БЕСЕДА СЕДМА
Онима који одлазе на хиподроме, и на еванђелску изреку:
Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде
у пропаст, и много их је који иду њиме (Мт 7,13),
и при крају о богаташу и Лазару.
Хтео бих да се прихватим уобичајне поуке и да вам понудим духовну трпезу, а оклевам и устежем се кад видим да се од те непрекидне поуке ништа нисте окористили; па и земљоделац кад штедром руком преда семе недрима земљиним, а не види да настаје род вредан напора његових, не прихвата се земљорадње са истим усрђем, јер нада у принос плодова, бреме напора увек чини лакшим. Исто тако бих и ја лакше поднео напор поуке ако бих видео да је из мога наговора настало нешто више на корист вашу. А овако, кад гледам да и после толиких наших наговора, после толиких опомена и претњи (јер нисам стао непрекидно вас подсећајући на Страшни суд и непорециво полагање рачуна, огањ онај неугасиви и црв неуморни), неки од оних који то слушају – не износим, наиме, овај суд против свих, не било! – заборавивши на све то, опет се предају сатанском гледању коњских трка, са којим очекивањем даље да се прихватим напора око њих, и да им предложим духовну поуку кад видим да се они од ње нису окористили, него тек онако следећи некакву навику аплаудирају ономе што говорим показујући ми да, тобоже са задовољством прихватају моје речи, а после тога опет трче на хиподром, још јаче аплаузе показујући код јахачa и лудило (неко) незадрживо, те дотрчавајући (тамо) са тензијом многом, често се једни са другима расправљају, говорећи: онај коњ није добро истрчао, а овај је саплевши се пао, те један навија за овога, а други за онога јахача, а нигде ни помисли ни присећања на моје речи, нити на духовна и страшна Тајинства која се овде савршавају, него као да су постали заробљеници замки ђаволових, дан проводе тамо препустивши се сатанском том гледању, и нудећи се на срамоту и Јудејима и Јелинима и онима који хоће да извргну руглу наша учења? И ко би то могао поднети без туге, па био од камена или сасвим безосећајан, а не ја који се трудим показати о свима вама отачко старање? Јер оно што ме боли није једино то што показујете да је моја мука узалудна, него много више падам када помислим да они који чине те ствари себи спремају тежу осуду. Ја за своје напоре чекам бојну награду од Господара, јер све што је до мене ја сам учинио, и сребро заложио, и таланат поверен ми раздао, и ништа од онога што је до мене нисам пропустио, а они који су примили те сребрнике духовне, које ће они, кажи ми, имати оправдање, које извињење, када од њих буду затражени не само они, него и добит од њих? Којим очима ће погледати Судију? Како ће поднети Дан онај страшни, оне казне несносне? Јер они не могу прибећи незнању. Свакога дана сам их позивао, наговарао, подстицао, показивао погибељност заблуде, величину губитка, мамац сатанских свечаности, и ни тако их нисам могао смирити. И што говорим о ономе страшноме Дану? Да се за сада позабавимо овдашњим приликама. Како ће, реци ми, они који учествују у сатанском оном гледању моћи да дођу овде са слободом, имајући савест која устаје против њих и снажно вапи? Или нису чули блаженога Павла, учитеља икумене, где говори: Какву заједницу има светло са тамом, или какав део има верни са неверним? (2Кор 6,14-15). Коликога презира не би било достојно то кад (човек) верујући, уживајући овде и у молитвама и у страшним Тајинствима која се овде савршавају, па и у духовној поуци, када оде после завршетка (свега тога) заседа на сатанскимоним гледањима са (човеком) неверујућим, са оним који блуди у тами неблагочестија, он који је обасјан светлошћу Сунца праведности? Како ћу, кажи ми, надаље моћи да затворим уста било Јелинима, било Јудејима? А како ћу успети да их наведем и убедим да се престроје ка благочестију када они виде оне који су се са нама сврстали како заједно са њима иду на она погубна и сваке скверне испуњена гледања?
Због чега, реци ми, после доласка овде и очишћења мислиˆ и довођења разума до трезвености и скрушености, поново себе прљаш отишавши тамо? Или ниси чуо мудраца некога где говори: Кад један гради а други разграђује, шта им је корист осим напори? (Сирах 35,23). Што уистину и сада бива. Јер када ти то што ја овде градим непрекидном поуком и наговором духовним, отишавши тамо одједном уништиш, и такорећи сравниш са земљом, каква ће надаље бити корист од тога што се ја опет од почетка подухватам градње, а ви наново рушења? И колико је то безумље и лудило? Раци ми, наиме, ако би човек видео да то неко чини код чулних грађевина, оних насталих од камена, нећеш ли га држати за човека ударенога који се залуд и улудо мучи и све своје (снаге) троши како не треба? На исти начин размишљај и код духовне ове градње, и исти исказуј суд (о томе). Јер гле, будући да ми је то благодаћу Божијом наложено, ја свакога дана подижем ту духовну грађевину у висину и трудим се навести вас на поуку врлине; а понеки од оних што се овде сакупљају ту грађевину подигнуту после напора многога у једном малом одсечку времена само што властитим рукама не сруше том неизрецивом (својом) лакомисленошћу, рађајући у мени нерасположење много, а себи највећу погибао и штету несносну.
2. Можда сам овај прекор учинио жешћим (но што треба), жешћим колико је до љубави моје према вама, а колико је до величине прегрешења, још је није вредан. Па ипак, пошто и палима треба пружити руку и према онима који су дошли до толике лакомислености показати отачко благоволеније, ја им ни тако не одричем спасење, само аковише не буду хтели да падају на истим стварима, него им лакомисленост стане на томе, и ако се одрекну одласка на коњске трке и сваког сличног сатанског гледања. Јер ми имамо човекољубивога и благога Господара, брижнога, који пошто зна слабост наше природе, када саплевши се лакомисленошћу западнемо у неко сагрешење, Он од нас тражи само једно: да не останемо без наде, него да одустанемо од прегрешења и навалимо на исповест. Ако то будемо чинили, Он нам обећава брзи опроштај, јер Он је тај који говори: Који пада не устаје ли, или који скреће не враћа ли се? (Јер 8,4). Знајући све то, немојмо презирати тако човекољубивог Господа, него савладајмо ту штетну навику и немојмо на широка врата, немојмо ходати широким путем, као што сте и данас чули заједничког нам свима Господара како опомиње у Еванђељу, говорећи: Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у погибао, и много их је који улазе кроз њих (уп. Мт 7,13). Када чујеш „широка врата и широк пут“, немој да те заведу те уводне речи, нити гледај на то што многи улазе кроз њих, него замишљај да се (пут) завршава на ускоме крају. А и о томе паметно промисли да ту није реч о чулној капији, нити напросто о путу, него о свему животу нашему и о препоруци која се тиче врлине и зла. И управо због тога је на почетку тако започео, говорећи: Уђите кроз уска врата, називајући тако врата врлине. А затим, казавши: Уђите кроз уска врата, даље нас поучава узроку због кога то препоручује. Јер ако ова (врата врлине) и јесу уска, вели Он, и на улазу доносе муку многу, ако се мало помучите, ступићете на плато велики и ширину многу која је у стању понудити вам одах. Немојте, дакле, гледати на то што су уска, вели, нити се на почетку збуњујте, и немој да вас тескоба на улазу чини немарнима, јер ће се широка врата и широк пут изокренути на погибију. Зато су многи заведени почетком и уводним речима, не будући у стању да ишта од будућега унапред виде, себе предали погибији. Због тога каже: Широка врата и широк пут воде у пропаст и много их је који улазе на њих. И добро је назваоширока врата и широк пут оним који води у пропаст. Јер они који хитају да дођу на коњске трке и друге сатанске представе, који се не брину о целомудрености и о врлини ни једну једину реч не казују, који желе да буду неуздржани, предају се раскалашности и преједању и сваки дан троше на лудило и беснило око пара и зевају само у ствари овога живота, е они ходају кроз широку капију и по широкоме путу, али када прођу већи део пута и навуку на себе бремена грехова, трошећи се и дошавши до краја, нису у стању ићи даље притиснути тескобом пута, зато што натоварени бременом грехова нису у стању да га пређу, те се нужним начином стропоштавају у провалију погибли. И каква им је корист када за кратко прошавши ширином, бивају у непрекидној погибли, и такорећи у сну живећи у раскоши, у истини се кажњавају? Јер оно што је сан једне ноћи, то је сав наш овдашњи живот спрам кажњавања и одмазде коју ћемо тамо примити. А да ово није написано тек да бисмо га прочитали – Благодат Духа (Светога) је учинила да речи Господње зато буду предате писму како бисмо унапред, овде узевши лекове за наше страсти могли да избегнемо претеће кажњавање. Због тога је Господ наш (Исус) Христос, метнувши на ране одговарајуће лекове, препоручујући говорио: Уђите кроз уска врата. Назвао их је уским не зато што су по природи уска, него зато што воља наша нагињући ка лакомислености, сматра да су она уска. Јер Он их није назвао уским да би нас одвратио (од њих), него да бисмо избегавши ширину оних других и познавши сваки од тих (путева) по крају, дохватили се пре овога (ускога).
3. Но, да би изрека свима постала лако разумљива, хајде, ако хоћете, да изведемо на среду оне који су ушли кроз широка врата и ходали широким (путем), те да видимо какав им је био крај, (као) и оне који су ушли кроз уска врата и (ишли) тесним путем, и да познамо каква су они дочекали добра. Дакле, представивши вам једнога од оних који су ушли кроз она широка врата, и једнога од оних који су ишли уским и тескобним путем, хајде да покажемо истинуоне изреке Господње, користећи се опет оном причом Господњом.
Ко је, дакле, тај који улази кроз широка врата и иде широким путем? Најпре је потребно показати вам који је тај, и колику је дужину прошао ходајући ширином, и тада вам учинити очигледним на какав крај се (све то) окренуло. Знам да сте као (људи) паметни већ схватили на кога ћу указати, па ипак, неопходно је да кажем. Сетили сте се онога богаташа, онога који се свакога дана облачио у порфиру и крзно визона, сјајне гозбе приређивао и хранио паразите и удворице, вино много точио и свакога дана се кљукао, предао се раскалашности многој, он је ушао кроз широка врата и непрекидно био у уживању и радости животној. Све му је дотицало као из извора, дворење много, раскош неизрецива, здравље телесно, обиље новца, поштовање од свих, похвале од удворица, и ништа му не беше на жалост. А што је заиста најважније, то је да је он проводећи дане у толиком пијанству и преједању, не само уживао телесно здравље и сваку сигурност, него је и сиротога Лазара који је лежао код улаза (његовог) и био сав у ранама и окружен псима који су му ране лизали, мучен глађу, немилосрдно обилазио не давши ми ни мрвице (са своје трпезе). Он, ушавши кроз врата, она широка, ходао је широким друмом, путем раскалашности, неуздржања, путем смеха, опуштања, прождрљивости, пијанства, изобиља новца, разнежености у облачењу. И дуго је, све време овог живота, ходао тим широким путем, не искусивши ништа болно, него вазда повољним ветром ношен, и пошто је уистину ишао широким путем, прошао га је без икакве бојазни. Нигде хриди, нигде понорa нигде подводних пећина, нигде бродолома, нигде промена на горе, него непрекидно ходајући по чврстом и равном (путу), тако је прошао кроз овај живот, свакога дана запљускиван таласима неваљалства, а и не осећајући то, свакога дана трзан неумесним пожудама још више је уживао, непрестано притискан похотом, прождрљивошћу, помамом за новцем, а немајући осећај да су то страхоте, није ни могао предвидети крај таквога пута, негоубирајући једино постојеће задовољство, није имао никаквога појма о мукама непрекидним, него, блудећи да тако кажемо, ходао је широким путем гурајући у сам понор, од пијанства многога не могући да га види. Јер му је успех у свим животним стварима потапао размишљање, ослепео му око ума, те је он даље ходао као ослепљених очију, не увиђаући где га то носи, а можда није ни мислио о људској природи, гледајући см себе како не трпи ниједну тешкоћу.
Јер он није само живео раскалашно, него се и богатио, и не само да се богатио, него је и телесно здравље уживао, и не само да је телесно здравље уживао, него и дворење, не само дворење, него је гладајући како му као из каквог извора све дотиче, дане проводио у уживању непрекидном. Видесте ли, мили моји, онога који је ушао кроз широка врата и који је стално ходао широким путем, колику је опуштеност уживао? Али нека се нико од оних који ово слушају не пожури сматрати га срећним, него нека причека конац ствари, и тада нека донесе суд. Ако је по вољи да изведемо на среду, дакле, и онога који је ушао кроз уска врата, и ходао путем тескобним, и тако посматрајући кончину и једног и другог, да донесемо одговарајући суд о свакоме од њих. А кога другог имамо извести, него Лазара, онога који је седео код капије богаташа, који је био сав у ранама и гледао како му пси језицима лижу ране а није имао снаге ни да их отера (од себе)? Јер као што је онај ушао на широка врата и ходао широким путем, управо тако је и блажени овај (човек, а блаженим га зовем већ зато што је одабрао да уђе кроз уска врата) ушао кроз уска врата, код којих је све супротно од широких. Као што је онај непрекидно живео раскалашно, тако је овај од почетка време проводио у глади. И онај је са раскалашношћу и здрављем уживао и обиље новца, и сво своје време трошио на преједање и пијанчење, а овај је заједно са глађу и сиромаштвом крајњим био заробљен непрекидном болешћу и ранама неподносивим, немајући ни најнужнију храну, него је жудео за мрвицама са трпезе богаташа, па ни тога не би удостојен.
Наставак беседе наћи ћете у штампаном издању.