те нема никога на располагању онима који леже (тј. болеснима). Ако би, наиме, неко однекуд споља стао уз нас, и добро изучио и заповести Христове и преврате нашег политичког живота, не знам да ли би држао да је ико други више од нас непријатељ Христа. Јер као да журимо да идемо насупрот заповестима Његовим, тако тај пут прођосмо.

2. О заповестима Христовим, да нису хиперболе. Ко то тврди, упао је у ђавољу замку. Непослушност, неверовање и одустајање од испуњавања заповести. О безразложном гневу.

А да не би ко помислио да су ове наше речи претеривање, постараћу се одмах да наведем доказ, ниоткуда друго до из самих заповести Христових. Шта дакле каже Христос? Казано је старима: не убиј! А ја вам говорим да ће свако ко се гневи на брата свога ни за што, бити крив суду; и ко каже брату свом: Ракa, биће крив синедриону; а ко каже: Будало! биће подложан паклу огњеноме (Мт 5,21-22). То дакле вели Христос. А ми погазисмо тај закон његов више и од неверујућих, свакога дана засипајући браћу небројеним псовкама. А оно што је најсмешније јесте то да чувајући се од назива „будала“, често изричемо друге, од ове ружније увреде, као да кривицу сносимо једино због оне речи. А да није тако, него увредиоца једном за увек кажњавајући, ту казну Христос постави, очигледно је из онога што вели и Павле, овако го ворећи: Не заваравајте се, ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни крадљивци нити лакоми, ни пијанци, ни опадачи, ни отимачи неће наследити Царство Божије (1Кор 6,9-10). Ако је онај који брата свога назива будалом достојан те крајње казне, колики ли ће огањ паклени себи зарадити онај који назива брата злочинцем и злобником и лакомисленим и празнословом и небројеним другим таквим погрдама? Оно наиме „будало“ и „ракa“, много је блаже од управо изреченог; и управо зато, дотакавши се тога, Христос је ту заповест поставио, да научиш да, ако и оно што је казано као најподношљивије повлачи за собом пакао за онога који то говори, много ће пре то учинити оне жешће и теже подношљиве псовке и увреде. А ако понеки људи у реченом препознају претеривање (ја, наиме, знам неке који то осећају, и мисле да је ова претња изречена једино да застраши), онда је време и блуднике, и мужелонике и рукоблуднике и идолопоклонике ослободити наречене казне. Ако је, наиме, Христос запретио једино ради страха онима који псују, јасно је да то исто важи и за ове; јер, наводећи све заједно, тако наведе и истеривање из Царства. Дакле шта они кажу? Кажу: Зар онај који псује да се стави заједно са блудником и рукоблудником и лакомим човеком и идолопоклоником? Да ли ће све њих стићи иста казна, то ће се истражити другом приликом; а да ће их исто тако избацити из Царства небеског, уверава ме Павле, или још боље, у њему делујући Христос, говорећи да ни ови ни они неће наследити Царство Божије. И не само за ово, него и за пуно тога другог, многи то исто осећају и сматрају да се о ставарима које ће се збити увек казује хиперболично. Ђаволска је то замка. Да би, наиме, ослабио страх од будуће казне код оних који се усавршавају у љубави Божијој, и начинио их најмекшима у погледу послушности заповестима Божијим, ђаво је увео ту утешну причу о хиперболичности (тј. претераности), да вештом овде преваром угоди најлаковернијим душама, која ће превара бити разобличе на у време Суда – да није на корист. Јер каква је, реци ми, корист сада преваренима да превару увиде онда када ниједна реч не буде на покајање ради Васкрсења? Зар не бисмо узалуд себе варали и прерачунавали се на зло, те на себе призивали и другу казну, ону за неверовање. Јер не само непослушање заповестима Христовим, него и неверовање њима води до најтеже казне; а неверовање настаје из одустајања од испуњавања заповести. Када, наиме, не желимо себе предати безбедности послушања заповестима, нити да чинимо што је заповестима прописано, тако што размишљање ослободимо страха од будућег, онда притиснути и уплашени тим сазнањем, и хитајући да одбацимо онај велики страх од будуће казне, у другу пећину разбојничку (тј. погибао) се бацамо – не верујемо будућим казнама. Као што они који су захваћени високом температуром, и када скачу у хладну воду не скидају са себе ту жеравицу, него се излажу другој ватри, тако и ми, терани свешћу о греховима нашим, приморавамо себе да се утопимо у морски теснац хиперболичности, е да бисмо убудуће без страха грешили. Ми, наиме, не само да се гневимо на присутну браћу, него се често и са одсутнима у мислима свађамо, што је врхунац срџбе. Веће пак и моћније од себе и када чине неправду и вређају нас подносимо са попустљивошћу многом, услед страха од њих, а према равнима и нижима од нас, који нас ничим нису увредили, осећамо мржњу. Толики страх пред људима има већу снагу од страха пред Христом.

Наставак можете наћи у штампаном издању



[1] Пун наслов прве расправе на грчком гласи: Πρς Δημτριον μονζοντα περκατανξεως λγος πρτος, дакле: Димитрију монаху о скрушености беседа прва. Њен латински назив је Ad Demetrium monachum de compunctione, liber 1, скраћено De compunctione I, како се најчешће и цитира. Грчки тест у PG 47,393-410, дакле у 47 тому серије посвећене грчким оцима (Patrologia graeca), колоне 393 до 410. Није нам познато да је урађено критичко издање грчког текста.