Неверујућем оцу - беседа друга

НЕВЕРУЈУЋЕМ ОЦУ

Беседа друга[1]

И то је заправо довољно да се произведе избезумљеност и ужас; и ако би неко сада уз ово повикао и оно пророчко: Устукну небо пред тим, и земља се ужасну веома (упор. Јер 3,12) и: Избезумљеноист и ужас настаде по земљи (упор. Јер 5,30) – све ће то рећи благовремено. А оно што је од тога теже, то је да се не љуте и не вређају само неки туђинци, који немају ништа са онима који саветују ступање у монаштво, него су и рођаци и очеви навикли да се због тога гневе. А ипак, није да не знам да се многи не чуде претерано што очеви то чине, а даве се, кажу, у бесу, када виде да – не очеви, нити другови, нити сродници, нити пријатељи са друге неке стране, него веома често људи непознати онима што бирају мудрољубље – исто то чине, и да више од очева вређају и излажу непријатељству и осуђују оне који их наговарају на монаштво. А мени се чини да је супротно чудно. За оне, наиме, који немајући оправдани разлог нити неге, нити пријатељства, није ништа необично да се љуте код добара других, понегде свладани завишћу, а понегде од сопственог зла мислећи, јадно и бедно, па ипак мислећи да је срећа – туђа пропаст; то, међутим, да они који су родили, отхранили, који се свакодневно моле да виде своју децу срећнију од њих самих, који ради тога све чине и подносе, да се, дакле, они, изменивши се као у неком изненадном пијанству, љуте када се њихова деца окрену ка мудрољубљу – то је оно чему се ја чудим више од свега, и што кажем да је довољан знак пропадања свега. Нико, наиме, не би могао да каже да је то бивало и у претходним временима, када је очито господарила заблуда, него се једном само збило у јелинском граду[2] под влашћу тиранa. Нити је, наиме, тада неко од родитеља, као сада, него они који су запосели Акропољ, и још тачније, ни ови не сви, него онај најбезбожнији од њих[3], дозвавши Сократа, заповедио му да одустане од философских разговора. Али овај се на то усудио као тиранин, човек неверујући и суров, и све чинећи на преврату политичког устројства, и ругајући се туђим несрећама и знајући да најбољи устав ништа друго не може да упропасти као такав налог[4]. А ови, родитељи, људи верујући, који живе у очито ваљано уређеним градовима и саветују се о својој деци – да се они усуде да повичу исто што и онај тиранин својим поданицима, и да се не постиде због тога! Тако да се њима када негодују треба више чудити него другима. Због тога, и сaм оставивши оне (који нису у сродству са будућим монахом), обратио се пријатељски и са пуно обзира овима који се посебно брину о деци, или боље речено, који би требало да брину али не брину никако, и замолићу их да не негодују, нити да се срде ако би им неко говорио да боље од њих самих зна шта је корисно њиховој деци. Није, наиме, довољно направити дете да би га родитељ подучио шта му је корисно, то много доприноси нежности према породу, а да би се тачно знало шта је њему корисно, неће бити довољно нити само родити нити волети. Иначе, ако би тако било, онда нико од људи не би боље од оца видео шта је детету корисно, будући да га нико други не би могао више ни волети, а сада и сами очеви оним што чине признају да то не знају, саветујући се да децу воде учитељима, предају их васпитачима, када прибављају хиљаде савета о избору начина живота који дете треба да води. И није то још чудно, него то да они често, саветујући се о сопственој деци, када добију савет, одбацују своје сопствено мишљење сматрајући га безвредним а остају при мишљењу других. Нека се, дакле, не односе према нама са мржњом ако бисмо рекли да боље знамо шта им је корист, па ако то на речима не бисмо показали, тада нас треба оптужити и тада нам пребацити како смо хвалисавци и преваранти и непријатељи свеколике природе.

2. А како ће то бити очигледно, и одакле ћемо знати ко је онај који истински види оно што је корисно, а коме се чини да види, а никако не види? Ако моје речи, као неке такмаце, пошаљемо на огледање приморавајући их да се ухвате у коштац, а суд о том огледању ћемо препустити правичним судијама. Закон борбе заповеда заправо припремати се само за хришћанина, и само за њега борити се, и од нас се ништа више не тражи, шта ће ми, наиме, да судим и онима изван Цркве, каже блажени Павле (1Кор 5,12). Међутим, будући да су многи очеви деце која стреме ка небу – неверујући, иако нас закон борби ослобађа борбе за њих, сами ћемо се добровољно и са жељом спремити за те прве. И кад би наша борба била једино са њима, премда је она најтежа и има више слабих страна. Телесни човек не прихвата ствари духовне, јер су му лудост (види 1Кор 2,14), и дешава се исто као када би неко убеђивао да заволи Царство човека који се претходно није хтео дати убедити да Царство Божије постоји. Па ипак, и са тако уздржаним речима,желео бих да ми та борба буде само са њима. Што се тиче верујућег оца, имамо много оправданих оптужби, па ипак задовољство због мноштва доказа засењује обиље стида. Стидим се наиме када сам принуђен да се и са њим на дугачко препирем око тога, а бојим се да ми Јелин не би с правом пребацио само ту једну оптужбу, будући да ћу га, бла годаћу Божијом, у свим осталим лако придобити, и када би хтео да буде благоразуман, не само да ћемо га брзо преобразити у заљубљеника у такав живот, него и у исту жељу према учењима на којима се тај живот заснива. Тако се мало клоним борбе са њим да ћу га најпре у беседи још боље опремити, па се тек тако дохватити рвања са њим. Нека се претпостави да тај отац није само Јелин, него и да је богатији и угледнији од свих људи, и да је на високом положају, и нека има много њива, и много кућа и небројене таланте злата, нека је порекла царскога и најплеменитијег рода, и нека нити има друге деце, нити се нада се да ће их више имати, него страхује једино за овог свог сина, нека и овај син његов буде у надама добрим и очекује да ће убрзо бити уздигнут до исте такве власти и да ће постати познатији од оца и засенити славу његову у свим пословима. Тада, усред таквих нада, нека дође неко, и нека разговара са њим о мудрољубљу (тј. о монашком животу); и свим тим убеђен, презрен, нека одене широк огртач, напусти град и побегне у брда да тамо сади, носи воду, залива, и ради све друге монашке послове који се чине и неважни и срамни. И нека буде босоног, нека спава на земљи, нека постане и слаб и блед тај лепи младић, који пошто је живео у онаквој раскоши и почастима и имао таква надања, нека сада огрне огртач убогији од својих негдашњих слугу. Зар нисмо дали довољно повода тужиоцу, и нисмо ли довољно наоружали противника? А ако није довољно, пружићемо му и друге разлоге. Нека, наиме, после тога отац покрене сва средства да убеди сина у супротно, и све узалуд, као да је чедо његово стало на камен, изнад река, киша и ветрова; и нека тај нариче и лије сузе да против нас распали силније негодовање и нека нас пред свима овако оптужује непрестано молећи: „Родих га, отхраних, мучих се у свим узрастима његовим, чинећи и трпећи све што обично бива код васпитања деце, гајио сам добре наде, саветовао се са васпитачима, преклињао учитеље, траћио новац, често ноћу бдио бринући о добром владању његовом, о васпитању, како на тај начин да ни у чему не заостане за својим славним прецима, како би се показао славнији од свих; очекивао сам да ће ми помагати у старости, током времена почех да се саветујем о његовој жени и браку, о положају и власти. Али изненада, као да однекуд нагло удари некакво невреме и олуја, а добро натоварена лађа, пуна товара, која је прешла дуг морски пут, пловила под повољним ветром и већ била близу самог пристаништа, одједном потону надомак саме луке; и не само крајње сиромаштво, него и страх од јадне смрти и неизбежне погибије прети да донесе бура која се обрушила на таквог богаташа; то се сада збило са мном“. „Проклети џелати и варалице“ – нека, дакле, и то буде речено, нећемо се увредити – „лишивши таквих нада хранитеља моје старости, као неки разбојници одведоше га у своје пећине и тако га опчинише својим речима, да је пре спреман да иде под мач, у ватру, на дивље звери и било шта друго него да се врати претходном добром животу. И оно заиста најгоре, убедивши га у то, додају да боље од нас виде корист за њега“. „А празне су куће, празна и поља, пуни потиштености и стида сељани, пуни и робови, код мојих невоља ликују непријатељи моји, а пријатељи се крију. Код мене ниједна друга мисао не влада, него како подметнути ватру и спалити све, и куће и поља и крда волова и стада оваца. Где ми је надаље корист од свега тога, кад нема онога који би се тиме користио, него је постао заробљеник, и код дивљих варвара робује ропство горе од сваке смрти? Обукох све слуге у црне огртаче, посух пепелом главе, саставих хор женa и заповедих им да се бију у груди горе него да су га гледале мртвог. И опростите ми што тако чиним, мој бол је већи од тога. Чини ми се да ми је даље светлост дојадила, и саме зраке сунчеве нерадо примам кад ми дође на ум бедна појава оног мог детета, кад га видим одевеног горе од најпростијих сељака и одасланог на нечасне послове; а кад замислим чврстину његову – пламтим, раздирем одећу, пуцам од беса“.

Наставак у штампаном издању