Теодору монаху поука друга

ТЕОДОРУ МОНАХУ

који размишља да оде из манастира,

ожени се и преда послу

Поука друга[1]

Ако би сузе и уздахе било могуће приказати писањем, послао бих ти писмо њима испуњено; плачем не зато што бринеш о очевим пословима, него зато што си себе избрисао из списка браће, што си погазио савез са Христом. Од тога дрхтим, код тога бринем, због тога се бојим и стрепим – и не без разлога. Обичног човека нико никада не би окривио што не припада војсци, а ко је једном постао војник, па буде ухваћен у бекству из строја, излаже се крајњој опасности. Није страшно, драги Теодоре, бити савладан и пасти, него је страшно остати тако, нити је погибељно војујући бити рањен, него је погибељно после битке, очајан, не побринути се за рану. Ниједан трговац који је једном доживео бродолом, изгубивши робу, не оставља пловидбу, него опет прелази море, и таласе, и широку пучину и наново стиче раније богатство. Често видимо и борце како после многих падова постају овенчани, а и војник који много пута одступи, на крају се покаже као најбољи и надвлада непријатеље. Многи од оних који су се одрекли Христа услед свирепости мучењa, поново су ступили у борбу и отишли украшенивенцем мучеништва. Али, ако би се сваки од њих после првог ударца предао очајању – не би добио будућа блага. Тако и сада, драги Теодоре, немој због тога што те је непријатељ мало поколебао у твоме положају сaм себе гурати у бездан, него храбро устани и брзо се врати одакле си отпао; нити за срамоту сматрај тај кратковремени пораз. Јер нећеш изгрдити војника када га видиш да се са раном враћа из рата – срамота је само бацити оружје и бити далеко од непријатеља – а докле год неко остаје у борби, ако би погођен на кратко и узмакао, нико неће бити толико неразуман и неискусан у војним стварима, да га оптужи за то. Не бити рањен својствено је онима који се не боре, док је онима који се са великом срчаношћу устремљују на непријатеље својствено да буду погођени и да падају, као што се сада догодило и са тобом. Јер наваливши да умртвиш змију, одједном си био њоме уједен. Но охрабри се, потребна ти је мала будност, и од те ране неће остати ни трага; још и више, по благодати Божијој, разбићеш саму главу злога. Нека те не збуњује што си се спотакао брзо и на самом почетку. Јер видео је, добро је видео лукави врлину твоје душе, и из много чега просудио да ће му из тебе израсти врстан противник. Јер очекивао је да онај који је одмах употребио такву и толику ревност против њега, тај ће га, ако истраје, лако оборити. Због тога је пожурио, похитао, подигао се веома на тебе, или још боље – против сопствене главе – ако будеш хтео мужевно да одстојиш напад. Јер ко се није задивио твојој оштрој, потпуној и пламеној промени на добро? Наиме, раскош јелa је презрена, а скупоцена одећа занемарена, сав дим овосветских ствари – развејан, сва ревност за спољашњу мудрост одједном окренута ка речима Божијим, читави дани потрошени у читању, а читаве ноћи у молитвама; није се помињало родитељско достојанство, а на ум није долазило богаство, него метанисање и припадање ногама братији, то си држао да је изнад сваког племства. То је мучило лукавога, то га је побудило на снажнију борбу, али није задао смртоносну рану. Јер да те је оборио после дугог времена, непрекидног поста, спавања на земљи и других подвига, ни тада не би требало очајавати, осим ако неко не би казао да је велика штета пораз који се десио после многих напора, трудова и победа, но будући да те је савладао док си се тек спремао на борбу са њим, успео је само у томе што те је учинио још ревноснијим за ту борбу. Свирепи пират је напао на тебе тек што си започео пловидбу, а не на повратку из трговања и са пуно робе. И као што онај који се устремио да убије племенитог лава, када му само кожу огребе, ономе ни мало не нашкоди, него га још више раздражи против себе, и учини га убудуће опрезнијим и тешко уловљивим – тако и заједнички непријатељ свих, устремивши се да нанесе дубоку рану, није успео у томе, него те учини убудуће буднијим и опрезнијим.

2. С једне стране људска природа лако и брзо буде преварена, а са друге брзо се и поврати из обмане; и као што брзо пада, тако још и брже устаје. Јер и блажени муж онај, на Давида мислим, изабраног цара и пророка, пошто је учинио много доброг, није заборавио да је човек, него је био једном распаљен похотом према туђој жени, и не заустави се на томе, него од похоте учини прељубу, а од прељубе и убиство; међутим, и када је зарадио две толике ране није навалио да зада себи још и трећу, него је одмах отрчао Лекару и узео лекове. Које? Пост, сузе, плач, непрестане молитве и често исповедање грехова. И тим благим поступцима је у тој мери повратио себи раније достојанство да је и после прељубе и убиства успомена на оца некако могла да покрије идолопоклонство сина. Јер син његов, Соломон му је било име, би ухваћен истом том мрежом којом и отац, и како би угодио женама, одступи од Бога отаца својих. Видиш ли какво је зло не савладати сладострашће, него преокретати природно началство муж будући, те – и бити роб женама. Овом истом Соломону, праведноме, када је био у опасности да због греха изгубио цело царство, Бог је, због угледа оца његовог, оставио да држи шести део власти. Да је, дакле, труд твој био везан за спољашње науке, а да си затим одустао од судова и суднице и тамошњих венаца и слободе говора, подсећајући те, молио бих те да се вратиш тим напорима. А будући да хитамо ка ономе што је изнад небеса, а о земаљском код нас нема ни говора, подсетићу те на други суд и судницу страшну и ужасну. Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом (2Кор 5,10). Тада ће заседати Судија кога ти сада занемарујеш. Шта ћемо, дакле, тада рећи? Шта ће нас оправдати, ако наставимо да Га занемарујемо? Шта ћемо рећи, кажи ми? Хоћемо ли се изговарати бригом о пословима? Он је, међутим, предупређујући нас, рекао: Каква је корист човеку, ако сав свет добије, а души својој нашкоди? (Мт 16,26). Него су нас други преварили? Али ни Адаму није помогло као правдање то што је ставио пред себе жену и рекао: Жена коју си ми дао, она ме превари (упор. 1Мојс 3,12), исто као ни жени – змија. Страшно је, драги Теодоре, то суђење коме нису потребни тужиоци, које не чека на сведоке, јер је све обнажено и откривено пред тим Судијом (упор. Јевр 4,13), и не само за дела, него и за помисли ваља положити рачун; јер Судија онај суди намере и помисли срца (Јевр 4,12). Но можда ћеш ти указати на слабост природе и немогућност да се носи јарам? А какво је то оправдање немати снаге да се узме на себе јарам благ, не бити у стању да се понесе бреме лако? Еда ли је тешка и напорна ствар одмор од слабости? А на то нас све и зове Господ, говорећи: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако (Мт 11,28-30). Шта је лакше, реци ми, него бити слободан од свакодневних брига и послова, страховања и напора, стајати далеко од валова житејских и боравити у тихом пристаништу?

3. Де, кажи ми шта ти се од ствари у овоме свету чини да је најблаженије и најпожељније? Свакако, рећи ћеш – власт и богатство и добар глас код људи. Но, шта је беднијеод тога када се упореди са слободом хришћана? Јер владар може да подлегне гневу народа и неразумним покретима масе, страху од силнијих владара, и обзирима према потчињенима, а ко је јуче био владар – данас је обичан човек; јер садашњи живот ништа се не разликује од позорнице, него као што тамо један игра улогу цара, други пак војсковође, трећи војника, а кад освоји ноћ нити је цар – цар, нити владар – владар, нити војсковођа – војсковођа. Тако ће и у Дан онај, не по звању, него по делима сваки добити заслужену награду. А зар је слава вредна онога што пропада као цвет пољски? Или богатства, кога се власници стављају на муке. Јер, тешко, каже Господ, богатима (Лк 6,24); и још: тешко онима који се надају у своју силу, и који се хвале мноштвом богатства свога (упор. Пс 48,7). Хришћанин никада од начелника не постаје обичан човек, ни од ботаташа сиромах, ни од славнога неславан, него је богат када је сиромашан, и узвишен кад се труди да буде смирен, и нико га не може лишити власти којом влада, не над људима, него над началствима кнеза таме (Еф 6,12).

Добар је брак, и ја се слажем. Брак, наиме, каже Апостол, нека буде частан, и постеља брачна чиста; а блудницима и прељубницима судиће Бог (Јевр 13,4). Али теби више није могуће сачувати законитост брака. Зато што онај ко, сједињујући се са небеским Жеником, овога остави и веже се за жену, тај чини прељубу – па макар ти то хиљаду пута називао браком; и још више, то је толико горе од прељубе, колико је Бог превасходнији од људи. Нека те нико не обмањује говорећи: Бог није забранио женити се. Знам то и ја; женити се није забранио, али је забранио чинити прељубу, забранио је оно што ћеш ти учинити ако будеш хтео – што да не буде – некад ступити у брак. И што се чудиш ако се брак осуђује као прељуба, када се њиме одбацује Бог?

Чуј не малу ствар. Убиство ради правичности, а човекољубље осуђено више од убиства, пошто је прво било по Божијој вољи, а друго против ње. Зато је Финесу урачунато у правду то што је пробо копљем жену блудницу заједно са блудником; а Саула, светитељ Божји Самуило, читаву ноћ плачући, тугујући и молећи се, није могао избавити од осуде коју је Бог изрекао над њим зато што је мимо Божије воље поштедео туђинског цара кога је требало усмртити. Ако је човекољубље осуђено више од убиства због непослушности Богу, што се чудиш, ако се брак осуђује више од прељубе због одбацивања Христа? Јер, као што сам већ на почетку казао, када би био обичан човек, нико те не би кривио за избегавање војске, али ти сада више ниси господар самог себе, поставши војник таквога Цара. Јер ако жена није господар свога тела него муж, тим пре они који живе у Христу не могу бити господари свога тела. Онај кога си сада занемарио, Он сaм ће тада судити; на то стално мисли, и на реку огњену. Река огњена, говори Пророк, тецијаше пред Њим (Дан 7,10), и на то да ономе који је предат томе огњу није могуће дочекати крај казне.

Наставак поуке потражите у штампаном издању