Теодору палом - поука прва

Светога Оца нашега

ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ

ТЕОДОРУ ПАЛОМ

Поука прва[1]

Ко ће дати глави мојој воде, а очима мојим извор суза? (Јер 9,1). Прилика је и мени сада исто то казати, много више неголи онда овоме пророку. Наиме, ако и не намеравам оплакивати ни мноштво градова, ни читаве народе, онда ипак оплакујем исто толико вредну, и штавише, од таквог мноштва народa достојанственију – душу! Јер ако је један који твори вољу Божију бољи од десетина хиљада безаконика, онда си, дабоме, и ти пре био бољи од десетина хиљада оних који се држе закона јудејског; а ни мене нико неће сада прекорети, ако прибележим тужбалице обилније од оних пророчких и покажем силније јецаје. Не оплакујем, наиме, разарање града, нити заробљавање безаконих људи, него опустошење свете душе и рушење и ишчезнуће христоносног храма. Ако је неко добро упознао како је блистала пређашња уређеност твога разума (коју је сада ђаво спалио), како не би уздахнуо тужбалицом која превазилази ону пророкову, кад чује да су варварске руке осквернуле и Светињу над светињама, и подметнувши ватру све попалиле – и херувиме и ковчег и поклопац ковчега и камене таблице и посуду златну. Јер ова, управо ова твоја несрећа толико је чемернија од паљења Храма, колико су поштовања достојнији символи које си имао у себи настањене (Христа и Оца Његовог и Духа Светог Утешитеља) од претходно набројаних. Сада их, међутим, више немаш: него је твој ум, пуст и огољен од пређашње лепоте и красоте, изгубио ону божанску и неизрециву сређеност, и тако се лишио сваке сигурности и заштите. И на њему нема ни врата, ни резе, него се широм отворио за све душегубне и ружне помисли; и кад помислиˆ разметљивости, и блуда, и среброљубља, и још нечистије од ових хоће да ућу у њега – нико се неће испречити; а раније, исто онако као што је небо недоступно свему томе, тако им је била недоступна и чистота твога разума. А учиниће се да говорим пренагљено и нешто невероватно некима који виде садашњу твоју запустелост и пaд; па због тога се и жалостим и јадикујем и нећу престати да то чиним док те опет не видим у пређашњем сјају. Наиме, ако и изгледа да је људима то немогуће, Богу је, међутим, све могуће. Јер Он је тај који са земље подиже сиромаха и са ђубришта уздиже убогога да би га посадио са кнезовима, са вођама народа Свога. Он је тај који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци (Пс 112,7-9). Не губи, дакле, наду у промену на боље. Ако је, наиме, ђаво толико осилио да те је гурнуо са оног највишег врха и такве висине врлине – до најнижих порока, кудикамо ће силнији бити Бог да те опет подигне до твоје пређашње слободе; и да те учини не само таквим какав си био него и далеко блаженијим него пре. Само немој даље да падаш, ни да изгубиш добру наду, ни да страдаш од неблагочестивих страстиˆ. У очајање обично не баца многобројност грехова, него душа без Бога. Зато Соломон није просто рекао да сваки који падне у дубину зала, не мари, него само безбожник (Приче 18,3). Такво страдање је, наиме, само страст безбожникa – када би да уђу у дубину зала. А то је и оно што им не дa да поново прогледају и узиђу онамо одакле су отпали. Та нечиста мисао, као какав јарам који је положен на врат душе (и који је приморава да обара главу), спречава је да подигне поглед ка свомеГосподару. Дужност човека племенитог и срчаног јесте да скрши тај јарам, отера од себе џелата који је јарам набацио, и повиче речи Пророка: Као очи слушкиње у руке госпође своје, тако су очи наше (окренуте) ка Господу Богу нашем, докле се не смилује на нас. Помилуј нас, Господе, помилуј нас, јер се веома испунисмо понижења (Пс 122,2-3). Истински божанске су ове поуке и догмати ове најузвишеније философије. Испуњени смо, вели Псалмопојац, ствари недостојних, и небројено тешкоћa дочекасмо, но ипак нећемо одвратити поглед од Бога, нити ћемо престати да молимо пре но што добијемо оно за шта молимо. Јер племенита душа не пада и не предаје се пред мноштвом страхотa које је стигну, нити одустаје често се молећи а не добијајући то за шта се моли, него истрајва док се Бог не сажали на нас, како каже блажени Давид.

2. Због тога нас, наиме, ђаво и баца у помислиˆ очајања, да би нам уништио наду, наду у Бога – то сидро сигурно, ту претпоставку нашег живота, то руководство на путу који узлази ка небу, то спасење душa које пропадају. Јер се надом, говори Aпостол, спасосмо (Рм 8,24). Јер она, управо она, као некакав златан ланац окачен о небеса, подиже наше душе, мало-по-мало ка висини узносећи оне који се ње чврсто држе, и нас саме подижући изнад буре животних зала. Ако би, међутим, неко ослабио и испустио из руку то свештено сидро, тај одмах пада и гине упавши у бездан порока. Онај зли то знајући, чим осети да смо ми сами оптерећени свешћу о злим делима, долази и сaм нам придодаје помисао очајања, која је тежа од олова; и ако бисмо ту помисао прихватили, тим бисмо теретом неизбежно били одмах повучени надоле, и отргнути од онога ланца упали бисмо у дубину зала – где си се ти сaм сада нашао. Одбацивши заповести кротког и смиреног Господара, а испуњавајући сва наређења опаког, свирепог и неумољивог непријатеља нашега спасења – сломио си добри јарам и одбацио лако бреме, и уместо њих наложио на себе гвоздене вериге и обесио на свој врат „камен воденични“ (Мт 18,6). Па где ћеш се зауставити утапајући јадну душу, ставивши на себе такву неопходност да непрестано падаш наниже? Жена, која је пронашла једну драхму, позвала је сусетке да узму учешћа у њеној радости, рекавши: „Радујте се са мном!“ (Лк 15,9); а ја ћу сада позвати све пријатеље, и моје и твоје, на супротно, говорећи не: „Радујте се са мном!“, него: „Плачите са мном, подигните такав плач и ридајте заједно са нама горким гласом. Јер нас је постигла крајња невоља, не што је толико и толико таланата злата испало из моје руке нити мноштво драгог камења, него што је онај који је драгоценији од свега тога (заједно са нама пливајући по овом великом и пространом мору), не знам како, омакавши се упао у најдубљу погибао!“

3. А ако би неки људи покушавали да ме одврате од туговања, повикаћу им речи Пророка, говорећи: Пустите ме да плачем горко, не трудите се да ме утешите (Ис 22,4). Јер нећу сада плакати таквим плачем да ми неумерена жалост донесе осуду, него оним због кога се, макар то и апостоли Павле и Петар били, не би постидели плачући, јадикујући и тугујући – и због кога би били одгурнути од сваке утехе. Онима који оплакују свима заједничку смрт неко ће с правом пребацити велику малодушност; а када уместо тела пред нама лежи мртва душа, која на себи има многе ожиљке и која у самој умртвљености пројављује своје благородство (претходно здравље и угашену лепоту) – ко би тада био тако суров и неосетљив да уместо плача и туге понуди речи утехе? Као што је код смрти тела мудрољубиво – не плакати, тако је код смрти душе мудрољубиво – плакати. Онај који је раније био окренут ка небу, који је исмевао ништавност живота, који је на телесну лепоту гледао као на камен, који је на злато гледао као на прашину, а на свако задовољство као на каљугу – тај је (и за нас неочекивано) обузет пламеном нечисте похоте упропастио и здравље, и храброст, и сваку младићку лепоту, и постао роб наслада. Зар њега, реци ми, да не оплакујемо и да се не бијемо у груди све док га опет не бисмо некако подигли? И зар такво оплакивање није својствено људској души? Разрешење од телесне смрти немогуће је наћи овде, па ипак ни то неће одвратити од плача оне који тугују; смрт душе је једино могуће уништити овде (тј. на земљи); у аду, каже Давид, ко ће Те славити? (Пс 6,6). Како, дакле, да не буде велика глупост да они који оплакују смрт тела, то тако силно чине, а знају да сузама неће васкрснути умрлога, – док ми ништа слично не показујемо, а знамо да често постоји нада да се у пређашњи живот поврати погинула душа? Јер многи и сада и у време наших предака, скренувши са праве стазе и исклизнувши са узаног пута, опет се у тој мери подигоше, да тим потоњим бацише у сенку оно раније, и добише награду, украсише се венцем, прославише се заједно са победницима и прибројише се хору светих. Докле год неко остаје у пећи уживања, дотле му, иако има много сличних примера, таква стар изгледа као да је немогућа; но ако би предузео и најмањи напор да изађе отуда, он би силу огња оставио иза себе, а пред собом би видео јутарњу свежину и велико олакшање. Само немојмо очајавати, немојмо се одрицати повратка, зато што онај који дозволи себи такво стање, ако би и био обдарен неизмерном снагом и ревношћу – узалуд би му било. Онај ко је већ затворио за собом врата покајања и запречио улаз у арену подвижништва, како ће бити у стању да (налазећи се изван арене) учини било мало било велико добро? Лукави све намешта само због тога да нам усади такву помисао, и кад то учини више му нису потребна напрезања и трудови против нашег отпора. Како то? Па тако што они који леже и који су пали не желе да му се противе. Ко буде у стању да разреши овај чвор, тај ће своју снагу поново стећи, и до последњег даха неће престати да се бори са њим; макар доживео и небројено других падова, опет ће устати и уништити непријатеља. Напротив, онај који је помислима очајања паралисао сопствени снагу, како ће тај бити у стању да победи непријатеља и да му се противи, кад сaм бежи од њега?

 

Наставак поуке потражите у штампанoм издању.



[1] Пун наслов прве расправе на грчком гласи: Πρς Θεδωρον κπεσντα κα περμετανοαςλγος αʹ, дакле: Теодору палом, а о покајању (беседа) прва. Њен латински назив, по којем се најчешће цитира у научној, поготово западној, литератури је Parenesis sive adhoratio Ad Theodorum lapsum, или скраћено Ad Theodorum lapsum. Грчки тест у PG 47,277-318, дакле у 47 тому серије посвећене грчким оцима (Patrologia graeca), колоне 227 до 318, где је насловљена ΛόγοςπαραινετικςεςΘεόδωρονκπεσόντα. Критичко издање J. Dumortier, SCh 117.