Противницима монашког живота

ПРОТИВНИЦИМА

оних који подстичу на монашки живот

Беседа прва[1]

Када су потомци Јевреја, вративши се из дуготрајног сужањства, хтели да у Јерусалиму подигну храм који је много година на земљи лежао (уп. Језд гл. 4), тада неки варвари и људи сурови, не зазирући од Бога којему ови подигоше храм, нити ганути невољом тих људи од које су се најзад и једва опоравили, не бојећи се ни казне Божије која очекује све који се дрзну на то, најпре сами наваљиваху да их спрече у градњи, па како ништа не постигоше, писма одаславши краљу своме,1) у којим писмима град онај (тј. Јерусалим) називаху одметничким, склоним новотаријама и ратоборним, те наговараху краља да им дозволи да сами зауставе градњу. И кад су добили од њега такву пуномоћ, напавши на Јудеје бројном коњицом, прекинуше за неко време тај посао, и узохолише се великом победом, због које је требало плакати, мислећи да је та злобна замисао њихова остварена. А то беше увод и почетак зала која ће их одмах жестоко задесити: јер посао је напредовао и добио блистав крај, а они су научили – а преко њих и сви остали – да се нису борили са људима, нити тада Митридат, нити иједан други који би се подухватио да ратује са људима који су се одлучили да чине што добро, него, пре њих, против самога Бога којега поштују. А ономе који се бори против Бога никада се не може десити да крај окрене на корист. Него такав у почетку можда ништа страшно неће претрпети због дрскости, а ако одмах и не претрпи, то је од Бога који га призива на покајање и даје му да се поврати из стања сличног пијанству; а ако би овај истрајавао у пијаној својој свађи, ништа не добијајући од толиког снисхођења Божијег, понајвише ће другима користити – на његовој казни научиће се да никада не ступају у борбу са Богом, јер није могуће побећи Његовој непобедивој руци. Такве су, дабоме, одмах и ове људе задесиле невоље, да су величином трагике заклониле све остале несреће: јер после убистава и небројених клања учињених над њима рукама Јудеја (којима су они тада сметали да граде храм) накваси се земља крвљу убијених до велике дубине, и велики од те крви настаде глиб; а од помешаних уједно тела, оних коњских и људских, и на њима нанесених рана, намножи се толико мноштво црвa, да је земља била прекривена многим лешинама, и ове опет многим црвима. Неко би, гледајући оно поље, рекао да тамо доле не леже тела мртвих, него да је ту мноштво извора који одасвуд доносе тај род живих бића: тако се из те трулежи, силније од сваке поплаве, разливала бујица црвa! И то је трајало не десет или двадесет дана, него дуго времена. Те овдашње невоље су такве; а оне које ће их задесити тамо, у будућем животу, још су много теже од њих. Јер не само на хиљаду, нити на десет хиљда, нити два, или три пута толико, него ће оживљена тела њихова у бескрајне векове тада примити муке и неизрецива она страдања. И то и једно и друго зна блажени Исаија, а зна и онај сазерцатељ чудесних призора Језекиљ; који су нам, раздељујући међу собом, исприповедали казну људима – један ону овде, а други тамо.

2. И нисам се сада њих сетио тек тако, него пошто нам неки човек долазећи к нама саопшти горку и тешку вест, која носи и дрскост многу према Богу. Постоје и сада неки људи који се усуђују на исто што и они варвари, и још и више, и много безаконије од оних, јер одасвуд изгоне оне што живе по нашем мудрољубију, и са великом претњом забрањују да се о њему уопште говори и да му се ико икада поучава међу људима. И ја баш крикнух одмах кад сам то чуо, непрестано приповедача запиткујући да не казује то да се поигра. А он рече: Ма хајде! Никада се, наиме, не бих шалио са тим стварима, нити бих казао, нити у говору измишљао, такве ствари које веома поштујем, и често се молим да за такво шта не слушам ни сада када се то већ збило. Тада још горе заплакавши казах: Уистину то је дело онолико бешчасније од Митридатовог и свих оних који су се заједно са њим на њега дрзнули, колико је овај храм духовни часнији и светији од оног јерусалимског. Али који су, кажи ми, и одакле ти људи што се на то дрзнуше, и због чега, и из ког разлога и на шта гледајући бацају камење у вис и одапињу стреле у небо и ратују против Бога мира? Јер Самеас и Фаратеји и прваци асирски и сви они (упор. 1Јездр 4,9) беху варвари, као што се и из самих имена њихових може видети; и далек Јудејима начин живота практиковаху, и не хтедоше да виде како њихови суседи јачају, јер су сматрали да ће њихова (тј. јудејска) моћ бацити у засенак на крају њихову сопствену власт. А ови сада, која им је слобода умањена, која безбедност уништена, да ли се усудише на то имајући подршку неких од људи на власти? Они претходни су имали цареве персијске који су то хтели, а наши цареви, убеђен сам, супротно од тога и желе и обећавају. Отуда сам се испунио неизвесношћу многом, што код царева који благочестиво живе, ти кажеш, на такво што се усуђују усред градова. А он каже: а ако би сазнао нешто још парадоксалније – да они који то чине хоће да буду благочестиви и себе називају хришћанима, а многи од њих су већ уведени у тајинства, и неко од њих, веома инспирисан ђаволом, оним нечистим језиком усуди се да каже да ће одступити од вере и принети жртву демонима, јер се гуши гледајући људе слободне и племените, који би могли да живе у задовољствима, како воде тако суров живот. Чувши то, ја сам био погођен ударцем још тежим, и нагађајући колико ће зла из тога произаћи, оплаках читаву икумену и Богу говорих: Узми душу моју од мене, и из невоља ме изведи (упор. 1Цар 19,4; Пс 24,17); избави ме од овог привременог живота и пресели у земљу у којој ми нико неће рећи ништа тако, нити друго слично, нити ћу то слушати. Јер знам да ће ме, када одем одавде, обузети тама крајња, где је страшни плач и шкргут зуба; али милије ми је да слушам шкргут зуба него да одјекују овакве речи. А онај, видећи ме да веома тугујем, каза: Није сад, време за то, нити би тим сузама икада могао да повратиш уништене и оне који се уништавају; јер та погибао се, мислим, неће тиме зауставити. Него треба гледати како да угасимо пламен и зауставимо кугу, то је наш део; и ако ћеш да ме послушаш, остављајући се јаукања, напиши беседу која доноси охрабрење тим болесним и побуњеним људима, на спасење и њима и свим људима уопште. А ја ћу ту књигу узевши је, уместо другог неког лека, угурати у руке рањенима: јер и многи моји пријатељи болују од тога, и допустиће ми да их посетим и једном, и два, и много пута, и знам да ће се брзо ослободити од те заразе. Ти, рекох, мером своје љубави и нашу моћ мериш, у мени пак не постоји нека снага речи, а ако се и чини да је има, стидим се да је употребим на такав предмет, ни пред ким другим толико, до пред свим Јелинима[2] и садашњим и будућим, које вазда исмевам због учења, ништа мање и због лакомислености живљења, а сада сам принуђен да изнесем пред њих наша зла. Јер, ако неки од њих осете да код хришћана постоје неки људи који тако ратују са врлином и мудрољубљем да не само да се клоне напора око ње, него не подносе ни беседе о њима, и ни на томе не заустављају своје лудило, него ако би и неко други саветовао и говорио о томе, и таквога одасвуда гоне – ако би они, дакле, то осетили, бојим се да некако не би помислили да нисмо људи, него звери и човеколика чудовишта, демони некакви осветољубиви, непријатељи опште природе – и такав суд ће изрећи не само о одговорнима, него и о читавом нашем народу. А он, насмејавши се, каза: Шалиш се, то говорећи. Јер ја ћу ти сад рећи шта је од тога умесније, ако се бојиш да из твојих речи не сазнају оно што сви већ одавно познају по делима. Јер као да је некакав зли дух испунио душе свих људи, тако су свима уста пуна таквих речи. И ако бациш поглед на трг, и лечилишта, и било који део града где су навикли да се окупљају људи који не желе ништа да раде, видећеш да све тресе велики смех, а предмет тога смеха и изругивања јесу приче о ономе шта се збило са светим мужевима. Као што се понеки ратници, победивши у многим биткама и плен стекавши, веселе да приповедају о својим јунаштвима, тако се и ови људи радују ономе на шта су се усудили. И ако чујеш једнога где говори: „Ја сам први дигао руке на неког монаха и нанео му ударце“, а другога: „Сaм, пре других, нађох пребивалиште“, „a ја сам“, каже трећи, „више од других наоштрио судију против њих“, други хвали тамнице и страхоте тамничке, и повлачење светих оних људи по тргу, а други друго. Затим се сви грохотом смеју. И све то на саборима хришћанским, а Јелини се смеју и њима и онима којима се ови смеју; једнима над оним што су учинили, другима над страдањима, и све се испунило неким грађанским ратом, и још и горе, стварима много страшнијим од тога. А они који су ратом заратили, када се некад касније сете њега, веома проклињу оне што су рат покренули, и све што се у њему догодило припишу злом неком демону, а више од других се стиде они који су се у рату више истакли; ови (тј. пагани) се још и диче тим јунаштвима. И не само да је овај рат проклетији од оног (тј. грађанског) зато што се води против светих и ни у чему кривих људи, него што се води против људи који не знају ни за какво зло и спремни су само да трпе.

3. Стани, рекох, стани, јер довољно нам је и тих прича, да не останем сасвим без даха, требало би, макар и малу снагу имајући, да ме пустиш да идем. А оно, наиме, што си заповедио свакако ће бити, само немој додавати ниједну другу причу, него одлазећи моли се да ми се распрши облак зловоље и да од Господа, против кога се овај рат води, добијем неки подстицај на исцелење оних што против Њега ратују; а свакако ће га дати будући да је човекољубив, и не жели смрти грешника, но да га обрати и да живи (упор. Језек 33,11; 18,32). Тако, одаславши онога, дохватих се ових речи. И када би било страшно само то што се свети Божији и дивни они мужеви развлаче и киње скупљени по судницама, и шибају и на друге начине страдају, што сам управо исприповедао, а да због тога главу која се на то дрзнула не задеси никаква штета, ја бих толико био далеко од тога да жалим то што се то догађа, да бих се врло слатко и грохотом томе насмејао, као што и мала деца, када безопасно ударају мајке, велики смех изазивају код оних самих које ударају, и што са већим гневом то чине, толико им увећавају задовољство, јер њих испуњава и обузима грохотни смех; али ако дете, чинећи то често и силовито, некад буде повређено – било од прибадаче којом је огртач мајчин утегнут у појасу, или од игле на грудима мајчиним која се закачи за дететову руку – тада, е тада мајка оставивши смех, буде свладана већим болом од повреде детета, и час вида рану, час му са претњом великом брани да тако нешто убудуће чини, да не би поново страдало. Па и ми бисмо исто то урадили када бисмо видели такав детињи гнев и ударце нејачи који са собом не носе велику погибију. Али будући да ће мало касније – ако то не осећају сада обузети гневом – плакати, јецати и јаукати, али не оним јаукањем мале деце, него оним у тами крајњој и огњу неугасивом, учинићемо опет исто што и мајке, утолико се од њих разликујући што нећемо са претњом и грдњом као оне, него ћемо се са ласкањем и наклоношћу многом обратити тој деци, будући да светим мужевима оним не бива никаква штета, него још већа награда и слобода. Ако ћемо да говоримо о будућим добрима, одмах ћете се смејати и много, као што та добра увек настојите смехом да исмејете, а садашњим, и кад бисте хиљаду пута више волели да им се изругујете, ипак нећете неверовати, јер, све и да хоћете – нећете моћи, од самих ствари које вам противрече. За Нерона свакако слушате, јер је постао човек познат по раскалашности, први и једини изналазећи у толикој својој власти неке нове начине разузданости и недоличности. Тај Нерон, блаженог Павла (а деси се наиме да су живели у исто време) оптужи за исте ствари за које и ви ове свете мужеве, јер убедивши његову наложницу, коју је Нерон јако волео, да прими науку вере, убеди је уједно и да прекине нечисту везу са Нероном, а онај (тј. Нерон), дакле, оптужујући Павла за те ствари, и називајући га и штеточином, и варалицом, и истим називима које и ви извикујете, најпре га баци у окове, а кад није могао да га приволи да престане саветовати ону девојку, на крају га уби[3]. И каква је штета била Павлу што је зло пострадао због овога, а каква је корист била Нерону што је зло поступио? И каква корист не би убијеном Павлу, а каква штета не би убици Нерону? Не слави ли се овај први по читавој васељени као анђео, за сада говорим о овоме веку, а онога другог сви руже као истинског крвника и демона?

Наставак потражите у штампаном издању.



[1] Пун наслов прве расправе на грчком гласи: Πρς τος πολεμοντας τος π τμονζειν νγουσιν, дакле: Противницима оних који наводе на монаштво. Њен латински наслов је: Adversus oppugnatores vitae monasticae I. Грчки тест у PG 47,319-332, дакле у 47 тому серије посвећене грчким оцима (Patrologia graeca), колоне 319 до 332. Није нам познато да је урађено критичко издање грчког текста.

[2] Златоусти под Јелинима мисли на пагане, односно незнабожце, а као супротност њима ставља: наш народ, тј. хришћане, које помиње на крају овог пасуса.

[3] Ми заправо не знамо како је тачно умро св. Павле. Ово је једна од верзија о његовој смрти.