Поређење краља и монаха

Поређење

краљевске власти, богатства и узвишености,

са монахом који живи најистинитијим

по Христу мудрољубљем^[1]

Гледајући многе људе да више воле и диве се ономе што се чини да је добро од онога што је по природи корисно и истински добро, сматрам да је неопходно и о једном и о другом кратко казати нешто, те овде узајамно упоредити ствари које многи олако занемарују са оним стварима којима се придаје велика важност, да бисмо знајући разлику једних у односу на друге, једне учинили достојнијим труда и спасења, а друге се научили да презиремо као ничега вредне.

Омиљено је, дакле: богатство, власт, првенство и слава, и већина држи блаженим прваке народне, ношене на блиставим носиљкама, који се користе виком гласника и оружаном пратњом многом, а презрели су живот мудрољубаца и оних који су се прихватили монашког начина живота. Па једни показујући се у јавности окрећу народ ка себи, а други појављујући се не привлаче к себи ниједан, или сасвим мало погледа. И онима нико не би пожелео да постане сличан, а овима сви; а ипак, стећи власт и добити првенство у народу је тешко, многима и немогуће, и много новца треба заљубљеницима у првенство; а изабрати монашки живот и живети у служењу Богу – свима је подједнако доступно и лако. И стицање првенства нестаје заједно са овим животом, или још боље, још за живота напушта заљубљенике у себе, а понеке је већ довело у велику опасност и бруку. А живот монаха и сада (тј. овде на земљи) праведнике испуњава многим добрима, а након свршетка живота приводи их просветљене и радосне на суд Бога Оца, када ће највећи број првих бити виђен како плаћа велику казну за то како су живели.

Хајде дакле да, постављајући једне спрам других добра мудрољубља и она добра која изгледају да су корисна у овоме животу – славу и власт – тачно испитамо разлику једних и других добара. Јер стављена једна поред других^[2] показаће се јасније какава су, и још и више, ако се коме свиђа, врхунац добара – на краљевство мислим – постављајући поред мудрољубља^[3], хајде да сагледамо плодове сваке од тих тековина, испитујући тачно чиме влада краљ, а чиме мудрољубац. Зар краљ не поставља управнике градовима и земљама и народима многим, владајући мигом својим и војсковођама и намесницима и војскама и народима и државним саветима; а онај који је себе предао Богу и изабрао усамљенички живот влада над гневом и завишћу и среброљубљем и уживањем и осталим лошим стварима, вазда пазећи и бринући да душа не попусти под ружним страстима, нити размишљање буде поробљено горком тиранијом, него да разум држи увек изнад свега тога, поставивши над страстима као чувара страх Божији. Толико је, дакле, стечено првенство и власт краља са једне, и монаха са друге стране, тако да би праведније било овога последњег звати краљем, него ли онога који у порфири и блиставо овенчан седи на златном престолу.

2. Јер уистину краљ је онај који владајући гневом и завишћу и уживањима, све подводи под законе Божије, и држећи ум слободним, не допушта да душом завлада деспотија задовољстава. Таквога бих радо видео да влада и народима и земљом и морем и градовима и народима и војскама. Јер ко је разум поставио као надзорника страстима душе, лако би знао да управља и људима по законима Божијим, тако да би он потчињенима био у улози оца, са свом благошћу бавећи се полисима (тј. државама). А ко привидно влада људима, а заправо робује гневу и властољубљу и задовољствима, најпре ће се учинити смешан поданицима, јер носи круну драгим камењем украшени и златну, а разборитошћу се није крунисао, и порфиром читаво тело украшено, а душу има неукрашену. И даље, неће ни знати како да постави управу; Јер ко није у стању да влада собом, како би био у стању да друге равна законима?

А ако ћеш сагледати и рат свакога од њих, наћи ћеш једнога како се бори са демонима и влада њима и побеђује их Христом овенчан; јер уз Божију помоћ иде у рат, небеским заштићен оружјем, тако да му нужно припада влада (тј. победа). А краља ћеш затећи како се бори са варварима. И колико су демони страшнији од људи, толико је блиставији онај који побеђује њихову власт. А ако би хтео да сазнаш и узрок свакога од та два рата, открићеш да нимало нису исти. Јер монах ратује са демонима за побожност и служење Богу, жудећи да градове или села уграби из заблуде; а краљ се бори са варварима за отета места, или брда, или новце, или га на борбу подстиче похлепа и жеља за неправедном влашћу. А у томе су многи краљеви и веома често, жудећи за већим, изгубили и оно што су имали.

Дакле, власт и ратови су показали колико се разликују један од другог краљ и онај који је посветио живот служењу Богу; а још тачније би их неко познао посматрајући живот и свакодневна дела свакога од њих. Јер открио би једнога како истински другује са пророцима, и украшава душу мудрошћу Павловом, и често прелази од Мојсеја ка Исаији, а од овога ка Јовану, од овога ка другом, а краља би видео како се често дружи са официрима и намесницима и гардистима, а са ким се неко дружи, томе постаје сличан по нарави. Зар, дакле, монах своју мисао не обликује према наравима апостолa и пророкa, а краљ према војсковођама и копљаницима и намесницима – људима који робују вину и радују се уживањима, и већи део дана проводе у пићу, због вина не знајући ништа прикладније или лепше. Управо тако и због тога монашки живот ваља више држати блаженим него онај у власти и краљевању и са владарским скиптром.

3. А ако би нам се прохтело да истражимо ноћно време једног и другог, монаха бисмо видели украшеног служењем Богу и молитвама, како поје много пре птица, саживљује се са ангелима, разговара са Богом, и ужива небеска добра, а онога постављеног над многим народима и покрајинама и војскама, који управља многим земљама и морима — испруженог на постељи како хрче. Јер монах се храни таквим јелима која од њега не захтевају дубок сан, а краљу се храна и пиће доноси до самога почетка новог дана обарјући га у постељу.

А и одело и трпеза је монаху умерена, и сатрпезници су му они који се увежбавају3) у истој врлини, а краљу је неопходно да се украси драгим камењем и златом, трпезу да постави блиставу, а за сатрпезнике потребује, ако је неразуман – људе достојне његове злоће, а ако има ума и разборитости – можда људе ваљане и праведне, а који врлином веома заостају за сатрпезницима монаха.

И тако, краљ и када би волео мудрост, не би могао ни за мало да се приближи добролепију монаха. Он је, наиме, терет поданицима и када је на путу, и кад се настањује у граду, и кад ужива у миру, и када се прихвата ратова, и порезе убирајући, и војску скупљајући, и заробљенике водећи, и побеђујући и губећи; јер када је побеђен – на поданике ће навалити сопствене муке, а побеђујући – несносан постаје и охол китећи се трофејима, препуштајући војницима да некажњено грабе, отимају и пљачкају путнике, држе градове под опсадом, разарају домове сиромашних; оне којесвакодневно прима приморава да дају оно што ниједан закон не одређује, под изговором каквог старог обичаја, незаконог и неправедног. А тим и таквим злима краљ нимало не штети богатоме, него је сиромаштво увећао као уистину стидећи се добростојећих.

А монах никако није такав, него као што ће се видети, доносећи и богатима и сиромашнима неку благодат, дошао је подједнако и овима и онима, један огртач читаву годину користећи, и воду пијући слађе него други скупоцено вино, за себе од богатих не тражећи никакво, ни мало ни велико, доброчинство, а за оне у немаштини велика и честа, на корист и једнима и другима, и онима који дају, и онима који намеравају примити. Тако је он заједнички лекар, једнако и богатих и сиромашних, једне ослобађајући од грехова ваљаном опоменом, а друге разрешујући оскудице. А краљ, наређујући да порези буду подношљивији, више користи богатима него сиромашнима, а чинећи супротно – наноси штету онима који су мало стекли. Јер тежина пореза ће мало нашкодити богатоме, а домове сиромашних ће однети као бујице, напунивши села јауцима – сакупљачи пореза не жале ни старост, ни удовиштво жена, ни сиротовање деце, него се све време часте, ти заједнички непријатељи земље, те оно што земља није родила – то сељацима наплаћују.

4. Дедер, дакле, да испитамо и то шта угодно поданицима чини монах, а шта краљ. Зар један не нуди злато, а други благодат Духа, и један је разрешио од сиромаштва, када је ваљан, а други молитвама ослобађа душе које тиранишу демони. И ако се деси да је неко нападнут тим невољама, тај пролази поред краља као поред ствари мртве, и тражи заштиту у дому монахa, заобилазећи краља као вука, и налазећи заштиту код монаха као код човека ловца, који у руци мач носи. Јер што је ловцу мач – то је монаху молитва. А вуковима мач није тако страшан као демонима молитве праведника.

И заиста, не само да ми прибегавамо светим монасима у невољама, него и сами краљеви траже заштиту код њих увременима страшним, као просјаци у време глади у богатим кућама. Зар није Ахаав, краљ јудејски, у време глади и несташице жита, наду у спасење налазио у Илијиним молитвама (3Цар 17 passim)? Зар није Језекија, имајући исто првенство и власт, болујући и намеравајући да сконча, и гледајући наступајућу смрт, потражио прибежиште код пророка, као од смрти моћнијег и хоровође живота (4Цар 20 passim)? И заиста, када се рат обрушио, и када је Палестина била у опасности да буде разорена из самих основа, краљеви јудејски, остављајући војнике – и пешадинце и стрелце и коњанике и стратеге и ниже официре – потражише заштиту у молитвама Јелисејевим, јер су мислили да ће служитељ Божији заменити десетине хиљада војника (4Цар 3 passim). А исто тако и Језекија, када је започео персијски рат, и град^[4] доспео у велику опасност да буде срушен до самих темеља, а они на зидинама градским стрепели и бојали се и дрхтали као у ишчекивању грома или разорног земљотреса, краљ тај (тј. Језекија) Исаијине молитве супротстави многим миријадама Персијанаца, и не би обманут у нади (4Цар 19 passim).

Док је, наиме, Пророк подигао руке ка небу, стрелама са небеса Бог заврши рат персијски, учећи краљеве да служитеље Његове сматрају заједничким спаситељима земље, како би се научили да замољени од праведника на свако добро и човекољубиво дело, поштују савете и верују ваљаним прекорима. И није само из тога могуће видети разлику између њих, него и ако би се десило да падну и овај и онај, па један буде лишен врлине, а други краљевства, један би се лако вратио себи, и брзо обрисавши грехове молитвом и сузама и туговањима и служењем сиромасима, поново се лако успиње на претходну власт; а када падне краљ, има потребу за многим саборцима, многим хоплитима[5] и коњаницима, и коњима и новцем и опасностима, и један наду спасења имасасвим у другима, а другоме ће спасење уследити одмах са хтењем и настојањем и променом мишљења. Јер, каже, царство небеско је унутра у вама (Лк 17,22).

А и смрт је краљу страшна, а мудрољупцу не задаје бол, јер онај који презире богатво, задовољство и раскош, ради којих многи жуде да живе, нужним начином лако подноси и пресељење одавде. Ако би се десило да и један и други буду убијени, један на себе навлачи опасности због побожности, кроз смрт испословавши живот бесмртни и небо. А краљ ће као убицу имати тиранина и заљубљника у власт, после убиства постајући јадан и страшан призор, а видети монаха убијеног за благочестије је угодан и спаситељан призор. И један ће имати многе поштоваоце и опонашаоце властитих добара и ученике многе који се моле да се покажу њему слични, а други ће утрошити много речи тражећи од Бога да се нико не покаже заљубљеник у краљевање. И једнога се нико не би осмелио да убије, сматрајући то неблагочестијем према Богу, ако би таквога убио, а другоме многи заљубљеници у тиранију прете убиством. Због тога се један штити стражарима, а други градове утврђује молитвама, не плашећи се ничега; и краљ увек живи у страху и очекивању убиства – један, наиме, има опасно изобиље, а други сигурно спасење.

Дакле, чини ми се да је довољно казано о стварима овога живота, а ако бисмо хтели да истражимо и борбу Будућег живота, једнога ћемо видети блиставог и прослављеног ношеног на облацима у ваздуху у сусрет Господу, том Вожду и Учитељу спасења и сваке врлине у овоме животу; а краљ, ако се и покаже да је правичан и власт врши човекољубиво – а то је много ретко – биће достојан мањега спасења и части, јер није исто, није исто краљ добар, и монах који потпуно живи у служењу Богу. А ако би се краљ показао зао и неспретан, испунивши земљу неваљаластвима многим, ко би могао исказати несреће које ће видети да су га снашле, пламеном паљеног, бичеваног и мученог, трпећи то што нити реч исказује, нити се на делу може поднети. Све то узимајући у обзир и поучавајући се, не треба се дивити богатствима, јер и онај који се показао као њихов господар ни најмање не може да се приближи врлини монаха. Када, дакле, видиш човека украшеног одеждом, окићеног златом, како се вози на колима и излази на блиставе походе, не сматрај га срећним, јер богатство је привремено, и привидно је добро које пропада заједно са овим животом. А видећи монаха како сaм иде, смирен и благ, тих и питом, поведи се за тим човеком, покажи се као опонашалац његовог мудрољубља, помоли се да постанеш сличан томе праведнику, јер тражите, каже Господ, и даће вам се (Мт 7,7). Јер то је уистину добро и спасоносно и трајно човекољубљем и Промислом Христовим – коме нека је слава и власт у векове векова. Амин.