Верујућем оцу - Беседа трећа

ВЕРУЈУЋЕМ ОЦУ

Беседа трећа[1]

Хајде, дакле, поучимо надаље и верујућег оца да не треба ратовати са онима који му сина наводе на оно што је Богу угодно. Премда је ова наша беседа у опасности да буде вишак, те да испадне супротно, као што сам и претходно говорио. Јер тада сам казао да ме правило те борбе не приморава да се скинем (тј. спремим) за борбу са Јелином, него нас је апостол Павле, позвавши нас да судимо само онима унутар, оставио слободним од борбе са онима ван Цркве. А сада, како се чини, нисмо одговорни за таква рвања. Јер ако се и пре тога чинило да је срамно расправљати са хришћанином о тим стварима, сада2) је и много више. Како, наиме, да верујући човек у земљу не пропадне ако му треба наговор на оно чему неверујући не би противречио? Шта дакле, ћутаћемо због тога и ништа нећемо рећи? Никако! Јер кад би постојао неко ко би јамчио за будуће, и ко би нам јасно предочи како неће бити ниједнога који ће се усудити на такве ствари, и ми би требало да се примиримо и да наставак беседе најрађе заборавимо. А како немамо ниједног поузданог јемца, наговор је још увек неопходан. Ако он открије оне који болују од те болести – учиниће своје, а ако ниједан човек не западне у ту слабост – то за шта се молимо, то се и збило. И лекари се, наиме, након справљања лекова за болеснике, моле да болесницима то што су спремили не буде потребно, а и ми се, с једне стране молимо да ниједан од наше браће не буде у потреби за таквим наговарањем, а ако буде – што не било – такви, према пословици, другу пловидбу неће избећи. Уобличимо, дакле, сада себи и верујућег оца онаквог какав је неверујући, и нека у свему буде налик ономе, изузев мишљења о Божанству; нека исто онако јадикује, нека пада пред ноге свих људи, и нека се изговара седом косом, и старошћу, и усамљеношћу, и нека говори колико хоће све оне ствари и побуђује бес оних који суде о томе; тим више, суд о томе нама хришћанима више није код људи, јер он је чуо оно што су код нас људи испуњени Духом Божијим философирали о ужасном и страшном Суду, оном по одласку одавде. А ваља га, пре свега другог, подсетити на онај Дан, и на огањ који тече попут реке огњене, на неугасиви пламен, на помрачени зрак сунчев, на скривени месец, падајуће звезде, небеса која се врте, пометене силе небеске, земљу која се одасвуд дрма и тресе, страшни и наизменични звук труба, анђеле који су се разлетели по икумени, хиљаде које предстоје пред Судиштем, миријаде које служе, војске које наилазе заједно са самим Судијом, блиставо знамење пред Њим, припремљен престо, отворене књиге, славу неприступну, страшни и ужасни глас Судије који једне баца у пламен припремљен ђаволу и анђелима његовим, а другима затвара врата и после њиховог великог труда девства; који једнима од саслужитеља Његових заповеда да одвоје кукољ и баце у пећ, а другима да некима свежу ужетом ноге и руке, и одведу их у таму крајњу, и предају погубном шкргуту зуба; који предаје најжешћем и најстрашнијем мучењу – једнога само због дрских погледа, другог због неумесног подсмеха, трећег што је ближњег неосновано осудио, једног опет само зато што је злословио. А да је, наиме, и за то одређена казна, може се чути како о томе говори и прети сaм Онај који намерава да казне наметне. Сви ћемо ми одавде неизоставно отићи к томе Судији и видети Дан онај у који ће све бити огољено и видно, не мислим само на дела, нити само на речи, него и на саме помисли.

2. Јер и за оно што нам сада изгледа незнатно – тада ћемо поднети страшне оне рачуне; судија са истом строгошћу захтева и наше, и спасење наших ближњих. Због тога Павле посвуда саветује не тражити своје, него свако оно ближњега (упор. 1Кор 10,24). Зато Коринћанима жестоко пребацује што нису предупредили нити су се побринули за блудника, него су презрели рану његову која га је мучила (упор. 1Кор 5,1-2), а и Галатима пишући, говорио је: Браћо, ако и упадне човек у неко сагрешење, ви духовни исправите таквога (Гал 6,1). А и пре тога Солуњанима саветује исто то, говорећи: Тако да тешите један другога, као што и чините (1Сол 5,11). И опет: Саветујте неуредне, тешите малодушне, подржавајте слабе (1Сол 5,14). Да, наиме, неко не би говорио: „Шта се мене тиче брига о другима? Ко гине, нека гине, а ко се спасава нека се спасава, то се мене ништа не тиче, заповеђено ми је да гледам своја посла“. Да не би ко тако говорио, негирајући такво зверско и нељудско мишљење, оградио га је таквим правилима, заповедајући да се много шта своје остави, како би се приступило стварима ближњега, и заповеда да таква строгост живота буде у свему. А и Римљанима пишући заповеда да имају велико старање о томе, поставивши јаке да буду као оци слабима, и убеђујући их да брину о спасењу њиховом (упор. Рим 15,1). Но, он то овде казује у облику наговора и савета, а на другим местима са великом силом потреса душе слушалаца; јер за оне које не интeресује спасење браће вели да греше против самога Христа и поткопавају дом Божији (упор. 1Кор 8,12). А то је говорио не од себе, него поучен од Учитеља. Јер Јединородни (Син) Божији, хотећи да поучи како је то неизбежан дуг, и да ће оне који не желе тога да се прихвате сачекати велика зла, говорио је: А који саблазни једног од ових малих, боље му је да обеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску (упор. Мт 18,6). А и онај који је принео талант кажњава се казном не зато што је превидео нешто од својих обавеза, него зато што се није побринуо о спасењу ближњега. Тако да и кад би све у нашем животу било ваљано учињено, никакве користи немамо, јер је и сам тај грех[2] довољан да нас потопи у дубину геенску. Јер ако и оне који ближњему нису хтели помоћи у телесним пословима неће избавити ниједна реч, макар они били подвижници у девствености, него ће бити избачени из брачне одаје, онда онај који много више од тога пропусти да учини – а заштита душе је, наиме, много важнија – како да с правом не претрпи сва та зла? Јер Бог је опремио човека не да буде довољан само себи, него и многим другим људима. Због тога Павле верујуће људе назива светилима (Филиб 2,15) показујући да они треба да буду корисни и другима, јер светило, ако би светлело само себи, не би било светило. Због тога каже да су гори од Јелина они који се не старају о ближњима, овако говорећи: Ако ли ко о својима, а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и гори је од неверника (упор. 1Тим 5,8). А шта он овде хоће да каже са „промишљањем“? Да не мисли на неопходно издржавање? Ја мислим да он говори о старању о души. А ако би да се препиреш око тога, и тако ће моје мишљење стајати боље. Јер ако каже то за тело, и ако је онога који не пружа другоме такво свакодневно издражавање предао толиком кажњавању и рекао да је гори од Јелина, где ће онда ставити онога који не води рачуна о ономе већем и неопходнијем од тога?

3. Хајде надаље да размислимо о величини наших грехова, и успињући се помало, показаћемо да је од свих грехова највећи – небрига о деци, и да он иде до самог врха зла. Дакле, први степен зла и неваљалости и окрутности је презир према пријатељима, или још боље, спустимо беседу још ниже; јер не знам како, мало је фалило да заобиђем то да претходни закон – онај дат Јудејима – није допуштао да се остави без бриге ни теглећа марава непријатеља, ни она која је пала, ни она која је залутала, него заповеда да се ова поведе, а она подигне. Дакле, уздижући се одоздо, први степен неваљалости и окрутности је то – проћи поред имовине и марве непријатеља који зло страда; а други је, после и изнад онога – не побринути се за непријатеље; колико је наиме човек достојнији од неразумног створа, толико је овај грех већи од оног првог; трећи после овог је – потцењивати браћу, када су ови незнатни; четврти – презир према укућанима, пети је – када не водимо рачуна не само о њиховим телима, него и о души која пропада; шести – када водимо недовољно рачуна не само о домаћима, него и о деци која нам се упропашћују, седми – када и не тражимо друге да се о њима бринемо, осми – када оне који то сами од себе хоће да чине спречавамо и одвраћамо, девети – када их не само спречавамо него и заратимо на њих. Тако да, ако оном на првом, другом и трећем степену тог зла следи толика казна, ономе који се попне изнад свих њих, оном на вишем степену, колики ће огањ уследити оном на деветом после оног степена? Или још боље, човек не би погрешио назвавши га не само деветим, нити десетим, него и једанаестим степеном. Како то? Не само да је то ваше сагрешење по природи много веће од претходно набројаних, него је и теже по времену. А шта значи то „по времену“? То значи да нама који сада чинимо иста сагрешења као и они под оним законом (тј. јудејским) неће уследити исте муке, него много теже, онолико колико смо примили већи дар, добили савршенију поуку, и колико смо почаствовани већом чашћу. А када, дакле, тако тај грех бива жешћи и природом и по времену, замисли колики ће бити пламен на онима који су се усудила на њега. А да не размишљам на тај начин тек онако, показаћу да исто следи и на основу саме ствари, како бисте видели да ћемо, и ако би сви наши поступци били исправни, када не бринемо о спасењу деце, платити крајњу казну. Казаћу вам једну причу, не моју, него у божанска Писма положену (тј. записану): Беше свештеник неки код Јудеја, човек смеран и праведан, по имену Илије. Елем, овај Илије постаје отац двоје деце, и гледајући их како иду ка злу није их задржавао нити спречавао, или боље, задржавао их је и спречавао, али то није чинио са свим усрђем. А преступи те деце беху блуд и прождрљивост. Јеђаху, каже наиме Свето Писмо, за освећење спремљено месо пре освећења и пре но што се жртва принесе Богу (види 1Сам 2, 15-16). Отац, чувши то није одредио казну, него је речју и саветом покушавао да ту неваљалост одагна од њих, и често им је говорио ове речи: Немојте децо, немојте чинити тако, јер није добар глас који чујем о вама, како наводите народ да не служи Господу; кад муж грешан сагреши мужу, други ће се за њега помолити Господу, а ако човек сагреши Господу, ко ће се за њега помолити? (упор. 1Сам 2,24-25). Уистину је велика тежина и обзир тих речи, довољна да преобрати онога који има ум; јер је подигао то сагрешење, и указао страхоту његову, а казну за њега показао као неподносиву и страшну. Па ипак, пошто није дао од себе све што је требало, и сам је са њима пострадао. Требало је наиме појачати претње, и отерати их испред очију, и додати бичевање, и бити много строжији и суровији. А будући да он ништа од тога није учинио, себи је, заједно са синовима својим, Бога начинио непријатељем, и поштедевши кад не треба своју децу, заједно са децом и себи је упропастио спасење. Чуј, ниме, шта му каже Бог, или још боље, не више њему, јер даље није сматрао да је он достојан, него као са неким слугом који је направио велике проблеме, ради другог слуге то чини, да овај позна зла која је онај оставио за собом, толики је тада био гнев Божији. Чуј, дакле, шта каже ученику онога о учитељу његовом: јер и ученику, и другом пророку, и свима је рађе говорио него ли њему о злима његовим, тако се био на крају од њега окренуо. Шта заправо Бог каже Самуилу? Знао је да злослове на Бога синови његови, и није их опомињао (упор. 1Сам 3,13), дакле, не да их он није опоменуо, него Бог вели да то није опомена, тако је Он њу доживео, будући да није имала жестину и набој. Тако да и кад промишљамо о деци, не чинимо то онолико колико треба, нити је то брига, као што, дакле, ни код Илија оно није била опомена.

Наставак у штампаном издању